Стефан Басарић: Сломљени прсти

I

Гетруда, молим те, само ме загрли. То је све што ми треба данас, на крају дана, напослетку свега што се издешавало са мном.

Погледај је, сва је стегнута у гипсу. Гетруда, много ме боли. Желим да плачем као што раније нисам јер ме у животу није овако болело као данас. Много ми је тешко, много, много. И хва-хвала ти што си ми дошла у посету. Сумрак је у Варшави ноћастако пријатан. Мислим да ми помаже све ово сада, овај мир и боје разливене по небу, да лакше поднесем оно што ми се данас догодило.

Слушај.

Као и сваког четвртка, после ручка, тачно у два и петнаест на наша врата је покуцао Хер Томас, мој дугогодишњи професор клавира. Како који? А знаш га, високи погурени старац, увек смртно озбиљан, бледа млохава лица и тамноплавих очију. Мислим да си га видела једном када си била код нас на ручку. Па да, ономад у марту. Дакле, знаш о коме говорим. Е.Он је дошао тачно у минут и помоћница Хелга му је отворила врата и пожелела добродошлицу. Уредно је сачекао у ходнику док сам ја завршила ручак, опрала руке и зубе. Затим смо отишли у радну собу, доклавира. Тата није могао да буде са нама као обично, рекао је да има нека неодложна посла у центру. Одмах после ручка ћутке је устао, крпом обрисао масне рубове усана и бркове и залупивши врата нестао, остављајући за собом само тупи клепет чизама по степеницама. Мајка? А, па она је отпутовала на море, у Трст, јер како знаш, Италија нам је савезница па можемо да летујемо код њих. Да, доћи ће за три или четири дана. Дакле, остали смо сами Томас, Хелга, запослена око прања суђа и спремања вечере, и ја. Он и ја смо се повукли у радну собу.

Прво смо се, као што то обично буде, загревали понаваљајући неке, од раније ми знaне, скале. Оно што сам већ тако добро научила је да не морам ни да гледам на ноте, јер ми све оне, како додирујем клавирске типке, саме искачу у свести, и просто се понекад осетим као рођена са њима. Сви ти велики композитори што су учинили нашу Немачку славном и поштованом у свету. Све сам их упознала уз учитеља Томаса и готово сам сваког знала да свирам без икаквих тешкоћа.

Када сам завршила са обнављањем тог добро утврђеног градива,увек ћутљивичича Томас, седећи скрштених руку у фотељи недалеко од мене, удубљен у некакве старе хартије што их је незаинтересовано вадио из ташне, намрштено ме погледа и полако се придиже, рукама се хватајући за оба наслона фотеље. Пришао ми је онако погурен пружајући ми, уз смешак, стару пожутелу хартију на којој су биле исписане ноте неке композиције, мени потпуно непознате. Наслов и име аутора нисам видела јер нису ни били исписани на узглављу папира. Свирај. Озбиљно превали преко усана.

Не, не, није хтео да ми одговори на питање шта је то и чија је композиција, нити када је настала, ништа од тога. Само је тихим, самоувереним гласом, као да ме учи нечему мени непојмљивом, нечему што је сакрално или оноземаљско, наредио да свирам.

Удахнула сам дубоко, па неких пола минута проматрала хармоничне празнине нота и полако почела. Мелодија је била задивљујуће спора, и клизила је све достојанственије како сам одмицала са нотама. Било је једноставно, а посебно занимљиво јер се никада пре нисам сусрела са тако нечим као данас око пола три.Јаснизвуци владали су просторијом, ја сам занесено свирала непознату мелодију, а професор Томас је стајао поред клавира, погледа залуталог негде кроз отворени прозор, уштогљено скрштених руку. Вежбала сам још неких петнаестак минута пошто ми је предао и остале папире на којима беше та композиција. Када бих правила ситне грешке би ме приморавао да се вратим на почетак и покушам поново, све до једног тренутка док је нисам целу одсвирала, а то је, на крају, трајало отприлике осам минута. Збиља сам уживала у новооткривеној музици. Томас ме помиловао по коси, покупио хартије разбацане по клавиру, стрпао их у торбу и објавио да је још један успешан час окончан, споменувши како би било добро да још мало провежбам. Затим сам га испратила до врата, пожелела му угодан дан и пошто сам га видела како силази низ степенице, у журби, гледајући у казаљке свог ручног сата, ноншалантно сам врата затворила за њими села поново за клавир.

Да, наставила сам да свирам. Како то мислиш? Ма да, не трабају ми ноте, приметила сам да заиста брзо учим ноте било којекомпозиције, поготово у последње време. То је све због свих тих силних сати вежбе. Нарочито брзо памтим композиције чија ми се мелодија неодољиво допада, а баш је таква била ова данас од непознатог аутора. Било је негде око четири сата тада, а ја, у благој екстази, нисам ни приметила како су казаље, једна за другом, сударајући се, слале сате у неповрат.

Тата је ушао у радну собу негде око четири и петнаест, још увек у чизмама и црној униформи. Ушао је нагло отворивши врата, готово као да проваљује. Стао је поред мене и, као и после сваког часа клавира, посматрао ме док свирам неку мелодију коју сам тог дана научила. Данас је бдео расејана израза лица, једном руком налакћен на ивицу сјајног клавирског стола, и мрзовољно гледао по соби. Било ми је помало чудно његово понашање јер је имао обичај да се, претходно изувши чизме, завали у фотељу, запали своју дебелу цигару, овлаш осмотри велику карту Немачке на зиду, и незасито крене са тапшањем, још пре него што бих ја завршила са свирањем, али сам наставила да свирам понета мекоћом мелодије.

Када сам завршила и спустила тешки дрвени поклопац преко клавирских типки, он је стајао поред мене, са рукама иза леђа, и упитно ме гледао. Ништа ми није било јасно. Упитала сам га зашто ми не аплаудира као увек, савладала сам нову композицију. Марта, кћери, испружи руке, имам нешто за тебе. И тада се све то догодило.
Испружила сам руке, очекујући бомбоне или неку чоколадицу, као награду за успех, али само сам осетила како ме је крвнички опекло преко прстију. Онај штап, којим је отац стално клизио преко карте наше земље што је висила изнад камина, објашњавајући нешто, прешао ми је преко прстију и јасно сам осетила жар у костима. Собом се, сем мог вриска, распукнуо звук као када се несмотрено поломи лешник и све се смрска. Два пута је потегао прутом преко мојих руку, пре него што сам успела да их склоним.Вриснула сам и само се срушила, држећи руке склупчане, набрекле, крваве, и напуклих прстију.

Онда? Онда је почео да виче! Послаћу му полицију за врат!Знам ја такве, нечасне, издајнике отаџбине! Комуниста, ето шта је! Знао сам! Одувек ми је био сумњив!Пљувао је по соби! Затим се окренуо мени док сам цвилела преврћући се од разарајућег бола у прстима, са стране на страну, под ногарама клавира, и још је јаче заурлао. Свираш Француза, простакушо! Ту нижу расу, ту ђубрад! Јеси ли свесна да си облатила све Немце?! Пљунула си на своју културу, свог вођу, и на крају, на свог оца! Наћи ћу ја теби новог учитеља! Шта је било после? Па изјурио је из собе тражећи престрављену Хелгу која се правила да чисти нешто у кухињи. Са њом је нешто неразговетно прозборио да би се, недуго затим, све утишало.

Затим је Хелга, скроз узнемирена, црвених образа и задихана, утрчала у собу. Ја сам се већ полако мирила са болом, иако он није престајао. Чула сам како су се улазна врата залупила пошто је отац излетео из стана. После десет минута дошао је један доктор са медицинском сестром, дали су ми неку ињекцију против болова у раме и онда сам, савладана умором и патњом, заспала.

И ево ме сада овде, у овој болничкој соби где су ме, док сам у сну боравила, донели. Да, и даље ме јако боли. Шта ми је сломљено? Кажипрст и средњи на десној и домали на левој руци. Кажу да треба да прође отприлике месец дана да срасту. То је месец дана без клавира! О, Гетруда моја!

Мрзим га!

II

Како у читавом гету, скоро пола срушеном, није било нити једног обележја вере сем жутих трака преко рукава или ушивене препознатљиве шестокраке негде у пределу срца, један је човек одлучио нешто да промени.

Из готово свих пукотина на давно заборављеним зградама, где су живели људи које је свет такође одавно заборавио, могли су се начути фрагменти, исечци једног великог плана чије је извршење ускоро требало да наступи. Водећи људи покрета су тих дана, све скривајући се од црних патрола, у некаквим буџацима и урушеним пасажима, на најскровитијим и запуштенијим зградама у читавом гету, ковали планове о устанку, дошаптавајући једни другима наредбе или планове.

Павел Режњев, најмлађи син породице руских емиграната из Кубања досељених у предграђе Варшаве одмах након окончања Великог рата и процвата револуције, у свему овоме видео је своју шансу да допринесе оронулом моралу свих душа из гета.

Како су бледи бројеви у календару прецртавани, како се ближио дан почетка побуне, Павел је врло успешно успевао да се измигољи на више позиције у организацији и на тај начин добије јасан увид у нацрт плана напада на чуваре, пробоја жичаних граница гета као и, оног најбитнијег, допремања оружја побуњеницима.

Међутим, све то што га је тиштилоизнео је једне вечери пред старим Аврамом, бившим власником највеће варшавске јувелирнице као и пред поштованим рабином у једној од варшавских синагога, Јакобом, једним од тројице твораца идеје побуне над Немцима, и неколицином осталих чланова те завереничке посаде. Било их је седморица за столом, укључујући и њега. Седели су у једној згради без прозора на источном зиду, у слабије осветљеној улици, где су се, два пута недељно, картали и договорали о свему што би могло позитивно да утиче на њихову егзистенцију на суровим улицама гета. Говорили су тихо, искључиво хебрејским језиком, и трудили се да нико од њих не говори предуго, јер су веровали да од некуд вреба немачка присмотра или можда неки шпијун у њиховим редовима. 

Павел је придобио њихову пажњу накашљавши се неколико пута продорно,након што је спустио карте окренувши их према саиграчима. Сви су га бледо погледали, чврсто држећи своје карте у рукама, збуњено клизећи погледом преко његовог ознојаног лица. Све време док је говорио гледао је подно обрва старог Аврама.Господо, као што вам је сигурно познато, ми овде, у варшавском гету, немамо нити једну синагогу, а да није бомбардована, огољена или срушена. Сви, као по договору, климнуше главама, а један од њих и опсова.Желео бих да ове људе заточене овде, притиснуте мукама, подсетим, на неки начин, на оно што јесу и да их мотивишем да издрже до краја рата и да верују у ову нашу побуну. Били су потпуно збуњени, а стари Аврам је чешкао браду, и посматрао Павела сумњичаво. Желео бих да ми, пре свега, допустите да се позабавим једним уметничким радом који ће, када га завршим, бити од вишеструког значаја за свест свих пристуних у гету. Јакоб му показа руком да настави, спонтано прогутавши кнедлу. Желео бих да направим велику Давидову звезду од жице коју по гету будем нашао. Ништа се није чуло сем понеког цврчка пред зградом. Павел није могао да прочита било шта из тих изгубљених, разводњених погледа својих другова заспалих на њему. Занемеше. Он замуца с намером да настави са изношењем свог плана када га Аврам прекиде. А шта ћеш са том звездом?Са усана, извијених у благи полуосмех, превалио је објашњење којим је веровао да ће придобити наклоност већине присутних. Поставио бих је негде на највећи трг у гету у зору, на дан побуне, па ће сви борци имати увек пред очима симбол онога због чега гину и због чега проливају крв. Јакоб се нагнуо преко стола, избечена, готово суманута погледа, ухватио Павела за раскопчану крагну кошуље и продрмао пар пута с обе руке. Потом га је пустио, устао и почео полако да тапше. Павел је намештао изгужвану кошуљу те упитно гледао на другу страну стола, према најстаријем међу њима. Аврам се придиже, и преко стола пружи руку Павелу, чврсто је стискајући уз одобравајуће дрмусање.

Дневна су се светла празнила са неба ишчезавајући у тмину што се прели преко града Варшаве када се зачуло пар збрзаних испрекиданих удараца по вратима мале Павелове собе. Стајао је леђима окренут вратима, нагнут над високу Давидову звезду, скоро завршену, саздану од разноразних накалемљених жица, када је зачуо куцање. Није стигао ни да се окрене, а већ су у његовој соби стајала два задихана човека, са ситном сребрнкастом лобањом између две унакрсне кости на капи, уредне црне косе, потпуно голобради, намрштена, претећа погледа. Онај леви почео је да урла на немачком језику, све држећи руку у вису, под углом, поздрављајући свеприсутног вођу. Павел је осетио како се наједном неконтролисано зноји и како му подивљале грашке зноја избијају посвуда. Осетио је, као да и није његова, леву ногу, како почиње да поскакује стидљиво пред овом двојицом, па је тако изгледао као да цупка – овај Немац што је ћутао злокобно се насмеши. Када је утихнуо одјек оштрих, потпуно неразумљивих речи, полако су почели да му прилазе, а он је готово неприметно устукнуо, правећи ситне кораке у назад, према зиду са прозором. Са његове леве стране, на чистини, под светлошћу климаве сијалице, освануо је његов рад којим је канио да подигне морал међу својомбраћом у гету. 

Ћутљивији међу SS агентима, много ближи Павелу, извукао је из кожне футроле на свом каишу дугачку црну палицу, наслонио је на врх жичане звезде и упитно погледао Руса равно у очи. Павел задрхта. Овај отпоче, на пољском,Шта је ово? Павел, потпуно збуњен и помахнитао услед мешавине страха и поноса, загрцну се, наслонивши се на прозор и истртља:Давидова звезда, па му показа прстом на исту такву, само жућкасту и од платна,мало испод ревера на свом искрзаном шињелу. Немац климну главом и, држећи пендрек усправно, пође кроз собу носећи га према Павелу, да би, кад му је пришао довољно близу, застао и врх пендрека притиснуо под Павелову браду.А шта ће то теби? Наставио је да црпи усиљене реченице из бледог знојавог човека са друге стране хладног црног оружја.

Павел на час склопи очи, удахну, једва приметно, и из све снаге потрча према одшкринутим вратима, где је наслоњен био онај благоглагољиви агент с почетка посете, и одсутно пратио дешавања пред собом. Испречи му се овај са исуканим пендреком, те, замахнувши, промаши Павела, а он, видевши то, у трку, брзоплето, стисну песницу те удари агента негде између десног ока иува. Док је онесвешћени Немац лицем хитао ка земљи, отворене вилице и раскрвављеног, готово расутог ока, Павела жицну нека неописива бол у кажипрсту и средњем; могао је јасно да чује прелому тренутку када су врхови костију његове шаке досегнули лице агента. 

Растворивши песницу, јаукну пресечен болом и настави да трчи у сусрет другом, нагло разбуђеном, нацисти, а он је, увидевши све што се дешава, извукао свој пендрек и нервозно лупкао њиме по длану своје руке, ишчекујући унезвереног руског Јеврејина Павела Режњева. Када му је Павел пришао довољно близу, SS агент је замахнуо и ударио тачно по ручним зглобовима Павела који је укрштене руке подигао у висину свог лица како би се одбранио. Кости крцнуше, Рус завришта, а Немац се уплашено помери у страну и пропусти овога да истрчи из стана, кроз отворена врата на хладну улицу, и изгуби се негде за првом мрачнијом окуком.

III

Опрости што тек сад долазим, била је гужва на главном тргу. Још са степеница чуо се свилени глас девојчице што се приближавала дну подрума претвореног у атеље. Већ је кренула да вади из унутрашњих џепова свог отрцаног сакоа нове пастелне боје када је, полако отварајући врата, затекла ужас у атељеу своје двадесетогодишње пријатељице Кларе.

Она је, сасвим пребледела лица, скоро унесвешћена, наслоњена на зид, од суза црвенилом уоквирених очију, гледала кроз девојчицу, као да ова ни не постоји. Танки прозирни зраци усијаног подневног сунца просијавали су кроз сићушна прозорска окна те је девојчица скоро сасвим јасно могла да сагледа призор пред собом. На поду је поред разбијеног тањира, загриженог комада хлеба и једне сребрне кашике, просута била зеленкаста вода из сломљене тегле и расуте четкице. На зиду, невешто, размазан је био црни кукасти крст, а испод њега исцепане недовршене слике једне велелепне зграде са малом шестокраком на врху. Недалеко од стола, на потамнелом паркету, где је Клара обично ручала, врх згаженог цвета вирио је из сломљене вазе. Клара је, напокон приметивши Марту, благо подигла уплакано лице, сасушених суза на руменим образима, и натеклим кажипрстом десне руке малаксало позвала девојчицу да јој приђе. Ова јој се поче пажљиво приближавати као да прилази каквој авети.

Кларина је радна сукња била издерана читавом дужином десног бока, и танким ткивом тканине срастала је негде испод десне мишке. Раскречених ногу, са тамноцрвеним, може се чинити и црним, флекама на унутрашњој страни бутина, упијеним у кожу, наслоњена на зид, као да је тамо бачена, лежала је млада девојка и тихо подрхтавала. Када јој се Марта сасвим приближила, Клара је горко зајецала привлачећи девојчицу уза се.
Још пре непуна два месеца, када се, у некој скривеној згради у источном делу гета, на самом обзорју, самоиницијативно, на сопствену одговорност,прихватилапосла, у договору са блиским људима окупљеним око једног бившег државног службеника –сада главнокомандујућег у покрету отпора– знала је да ствари једног дана могу значајно да крену по злу. Тога је била сасвим свесна, али је веровала да у вечитој полутами свог атељеа може остати заштићена све док њене слике не буду готове. Желела је да их окачи на неокречене зидове у некој од просторија где су вође покрета имале своје тајне састанке.
Дете угледних варшавских предратних посластичара јеврејског порекла, Соколовљевих, деветогодишња девојчица Марта била јој је први и једини прави сапутник. Тих су дана, сваког јутра, у сам цик зоре − непосредно пре свитања − из читавог комшилука, па и осталих делова гета, мала деца, незанимљива строгој немачкој власти, излазила, све шуњајући се на прстима, из топлих постеља, и одлазила до само њима познатихрупа у зидовима или жичаним оградама гета, и провлачећи се кроза њих, доспевала у слободни део Варшаве, где би онда крала и узимала, скривајући се од власти, свакојаке потрепштине, од хлеба за народ до лаког наоружања за побуњенике. Клара је Марту свесно излагала ризику сваки пут када би је замолила да јој из једне од продавница, у улици крај саме реке, донесе неку нову боју пастела или евентуално четкицу са дебљим врхом. Девојчица је у том, скоро двомесечном периоду, ненадано успешно обављала своје ситне лоповлуке, тако да је Клара могла неометано да слика пејзаже из околине града каквима их је пре рата памтила, или чувене варшавске улице, у њеном сећању угравиране као парче неког бољег, давно отетог, света.

Пробудила се заиста рано, у доба када су деца из краја кретала на походе у слободне делове града, и одмах се,по доласку себи, прихватила сликања. После неког времена изрезала је дотрајали хлеб и, пошто је скувала супу од кости са нешто меса, што ју је нашла претурајући празне кухињске ормариће, села да доручкује. Не завршивши оброк, услед неког налета инспирације и воље за сликањем, нагло се отргнувши од нераспремљеног стола, вратила се сликању. Велика је казаљка поклопила једанаест, а мала се уставила негде на деветом подеоку. Устукнула је помало када се на незграпном немачком зачулоОтварај! Рација!Не испуштајући четкицу из десне руке, нечујно је пришла вратима и отворила их. Није се плашила Немаца јер је знала да је ово, иакопрва у последња два месеца, само једна од многих њихових ненаданих посета, која,упркос непријатним испитивањима и усиљеним разговорима,неће на њу оставити неке веће последице. Приметила је како јој је десна рука посвуда умазана зеленом бојом.

Добро јутро. Отпоздравила је на пољском и вратила сенад недовршену слику, понашајући се као да војник и није присутан. У својим касним тридесетим, већ проћелав, са прецизно избријаним светлим брковима, стајао је он, гологлав, у црној униформи, и ћутао, укрућен пред затвореним вратима малог подрумског атељеа, и немо шарао погледом по соби, као да тражи нешто због чега би она зажалила што је тог јутра ту, и ето, жива.Изволите. Покушавала је да читаву ту посету сабије на што краћи временски интервал како би могла потпуно да се препусти сликању. Шта је то? Очима јој је указивао на недовршену слику једне од варшавских синагога која је стајала на сталку, у чијој је близини крошње управо наносила на платно. Видите шта је, па слика,мрзовољно му одговори. За кога ти то сликаш, је ли, девојчице? упита је он, оштрије него раније, видно узрујан њеним неустрашивим опхођењем према једном угледном војнику Вермахта. Она настави да разблажује масни слој зелене боје у тегли са водом на столу, правећи се да га није чула. Викнуо је. Коме сликаш то? - За себе, прозбори тихо, готово нечујно, ни не осврћући се према њему. 

Снажни прсти обавијени око њене десне шаке, у којој је држала мокру четкицу, притисли су је до костију, толико да је цикнула. Левој јој је руком зачепио уста. Како се опирала све јој је грубље стискао руку са четкицом, док је најзад није лупио пар пута о оближњи зид, толико јако да је јасно осетила како јој је од напуклог кажипрста бол прострујала читавим телом. Она испусти четкицу те га угризе за леву руку. Војник,истргнувши руку из њене чељусти, удари јој такав шамар да се скоро сасвим онесвестила, те му се, скоро малаксала, препусти. Он је баци на сто са ког је претходно једном руком све расклонио. Враћајући се полако свести, осети како јој је сукња издерана и задигнута док пресавијена беспомоћно лежи преко стола, осетно сломљеног кажипрста, док је неко, од назад, једном руком држи за врат, а другом, неприродно савијене, једну на другој, притиснуте на почетку леђа, држињене руке. Неразбирљива бол непознатог прободе је и она врисну,те осети како губи дах и како су прсти све дубље у пригњеченим вратним жилама. Несносна бол потече црвеном бојом преко уздрхталих бутина и она тад потпуно изгуби свест и наду.

Када се повратила, лежала је сломљена покрај стола, и,једва придигавши се, видела, сузним очима,сликупосвуда испресецану ножем, а изнад, на умазаном зиду, кукасти крст. Заплакала је знајући да далеки, први, ишчекивани младић, неће постати оним за чим је, у мушкарцу, чезнула.Њено јој је невино сликарство, у крви и плачу, отргнуто, као да на њега није никад полагала права.

IV

Тог је дана читаво време падала киша. Била је недеља, касно послеподне. Оно црвенкасто испресецано небо у које сам био навикнут да гледам још од почетка окупације није се могло разазнати од безбројнихкапи једне од првих јесењих киша.

Пошто сам завршио свој касни оскудни ручак, сео сам да пишем. Процес је месецима изгледао потпуно исто, али сам увек у њему проналазио нешто ново, нове изворе свог саосећања и мржње према истом злу што нас је махом узело под своје окриље.У мањој или већој мери сви смо били потлачени под оштрим рубовима нацистичке чизме.

Уденуо сам папир, помало га изгужвавши на крајевима, у писаћу машину наслеђену од оца, удахнуо, запалио једну од две последње цигарете и почео да исписујем стихове своје нове поеме емпатије,која би већ сутра требало да буде у рукама неког од главних вођа покрета отпора, негде унутар гета. Завршио сам први стих куцајући зарез на крају када суу моју самотну собу приступила три човека у затегнутим црним униформама. Са кишних мантила вода се сливала свуда по тепиху. Тада сам наслутио да је све пропало.

Јеси ли ти Збигњев Ковалски,упита најстарији међу њима. Ћутао сам, бледо гледајући у њихове покисле обрве. Та тишина трајала је читаву вечност. Како се нисам оглашавао, један од њих је застао и након роварења по унутрашњем џепу свог мантила извукао један згужвани, очито наквашен папир, и расклопивши га кренуо да чита.

Корачаће векови узалуд, блистати владе,
газиће својим прљавим цокулама
и прскаће наше лобање младе.
Јаче од сваког цара, фирера или краља.

Једног ће јутра утихнути звер,
уцвељених тихих зеница од блата
и нестаће у магли охолости кер
што нас је довео до овог рата.

Њихове ће мајке вриштати у сени,
не знајући где им леже синови.
Покопаћемо њихову судбу

заједно са њима. У пакао.
И сваки ће пасији син знати
да ниједан Јевреј залуд није плакао.

Претрнуо сам у потпуности слушајући обећавајуће речи песме читане полако, уз шкрипу на сваком слогу. Почели су да се примичу, сва тројица, прилазећи ми полако, као по прећутном договору, и на неки начин су ме опколили. Последње чега се сећам су накривљене наочаре главнокомандујућег, и то како виче нешто на немачком, па се потом, узбуђен и сав у некаквој необјашњивој хистерији, смирује и, стављајући ми једну руку на раме док у другој гужва песму, нагиње камени и говори храпавим пољским акцентом Јеси ли ти написао ово? Придигао сам поглед ка њему, сабрао сву храброст коју сам у сабласној предвечери могао да пронађем, и сталоженим гласом одговорио да јесам, жваћући неприметно нагрижени филтер цигарете. Затим сам само осетио тупу бол, јачу од било које боли коју сам за живота осетио, у пределу малог мозга.Одмах сам изгубио свест.

Када сам се пробудио са неописивим болом у пределу главе, осетио сам како ми врхови прстију бридекао да то и нису моје руке. Лежао сам на поду, украј стола, неко време, можда је то беспомоћно стање трајало два минута, можда два сата, нисам никакомогао знати. Оцењивао сам само бескрајну бол што је прожимала читаво моје тело и завршавала свој пут у врховима кривудавих испуцалих прстију са ишчупаним ноктима. Када би бол, на послетку, досегла врхунац, читаво клање кроз моје беживотно трупло почињало је изнова и изнова; нисам могао да се опет онесвестим или једноставно умрем, а то је било једино у шта сам веровао као спасење.

Многе књиге са полице у ћошку су недостајале, док су неке лежале, искиданих страница, свуда око мене, раштркане по дневној соби. Писаће машине није било на столу, а стакло урамљених фотографија мојих предака било је сломљено, као и нешто од покућства.

После неког времена, придигавши се, ослањајући се само црвеним јастучићима шака на столицу, имао сам прилику да сагледам своје руке под слабашним светлом већ допола истрошене уљане лампе са стола.Месо где су некада били нокти било је крваво црвено и несносно је пекло, а сви су прсти, осетио сам то, осим једног на левој руци, били скршени тако да су се неконтролисано кривили и подрхтавали. Више нисам био сигуран да су то уопште моји прсти.

РЕЗ, Број 1, 2016.