Катарина Пантовић: И дуготрајна пузавица, и једнодневна ружа

(Ана Ристовић, Чистина, Архипелаг, Београд, 2015)

Две године након објављивања Метеорског отпада, збирке која представља својеврсни поетички и стилски преседан у поезији Ане Ристовић (1972), сусрећемо се са новим рукописом минималистичког, али и амбивалентног наслова: Чистина.
Ова збирка се по много чему може сматрати наставком своје претходнице, нарочито када су темперамент и поетски тоналитет у питању, поглед на свет, те (псеудо)ангажованост. Међутим, песникиња у формалном смислу иде корак даље, местимично пишући, поред кратких песама, готово записа и скица - дугачке, прозне облике, чиме се приближава својој збирци Живот на разгледници (2003) и формира извесну жанровску индиферентност.
Збирка садржи четири циклуса песама без наслова, при чему се први и други циклус тематизују око свог „заједничког именитеља“ или, бар, лајтмотива: у првом циклусу би то био простор, а у другом тетоважа/тетовирање. Трећи и четврти циклус доносе нешто другачији сензибилитет, више поетичан, интиман и налик ауторкином ранијем раду, те одударају од прве половине збирке, творећи, у метафоричном смислу, почетак неког новог рукописа и стања свести. Уопште узев, опсервација свакодневног (превасходно градског, урбаног) живота, предмета и људи, те извесна резигнираност, иронија и цинизам као доминантна песничка осећања биле би поетичке константе песникињиног стваралаштва у последњих неколико година, па, самим тим, и ове збирке.  
Чистина се отвара ироничном песмом о релативности истине, и кроз цео циклус (у одређеној мери, и кроз целу збирку) Ристовићева посредно проблематизује и критикује данашње поимање истине, истинског, аутентичног (Шта је оно прво што чувано...), осврћући се на извитопереност сајбер света и друштвених мрежа (Од наших мртвих опраштамо се најпре на интернету...).
Први циклус, тако, доноси песме чија се шкрта фабула концентрише око одређеног простора, било затвореног, било отвореног: плажа, напуштена кућа, депонија, старе продавнице венчаница и пожутели излози, итд. Некад је тај простор и метафизички, и бриди од емоционалне напетости – простор чежње између руку мајке и ћерке (Ово је простор чежње...). Други циклус у тематском смислу не доноси никакву новину, па се може рећи да представља продужење тока мисли и типа опсервација из првог циклуса, ако изузмемо већ споменути лајтмотив тетоваже и тетовирања. Тон је изразито профан, неспутан, свакодневан, разговоран, претежно приповедног типа, понекад, чак, и благо нападачки и иронизован (Птичји грип, па..., Те свиње ушле су право из...). Међутим, вреди приметити да прва два циклуса обилују снажним, некад и претераним стилским фигурама употребљеним на збуњујућ начин, углавном у завршном поентирању које понекад неодољиво одаје утисак чистог поентирања ради поентирања. Такође, гроздови генитивних синтагми узрокују хотимичну неразумљивост („... не скидајући с лица остатак свих већ јасних тренутних сахрана“). Синтаксички и стилски проблематичних решења у збирци има подоста : „док самодовољно се мада / пруживши се ка другом / протеже пред екраном компјутера / као негде онај / тамо неки мост“.
Трећи и четврти циклус творе кохезију сродну ауторкином раду у старим збиркама, на пример Уже од песка (1997) или Око нуле (2006), и обележени су контемплацијом о пореклу и судбини ствари, свакодневних и баналних попут тепиха, телевизора, штипаљке за веш, отпадака, итд. Песникиња неретко говори и у име самих ствари (Из вечери у вече, Месец кокетно зури...) и конструише својеврсне мале животе и скуп осећања за сваки од ствари или појава које описује, персонификујући их и правећи од њих мислеће објекте. Ефектне песничке слике налазимо у кратким песмама, који врло подсећају на фрагменте и записе, на пример: „Овај лифт / у којем сви обично ћуте / поред станара свакодневно / превози и стотинак кила тишине / и лењо се спушта и диже / као и Адамова јабучица / увек загледан / у амбис“. Овако кратком формом Ана Ристовић приближава се и хаику поезији, коју евоцира на неколико места у овој збирци, што представља велику новину у њеном стваралаштву када је формални израз посреди (сетимо се Аниних ранијих дугачких песама-поема попут изванредних Спавати са медведима, Гледајући у дрвеће, Тело, итд).
Четврти циклус је кулминација поетске сензибилности назначене у трећем циклусу, с разликом у томе што Ристовићева прави заокрет од описивања спољашње, предметне стварности ка исповедном и интимном. Песнички субјект је поново стављен у средину кројену по мерилима осећајности и свет се доживљава на носталгичан, поетичан и естетизован начин (песме Задремати уз радио тако тихо навијен..., Ходаш улицом у сасвим обичан дан... итд). Занимљиво је да су у овом циклусу заступљене и две песме са непретенциозном, суптилном љубавном тематиком: Сањала сам да си зрно боровнице... и Моје плућно крило ноћу путује... Прозрачне, трепераве и топле слике тихог љубавног заноса песникиња надграђује проширивањем дискурса на план природе и општег, креирајући аналогију између унутрашњег и спољног света, интимног и универзалног.
          Наличје тескобе стварног живота је свој израз нашло у Чистини, баш као и 2013. године у Метеорском отпаду. Ана Ристовић, неретко путем хумора, изналази необично у свакодневном и баналном; у песмама често интересантних графичких решења врши десакрализацију светог и, с друге стране, сакрализацију обичног и свакидашњег. Иако прва два циклуса остављају утисак својеврсне насумичности, као и извесне лежерности у језичком погледу због ефекта „белешкарења“, трећи и четврти циклус доносе мисли и песничке слике са заокруженом и аутентичном емоцијом, те отклон од хладне предметне стварности. Песникиња на тај начин успоставља дијалог са својим ранијим опусом непоновљивог квалитета.

        


РЕЗ, Број 1, 2016.