О нама

Каже се да су класици мртви, а да савремена књижевност у хаосу светског бунцања, многогласја и којекаквог галиматијаса не може да досегне славу прошлости. Да је књижевност продана, да се не обраћа никоме конкретно и да су је победили слика и видео снимак. У исто време из савремене жетве изникли су бројни часописи просветитељског назива (и вероватно програма), удружења обломовског ентузијазма и једноличних блогера. Да се разумемо: живимо у ХХI веку и не очекујемо да писац из фијакера изађе и подеси лептир-машну на свом жакету пре него што уђе у салон да чита или слуша о књигама неке савремене мадам де Стал. И, овде није реч о противљењу или негирању: овај век донео је експанзију електронских медија, које прихватамо и које подржавамо. Али шта је са уметношћу, шта са књижевношћу? 
Часопис који је пред тобом, драги али далеки и непознати читаоче, за циљ има да окупи квалитетне младе ауторе и да буде њихово гласило. Стварајући у ери између графита и пиксела − прихватајући нову технологију, али са сопственим, аутентичним опсесијама, темама и афинитетима − они једнако пишу читаоцу додира и читаоцу испред екрана. Рез је часопис спреман да негује и модерну естетику и патину старине.
Поред уметничке прозе и поезије, часопис објављује и есејистичке и критичарске текстове, свеже и иновативне, али опет са теоријским и научним упориштем, далеко од сваке произвољности. Теме су широке: поред нових увида у класике, подржавамо и осврте на најновија издања, као и поглед уназад на заборављена и неактуелна дела.Говоримо о књижевности а стално мислимо на уметност уопште. Јер, поред књижевности, у Резу ће се наћи и уметничке фотографије, интервјуи са познатим уметницима,текстови о музици, сликарству, филму, позоришту, па и они о даљој рођаци књижевности – свидело се то Платону или не – философији. Још једна веома значајна ствар: преводи и препеви са страних језика. Поносно изјављујемо да ће ова рубрика садржати и савремене ауторе, али и нове преводе већ преведених или слабије превођених аутора. Књижевност није књижевност ако се затвори у један језик и један народ.
Напослетку, остаје питање имена. Зашто Рез? Према неким истраживањима, читалачка публика у закашњењу је од педесет година за модерним тенденцијама.Тај јаз смешта нас у шездесете године ХХ века. Не може се писати као у тим годинама. Међутим, могу се наћи неке споне, везивни елементи између ондашњих писаца и савремених тенденција. Присетимо се, тада у српској књижевности стварају Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Миодраг Павловић, тада пише Борислав Пекић, тада су изашла последња (али импозантна) дела Црњанског и Андрића. И, наравно, тада пишу Васко Попа и Данило Киш, чије књиге – „Рез“ и „Час анатомије“ –  остварују директну везу са називом и поетиком нашег часописа.
Кажемо, дакле, „Рез“, јер видимо у овом називу везу са традицијом колико и спремност да будемо својствени: Рез, јер Попа; Рез, јер Киш. Рез, јер сматрамо да књижевност и уметност младих не сме да буде потцењена. Рез, јер часописје анатомски колико и поетички. Рез, јер Litterae ante еt supra omnes.


Уредништво