Када
је 2006. године Facebook увео опцију Notes
за своје кориснике, права идеја иза тог потеза била је да корисник може себе да
представи и опише својим стварним, тренутним и потенцијалним пријатељима.
Међутим, креативнији корисници досетили су се да за ову функцију поред прозе
могу да искористе и поезију, цитате, туђе одломке, знакове и сл. Напослетку,
дошло је до тога да су неки у опцији Notes
препознали и пронашли све предуслове за стваралаштво, објављивање за шири
аудиторијум и непосредну комуникацију са истим; не може се тврдити да то није
била једна од намера саме друштвене мреже, иако не примарна. Како било, ми
данас имамо нашироко заступљене случајеве текстова на Facebook-у који се
заснивају на поетици белешке – као
што у самом имену опције стоји – и који имају своје одлике, законитости и
предности и ограничења. На нама је да на овом простору (виртуалног текста!)
уочимо шта нам овај вид Facebook стваралаштва доприноси у књижевности, које су
његове мане и шта у глобалу књижевност на Facebook-у нуди, или брише или укида.
Поетика
белешке – која у себе укључује сажетост – погодна је превасходно за уметнички
текст. (Искрено говорећи, не знам за случај да је неко на овај начин објавио,
рецимо, трактат о историјској нужности Првог српског устанка.) Белешка је нешто
на шта је аутор набацао своје мисли, а читалац може овлаш да се осврне на њих.
На неколико корака од есеја, белешка нема ни строгост и експанзивност научног
текста, нити тенденциозност ка уметности[1]. Дужа
од статуса (иако то не мора бити) и краћа од класичне приповетке, белешка је на
позицији која јој омогућава једнако постојање и као виртуалном тексту, али и
као предлошку за штампање и објављивање у материјалном издању[2].
Оно што је главно за белешку – хајде да је овом приликом изједначимо са било
којим текстом на Facebook-у – јесте то да је кратка.
Прво
и најпре – књижевност која се ствара у виртуалном свету је књижевност брзине,
књижевност експедитивности. Разлог за то је једноставан: онај ко објављује
своје белешке ограничен је просторно и временски; ове границе су првенствено
психолошке. Психолошке? Да, јер писати текстове који ће бити објављени у виртуалном
свету значи наћи се у истом кошу са дневнополитичким, журналистичким,
сензационалистичким, аниматорским и другим, чак и баналним, текстовима. А према
неким истраживањима читалачка пажња – она прва, искрена – траје данас око 8
секунди и све се више смањује. Дакле, аутору је дато осам секунди да
заинтересује и тек нешто мало више да одржи при себи свог читаоца. Зато белешка
јесте кратка, а када се нађе објављена на корисниковом зиду, она садржи тек
почетак, оно што мора да ваби и привуче читаоца на један клик. Нема сумње да су
многи аутори приметили да их читаоци „прескачу“ уколико их већ на самом почетку
довољно не анимирају.
Друга
психолошка баријера је мање проблематична, али свакако не за одбацивање: писање
на рачунару ствараоцу отежава дојам о квантитету
сопственог стваралаштва. Писац,
рецимо романа или приповетке, нема пред собом нагомилане папире које ће
обележити страницом 1, 2, 5, 27,111 итд, те на тај начин имати пред собом материјализацију
свог стваралачког рада. И док се рукописни текстови – они прави, старински –
мењају по дужини у зависности од потеза руке сваког аутора појединачно, на Facebook-у
постоји егалитативан однос према тексту – искључиво један фонт за све. Другим
речима, стваралац сам себе ограничава, често немајући свест да је написао
знатно мање од очекиваног и веома могућно без претходног искуства о „разградњи“
и преобраћењу сопственог рукописа у дигитални систем. Роман постаје приповетка;
приповетка постаје кратка прича. Ако се и деси да аутор може приближно да оцени
колико ће његов текст имати карактера, редова или страна у материјалном облику,
он ће се трудити да га ипак не проширује (осим на местима где је недоречен).
Поетика белешке сама по себи намеће сажетост и краткоћу.
Сажетост
и краткоћа јесу две основне одлике прозног
Facebook стваралаштва (поезија је већ сама по себи сажета и кратка).
Приметићемо да су то и основне одлике кратке, па чак и ултракратке приче, што
се никако не супротставља прозном Facebook стваралаштву; напротив, савршено се уклапа
у поетику кратких прича. Како Срђан В. Тешин истиче да су сажетост и краткоћа
квалитативне, односно квантитативне одлике савремене флеш фикције, те их у
суспрези назива поетиком сажимања, очигледно
је да и Facebook ствараоци подлежу овом маниру. И ми ћемо термин поетика сажимања користити у наставку.
Дакле, Тешин каже: „Поетика сажимања
није ништа друго до свођење на бит, односно суштину, која се постиже применом
два кључна принципа: принципом краткоће
и принципом сажимања“[3].
„Свођење
на бит“ је оно што карактерише савремено прозно стваралаштво. Ако узмемо за
пример било коју белешку нашег пријатеља са Facebook-а који се бави писањем,
приметићемо да ће изостати дуги описи природе, лица или прошлости књижевних
јунака; приметићемо да се дешавања у сижејној структури брзо смењују, да је ток
мисли јунака нагао и да је прича бујица која навире своме крају. Све ово само
из једног разлога – реченице су кратке. На што мањем простору аутор мора да
изједначи информативност и поетичност свог текста и да се одрекне сваког
могућег вишка. Парадоксално је да виртуални текст има најлакшу опцију да се
мења, коригује, исправља и дорађује, али да се и поред тога у њему тежи кратким
реченицама; разлог зато навели смо још на почетку[4]. То,
наравно, не значи да се дуге реченице неће моћи наћи уопште у тексту насталом
на/за Facebook(у), али потреба за њима је знатно смањена. Дуг текст, дуге
реченице, на Facebook-у се налазе у немилости. Када се деси да неко напише
нешто што захтева дужу пажњу, неретко ће се чути или прочитати коментари типа:
„Овај пише роман“ или „одужио је као да пише роман“. Овакви коментари често су
пежоративне природе. Међутим, и поред те ароганцијске оштрице, једно из ње ипак
можемо извући као закључак: Facebook не
трпи дуже прозне облике. Уз изузетак једне врсте романа, о чему ћемо
говорити у наставку.
* *
*
Једно
опште питање ме је навело на писање овог текста: шта је све нестало у књижевном
животу у односу на, рецимо, крај XIX века? Када упоредимо ту епоху и савремену
информатичку еру, еру Facebook-а, долазимо до открића следећих фосила: фељтона;
пренумераната; институција салона; романа у наставцима; култних књижара. Како
је о сваком овом фосилу дискутабилно да ли је заиста нестао, овлаш ћемо прећи
преко њих (изузев пренумераната) и значајније се задржати само на романе у
наставцима.
Фељтон
је (био) научно-уметнички текст на граници новинарства и књижевности, писан
ведрим тоном са пристојним степеном ерудиције. Међутим, како су теме ових
текстова често биле скандалозне или у виду одређеног проседеа, од почетка ХХ
„склизнуо“ је у тривијалност и изгубио корак са књижевношћу. Док су Матош и
Винавер још увек могли да кажу без стида за себе да су фељтонисти, данас би
сваког иоле промућурнијег колумнисту
то могло да увреди (ето на делу дејства језика на перцепцију стварности). Многи
текстови на Facebook-у по природи су фељтонистички.
Facebook
као институција задржава своје ствараоце у столицама, поред рачунара, а даље од
контакта са изговореним људским речима. Недостатак потребе за разговором пре
него недостатак физичког контакта говорника довео је до нестанка институције
салона, али ваља нагласити парадокс да свет друштвених
мрежа додатно потпомаже да комуникација остане незајажљива: изузев овлашних
података и непотпуног (простором и временом ограниченог) изражавања сопствених
мисли и ставова, Facebook нема могућности да реактуализује институцију салона;
ако се жели, то је потребно негде другде остварити.
У
блиској спрези са салоном су и култне књижаре. Данас постоје бројне групе за
љубитеље поезије, прозе, уопште књижевности, и много је лакше препоручивати
књиге или комуникацирати са ауторима. Иако ће и данас неко радије отићи до
своје омиљене књижаре и провести тамо два-три сата са својим омиљеним
библиофилом (истим као он сâм, је ли), нема сумње да је Facebook озбиљно
угрозио та култна места. Не треба, додуше, бити строг, и може се рећи да и
Facebook има удела у животу књижара у виду препоруке из друге руке,
организовања догађаја и сл. Само остаје питање колико је онда реч о самосталним
култним књижарама.
Напослетку,
романи у наставцима. Заиста, поједини аутори објављују своје романе у
наставцима, и то на Facebook-у, али питање је колико је могуће третирати их баш
тако, као део романескне целине? Не говоримо овај пут о квантитету, већ о
свести за те одломке да су делови целине. Оно што би разликовало било који
одломак из романа објављен у штампаном часописује је свест да иза тог текста
следи нека тек назирана целина. Макар и као неизвесност, макар и као потенција,
романи у наставцима у штампаним часописима поседују споља наметнуту линеарност у читању, хоћу рећи идеју да
се ради о књижевним текстовима који су писани да би чинили целину, дело. Могли
бисмо поставити питање да ли исти текст уколико је објављен на Facebook-у
поседује ту линеарност у читању? Не, текстови на Facebook-у теже
хомогенизацији, у смислу да су атемпорални, у вечном презенту, и њихово трајање
(и актуелност) је само у датом тренутку. Док одломци романа у часописима имају
своје податке из личне карте (име часописа, година, књига/свеска, број, страна),
романи на Facebook-у се смештају у актуелност/неактуелност. Питање које ја овде
постављам је: да ли заиста можемо говорити о романима у наставцима на
Facebook-у? Не заборавимо, они су већ унапред одређени поетиком белешке. Но, то
само по себи није ни отежавајућа околност, нити предност – роман је познат као
велики гурман по питању формалних иновација. Поетика белешке је та доминанта
која себи подређује Facebook текст. Док год је на овој друштвеној мрежи, ради
се о Facebook тексту – макар му знали и претке и потомке; када се извуче из тог
контекста, враћа нам се као познати роман или као један нови, тек написани (у
зависности када је написан). Тек о сличностима се може говорити, иначе је
немогућно поредити „Браћу Карамазов“ или „Сеобе“ са новонасталим „романима“ са
Facebook-а[5].
[1]Додуше, латенто је она заиста
поседује.
[2]Што се већ увелико чини.
[3]Како
написати кратку причу о томе како написати кратку причу?; видети: Срђан В. Тешин, ПричесМарса, Архипелаг, Београд, 2015,
стр. 96.
[4]Ово ме подсетило на Набоковљев
роман „Стварни живот Себастијана Најта“, на једно поглавље у којем безимени
наратор, претпостављамо брат, говори о начину стварања писца Себастијана Најта.
У питању је, наравно, још једна Набоковљева игра са аутопоетичком фигуром, али
нас овога пута занима начин писања Себастијана Најта: он није брисао. Дакле,
започињао је реченицу, прекидао када је у нечему погрешио или се досетио бољег
и започињао реченицу изнова, моментално коригујући. У тексту a propos имамо једну дугу реченицу која
показује процес дорађивања. Цитат је изостао јер га нисам нашао на Facebook-у.
[5]Не заборавимо једну битну
чињеницу за последњу написану књигу Достојевског: она је настајала 1880/1881. и
излазила је у часопису који је Достојевском плаћао за објављивање. Без тог
новца, питање је како би Достојевски преживљавао. А Црњански? Он је свој роман
прерадио након првих објављивања. Примери су неповезани, али у датом случају
илустративни.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.