Петар Вучковић

Тровач

Челичне птице трују облаке перјем
падају конфете на прославама смрти;
срећан ти први дан живота
човече мали
- мементо мори

да је подрум сунце,
широм би склопио очи;
уживај, сирене певају
- мементо мори

та бомба уобразиља је
и експлозија што те смрви,
твој дан је био космос,
чаша без дна, испијена
- мементо мори

утроба те избацила
да ти стопе крваве љуби
крваве од пољубаца
пољубаца љубави
- мементо мори

кад се сетиш,
погледај му очи,
и пусти га да гледа,
свог тровача,
што прећуткује
- умри.


Метрика тишине 
Метрика тишине,
нађена у застоју
међу зупчаницима,
у прелому зрака на прозору,
капи каменој
што дере нежна наличја листова.
Тињају божји пламенови у мраку,
на једином месту
где мрак опстаје,
велико ништа
облаже зидове моје унутрашњости.
У почетку беше реч,
а сад ћутња,
лептири огањ осветлили су
везавши ме
за све кругове своје,
прах летења постах
а земља ме није хтела.
Још носим исту круну
коју си ми дао,
још љубим својим сланим устима
небо што ме одбија.
Звечећи терам рептиле
из твојих башта;
љубоморно бићу
корен, кора, лист и цвет,
и велико ништа;
само твој,
покорни крадљивац плодова,
који нестаје,
лет по лет,
у ватри с друге стране ћутње. 


Певачица из жита

Певај, док ти песма не поцрвени,
док у ритму стара не озелениш,
певај, и буди сигурна
да ово нису моје руке, ни твој цвет,
већ зеница што се скупља под ватром
утиснутом у њу.

Чуј, како ми се пуни мождано сито
твојим лепљивим гласом,
како беспоштедно окамењен стојим
под валером музике те...

Сети се, мог цвета на ветру
што ти у зубима бесни;
жита, у ком те обезглављену нађох
са змијом у коси;
реза, који ту музику кида,
и пуца као балон на мртвом ветру.

Можда је тај цвет био само мина
разнета под кораком;
а жито, савршено место
за нож што сикће у грлу твом;

гле, можда си баш Оно ти,
Оно што гони ме да хватам
мој набујали облак;
што ме тера да идем:
у траговима ишчезнут
у корацима расцветан.




РЕЗ, Број 3, 2016.