Филмски првенац Мине Ђукић, „Непослушни“[1],
говори о сазревању двоје младих људи који оживљавају своје игре из детињства.
Карактер њихових игара, као и путовања које подузимају, чине да филм има
структуру налик бајци. У складу с тим, он обилује цитатима из и алузијама на
бајке, и чак има наратора који елаборира кључне тренутке радње. Ово је прича о
одласку, повратку и самоспознаји, у којој простор и предмети имају своју
симболику, а преображај дечије игре доводи до иницијације у свет одраслих.
Наратив
почиње у детињству протагониста, Лени и Лазара, јер им тад и пријатељство
почиње. Прве сцене приказују њихово играње жмурки на гробљу једне војвођанске
варошице, њихов тајни језик, и надметање „ко се задњи смеје.“ Ове игре у
каснијем добу бивају оптерећене дубљим осећањима, жељама и сумњама, које често артикулишу
уместо речи. Сам простор гробља је такође везивна тачка јер главна радња почиње
када се Лазар враћа на сахрану свог оца, са студија у иностранству. Лени није
одлазила из свог родног градића, где ради као помоћник у породичној апотеци.
После њене првобитне љутње на њега зато што се није јављао од кад је отишао
(која је изражена не речима него игром „Црвене рукавице“), Лени и Лазар крећу
на своје путовање бицикловима. Изоловани у времену и простору, они настављају
да се играју тамо где су стали, и на аутентичан и неконвенционалан начин уче о
љубави, љубомори и саосећању. Истражујући ове емоције они долазе до дубљег
разумевања самих себе и једно другог, и поново имају прилику да заједно
одрастају. Као у бајци, постоје одређене препреке емотивне природе које морају
савладати. Највећи изазов али и највећа радост је брига о сирочету Данију који
им се у другој половини путовања придружује, и према коме се млади људи
постављају заштитнички.
Главни
јунаци су на почетку представљени као отуђени и презаштићени, као типични
припадници једног индивидуалистичког доба у којем ти не треба посебан разлог ни
за надменост ни за депресију. Редитељка је маестрално ухватила младалачку
апатичност и усамљеност који су присутни у данашњој генерацији, и поручила нам
да појединац то код себе може променити, ако освести и изрази своја осећања, и
под условом да је довољно несрећан и довољно храбар. Ленина улога депресивне
успаване лепотице илустрвана је репликама између Лазара и дечака Данија, који
га пита „Зашто она увек спава?“ а он му одговори: „Јер не воли да је будна.“
Овај
дијалог се одвија на реци, на којој пар среће дечака који ће потом путовати са
њима. Река је овде важан симбол протицања времена и тајанствених потенцијала.
Вода је архетип несвесног и женског принципа. Поред те воде Лени и Лазар почну
да се понашају као заједница, спријатељују се са дечаком и постаје још
очигледније колико они нису више деца и колико се са њим не могу на тај начин
играти. Почињу да личе на породицу. У следећих неколико сцена, гробље се поново
појављује као симболичан простор. У њиховом детињству то је било место где се
зеленило дрвећа мешало са сивилом камена, непозната имена са чудним дечијим
језиком. Након много година су се ту угледали скоро као странци, раздвојени
породичним оквирима. Трећи пут одлазе на гробље са Данијем на сеоски маскенбал
и тамо сазнају да су му давно умрла оба родитеља. Ово их више потреса него смрт
Лазаревог оца, на чијој су се сахрани понашали као деца. Лени добија порив да
утеши и брине о несрећном дечаку. Тако гробље, место смрти, опсене и уобразиље,
постаје место нечијег бола, место на којем Лени емотивно сазрева. Поред реке и
гробља, и поље има своју симболику. Највећи део филма јунаци се возе кроз
непрегледна житна поља, златкаста, обасјана сунцем. Спавају на кукурузима и
крију се у сену. Та богата жута боја, изобиље и само годишње доба, казује да су
и јунаци на прагу зрелости, не телесне колико духовне.
Одећа
је важно средство карактеризације, и одмах примећујемо да се оно код Лени мења,
а код Лазара не. На почетку филма она је рашчупана и носи кратке сукњице, док
је на крају видимо у хаљини зреле жене са уредно скупљеном косом. Лени користи
дечије игре да Лазару саопшти своја осећања; црвене рукавице да искаже љутњу,
тајни језик да дошапне жељу, цртеже на леђима да изрази блискост. Кроз однос
према некоме кога је волела па је отишао, Лени се полако буди из дугог сна, са
ње бивају подигнуте чини које су је везивале у туробно расположење. Заједничко
оживљавање прошлости допушта тој прошлости да заиста оде, то је као посебан
обред који ствара средишњи круг између детињства и зрелости, у којем се све из
ранијег доба понавља а оно из наредног доба наговештава. Стварност им доказује
да прошло доба више не постоји, оно упада у њихове игре, мења их, и онда мења и
њих као личности. На пример, када упадну непозвани на свадбу њихово ругање
одраслима се не завршава невино, као у детињству, него се завршава Лазаревим
одласком у собу са једном од званица, и Лениним усамљеним плачом.
Лени и
Лазар заокружују своје путовање ка зрелости вођењем љубави у амбару, и тако
обележавају коначан крај детињства и потпуни преображај њиховог односа. Делује
као да је Лени много спремнија за ту промену, потпуно обухвата Лазара телом и
косом, а преко њеног рамена видимо његове скоро уплашене, широм отворене очи.
Да ли може себи да дозволи да се заљуби у особу која за њега оличава детињство,
да ли је спреман за толику блискост? Из страха од те бесповратности, он је
напушта, и Лени је опет сама, као на почетку. Ипак, Лени не пада у очајање, јер
својом дужношћу сматра старање о Данију. На почетку филма, када улази у
апотеку, она простор потпуно подређује својим хировима, руши ствари, пије сок,
седи на пулту. На крају, када са Данијем уђе у напуштену кућу, укључује радио,
седне за сто и посматра га како се игра. Препознаје у њему можда себе, а можда
Лазара из прошлости, што значи да себе коначно сматра изван те прошлости.
„Непослушни“
су пуни летње светлости и крупних кадрова воћа, поврћа, животиња, невине дечије
чулности која сценама даје свежину другачије перспективе. Нарација и музика
Миње Суботе украшавају цео филм, и као што је случај са детињастим играма, и
значење његових песама се мења како сазревају Лени и Лазар. Сам назив филма
наговештава полазну тачку тог сазревања. Протагонисти су непослушни према
очекивањима околине, посебно Лени. Њен посао је не интересује, не може да
изгради здраву везу са својим момком, промискуитетна је... Опет, сматрам да је
њена депресија последица креативности која је после детињства изгубила свој
израз, а одбила да се конформише. Управо тај инат пружа Лени излаз из апатије,
јер, следећи своје импулсе она полази на пут, и сазрева на свој начин. Ипак, за
то је било потребно двоје, и прича нас оставља да закључимо: да ли је Лазар
успео да победи своје слабости онолико колико Лени? Овај филм приказује
непослушност, која се код деце сматра лошом особином, као полазну тачку за
формирање сваке индивидуе, сваке младе особе која треба да афирмише своју
субјективност, и да се постави према очекивањима своје средине.
Лени и
Лазар бораве у природи, спавају у шатору, њихов „наивни“ начин живота подсећа
на живот ловачко-сакупљачких заједница. Они се плаше да напусте старе симболе
чија моћ ипак полако њих напушта. У свету одраслих виде досаду и одговорност, и
супростављају му дечији вртлог витализма, субјективност која се проицира на
све, машту која се примењује на све, без остатка. Опет, портретишући такве
ставове, филм нам показује како је зрелост река која нас носи без наше воље. Успомене
из детињства нам могу отворити многа врата, али иза тих врата нас чека
преображај. Тек кад напустимо то доба можемо увидети сву његову лепоту и
поетичност, чак сву симболику- јер док смо деца то је једноставно истина нашег
света. И, тек кад одрастемо, можемо детињство претворити у уметничку форму, као
што је филм.
[1] Режија и сценарио: Мина Ђукић; директор фотографије: Ђорђе Арамбашић; монтажа: Иван Васић, Драган Вон Петровић; сценографија: Никола Берчек; костимографија: Суна Кажић; улоге: Хана Селимовић, Младен Совиљ, Марко
Јањић, Данијел Шике, Миња Субота, Бранка Шелић, Жарко Радић. Продукција: Кисело дете, Београд / Les
films d’Antonine, Paris / Augenschein Filmproduktion GmbH, Köln. Земља и година производње: Србија, 2014.
РЕЗ, Број 1, 2016.
