Брендан Шеј[1]
Леонард
Коен као водич за живот
Изучавање филозофије је
ништа друго до припрема појединца за смрт.
– Цицерон –
Када би требало да опишу шта
је то што издваја песме Леонарда Коена од других певача-текстописаца, многи
његови обожаваоци били би у искушењу да кажу „он је фило-софичнији.“ И то је сигурно
исправно виђење – уосталом, ово и јесте књига о Леонарду Коену и философији![2]
Коенове песме налазе одјека
у многима од нас јер су усмерене на суштински важне људске теме попут природе
љубави, секса, смрти и свега онога што наш живот чини испуњеним и смисленим.
Утицајна група философа античке Грчке, који су живели у периоду од 300. године
пре нове ере до 200. године нове ере, настојали су да одговоре на питања
повезана управо са овим темама. Три најзначајније школе грчке
философије током овог периода, познатог као раздобље хеленистичко-римске философије,
обухватају стоике, скептичаре и епикурејце. Припадници ових различитих праваца
не слажу се увек међусобно (или, пак, са Коеном) у погледу природе проблема или
њихових решења.
Философ
мора да умре
„Јер, ако мене погубите,
нећете лако наћи другога таквога који би, мада је то и нешто смешно казати,
управо сео на град као на коња који је велик, додуше, и племенит, али који баш
због величине понешто нагиње спорости, и коме је зато потребно да га подстиче
нека мамуза. Тако, ето, чини ми се да је мене бог и приделио граду као таква
човека који ће вас без престанка подстицати, и саветовати, и корити свакога појединога,
укратко: који ће вам по цео дан свуда на рамена седати.“[3]
– Платон –
Песму „A Singer Must Die“ Коен пише из перспективе певача који је био оптужен
за издају и „лаж у његовом гласу“. Певач нуди саркастично извињење захваљујући
се тужитељима што извршавају своју дужност „заштитника истине“ и „чувара лепоте“.
Он даље разматра сопствену комплексну мотивацију за писање песама, који су
уско повезани са његовом људском жудњом за телесним спајањем и љубављу.
Затвара, најзад, излагање још директнијим нападом на мотиве и методе Владе,
која често покушава да угуши овакву врсту уметности ослањајући се на манир „колено у
мошнице“ и „песница у лице“.
Сукоб између демократске
државе и појединца у потрази за истином има дугу историју; једна од најранијих
жртава оваквог конфликта, Сократ, имао је статус својеврсног световног „свеца“ за
хеленистичке философе. Сократ (470. год. пре н. е. – 399. год. пре н. е) је био грађанин Атине, колевке
модерне демократије. Већину чињеница о Сократовом животу знамо захваљујући његовом подједнако познатом ученику философу Платону
(427. год. пре н. е. – 347. год. пре н. е). Сократ је, судећи по свим исказима,
био одан грађанин који је војску служио храбро, посветивши читав свој живот утврђивању
начина на који би појединац могао да води врлином испуњен, срећан живот. То је
обично чинио тако што би приступао познатим Атињанима траживши од њих да опишу
или бране своје одговоре поводом „великих питања“ о темама попут правде,
религије и љубави. Баш као лирски субјекат из Коенове песме „Chelsea Hotel“, и Сократ је био познат као предмет сексуалних порива
(млади Атињани су му се често неуспешно удварали), али и као прилично ружан
човек (Платонови дијалози садрже честе шале на рачун облика Сократовог носа).
Сократов обичај да се
понаша заједљиво, чиме је подстицао гнев богатих и моћних, донео му је
непријатеље, те се убрзо нашао у истој ситуацији као и Коенов певач. Био је,
наиме, оптужен да квари омладину и негира постојање богова. Његова (често
саркастична) одбрана у многоме је слична оној коју у песми описује Коен. Сократ
је тврдио да је настојао да трага за истином (премда њу, што је такође истицао,
никада није нашао) водећи се унутрашњим „демоном“ којег нити је могао нити је
желео да контролише, те да би, заправо, његови тужиоци требало да му буду
захвални за његову службу граду. Веровао је да је боље умрети него учинити
нешто што је сматрао погрешним будући да је управо та друга опција она која шкоди
души. У том чувеном огрешењу о правду, поротни суд је окривио Сократа осудивши
га на смрт.
У својој завршној изјави
члановима суда, Сократ је изрекао упозорење – које евоцира Коенову претњу о
заузимању најпре Менхетна, а потом и Берлина[4] – да
ће се проблеми са којима се суочавају само погоршати његовим убиством. Његова
смрт ће, како је предвидео, утицати како на повећање броја потоњих критика тако
и на њихову радикализацију. Ако демократија настоји да преживи, како је
тврдио, грађани морају научити да се рационално суочавају са својим проблемима
и продуктивно се односе према критикама упућеним од стране философа и песника.
Уколико то не буде био случај, демократија се лако може преокренути у тиранију
с обзиром да ће обе стране, и плашљива већина и све очајнија мањина, настојати
да сачувају своје позиције у друштву.
Као и Коен, Сократ је био
особа која је амалгамисала знатну дозу саосећања према другим људским бићима са
реалистичним, у одређеној мери циничним погледима на ужасне начине на које су
се она обично понашала. Иако је био изразито одан Атини и чак ризиковао
сопствену главу, пркосећи тиранима који су олако одбацили демократију, Сократ је
био дубоко песимистичан поводом могућности већине да установи правично, рационално
друштво. Коенове песме „Everybody
Knows“ и „Democracy“ износе виђења слична Сократовом ставу, смештена у контекст модерног друштва.
У првој наведеној песми Коен наглашава да ће се људи понашати на предвидиво лоше
начине; у потоњој указује на неправилности и слабости америчке демократије
подједнако као и на њен потенцијал.
Хеј,
то је начин да стоици кажу збогом
„Не реци, никада, ма шта се
десило: ’Изгубио сам то’, већ реци ’вратио сам’. Син ти је умро? – Вра-тио си
га. Жена ти је умрла? – Вратио си је. Имање ти је одузето? – Ево још један
повраћај што си га учинио. – Али, онај који ти је отео имање, велиш, неки је
рђав човек. Шта те се тичу руке спомоћу којих је хтео да га одузме Онај који ти
га је раније дао? Док ти оставља на уживање, уживај га као ствар која ти никако
не при-пада и послужи се њиме као што се каравани служе друмским хановима.“[5]
– Епиктет –
Непосредно након Сократове
смрти, философијом у Атини најпре је господарио Платон, а затим и Аристотел,
који је допринео предузимању истраживања у областима попут физике, биологије,
логике, метафизике и политичких наука. Хеленистичко-римски период у философији
званично почиње смрћу Александра Великог, а потом и Аристотеловим изгнанством
из Атине 323. године пре н. е. Као и њихов јунак Сократ, философи овог доба били
су мање окупирани „академском“ потрагом Платона и Аристотела, а много више
оним у чему су препознавали кључно питање: „Како би ја требало да живи?“
Стоичка школа философије,
коју је у Атини основао Зенон из Китијума (334. год. пре н. е. – 264. пре н. е),
обухватала је мислиоце попут Епиктета (55. год. н. е. – 135. год. н. е) и
римског цара Марка Аурелија (121 год. н. е. – 180 год. н. е). Стоици су
нарочито били заокупљени питањем како можемо научити да живимо са трагедијом,
осећањем патње и губитка. Исти проблем садржан је у многим Коеновим песмама
попут „Hallelujah“, која (барем у деловима) велича болне односе, и
„If It Be Your Will“, песмимолитви у којој се наглашава суштинска
људска немоћ да управља светом око себе. Стоичке теме су нарочито истакнуте у
Коеновим опроштајним речима упућеним вољеном бићу у „Hey, That’s No Way to Say Goodbye“. Попут Коена, стоици истичу важност прикладног
вредновања емотивне везе у њеној садашњости, односно, одустајања од говора
оријентисаног ка будућности о „љубави или ланцима и стварима које не можемо разрешити.“
Стоици би се сложили са Коеновом усредсређеношћу на садашњи тренутак видљивој
како у његовом одбијању да мисли о новим љубавима, тако и у смиреном
прихватању да се тренутна емотивна веза ближи крају. Њихово мишљење би се
такође подударило са Коеновом молбом да се избегне свака врста изразите патње
која често обележава крај једног емотивног односа. Иако стоици нису би-ли
лишени осећања (како то модерно схватање речи стоик понекад сугерише), они јесу
схватали екстремну тугу, бес и пожуду као највеће препреке у вођењу ваљаног живота.
Ове врсте егоцентризмом натопљених емоција отежавају наша настојања да будемо
срећни и опходимо се према другима (према, на пример, љубавним партнерима) на
начин на који заслужују.
Премда стоици нису веровали у загробни живот,
исказивали су веру према благонаклоном, вечно постојећем универзуму (стоички
„Бог“) у којем се све догађа као да је било „тако суђено“. Многи од њих су
такође сматрали да је време циклично, те да се сваки догађај кроз који
пролазимо већ десио, као што ће се и у будуће догађати, бесконачно много пута. За стоике је
овакав став могао поседовати терапеутску сврху, слично песничком подсећању да
су се „многи волели пре нас“ и да, у том погледу, „ми нисмо нови“. Идеја да нисмо уникатни могла би, помало
изненађујуће, да унеколико отклони притисак са захтева „да не упропастимо
ствари“ и „да се боримо против неизбежног“. Уместо тога, увиђамо како је нужно
да, баш као и сви остали, научимо да прихватимо чињеницу да су многе животне
појединости ван наше контроле, те да је борба против њих залудна. Оваква
промена перспективе подсећа нас на наше релативно мало, али ипак важно место у
великом свемиру. Са оваквог становишта лако се препознаје бесмисленост и
илузорност претпоставке да су наше тренутне бриге „средиште васионе“; ипак, ово
виђење апострофира и то да је наша забринутост реална и да би на њу ваљало адекватно
одговорити.
Стоици препоручују да се
концентришемо на садашњост и усвојимо став мирног прихватања свега што
будућност доноси. Ово, наравно, није увек лако као што песма „Hey, That’s No Way to Say Goodbye“ блиставо
илуструје. Као људска бића увек смо усмерени ка очувању
постојећег поретка ствари, чак и након спознаје да то нисмо у стању да учинимо.
Стоици, подједнако и Коен, подсећају нас да би наши животи били бољи уколико
бисмо савладали вештину препуштања.
Сумњом
испуњена прича о Леонардовом кишном мантилу
„Јер онај који мисли да је
све на свету или добро или лоше по својој природи, тај је увек у невољи; и када
не поседује те ствари које му изгледају добре, помишља да је мучен стварима
које су по својој нарави лоше, те трага за онима за које држи да су добре.
Стекавши их, међутим, он пада у још већу узнемиреност јер је узбуђен, ван
памети и без мере, због страха од промене, те чини све што је у његовој моћи да
задржи ствари које му се добрим чине.“
– Секст Емпирик –
У „Famous
Blue Raincoat“ наратор (очигледно
сам Коен ако је судити по финалном стиху песме) пише писмо човеку који је,
након љубавне афере са нараторовом супругом Џејн, нестао из њихових живота.
Наратор, што је помало зачуђујуће, изражава знатну дозу саосећања са
мистериозним човеком називајући га својим „братом“ и истичући, при том,
забринутост због његове изразите изолованости. На крају песме он се обраћа
супарнику речима „претпостављам да ми недостајеш“ и „сва је прилика да ти
опраштам“, упућујући му речи захвалности што му је стао на пут. Још прецизније,
наратор истиче да је љубавна афера помогла Џејн на начин на који он сам никада
није успео да учини (очигледно јер је гајио погрешно уверење да „несрећи у
њеним очима“ нема лека, па отуд никакве кораке и није предузимао).
Повлашћена
тема песме тиче се нараторове видљиве необавештености, односно, неразумевања
последица деловања оба брачна сапутника, али и поступака који су могли
предузети како би им живот био бољи. Наратор полако долази до спознаје да се
афера на неки чудан начин испоставила као догађај позитивне вредности, макар у
неким својим аспектима. Супротно томе, прималац писма у први мах исказује
уверење да треба да „се очисти“ и некако промени свој живот, али по свему
судећи од тога одустаје питајући се да ли је можда учинио нешто што је неопростиво.
Сугерише се да је Џејн такође сувише забринута због питања која немају једноставне
одговоре. Насупрот обичној необавештености и незнању, дубока несигурност коју
доживљавају ликови у песми не може бити тако лако излечена читањем књиге,
саветима експерата или подвргавањем експериментима. Уместо тога, она се односи
на најдубља, фундаментална питања: како изгледа волети неког? Како изградити
аутентичан, истинит, моралним вредностима бременит живот?
Скептицизам,
философски правац основан од стране грчког философа Пирона (360. год. пре н.
е. – 270. год. пре н. е), а касније прокламован
кроз лик и дело римског лекара Секста Емпирика (160. год. н. е. – 210. год. н.
е), тврдио је да је постизање овог стања целовите, нерешиве немогућности
коначног сазнања у ствари крајњи циљ философије. Иако можда делује чудно, „Famous Blue Raincoat“ обезбеђује добру почетну тачку за разумевање основних
увида скептицизма. Секст Емпирик је сматрао да људи постају скептичари игром
случаја. Они почињу тако што траже одговоре на одређена „философска“ питања,
вероватно у нади да ће им њихов проналазак омогућити да дођу до извесних
закључака или им дозволити да наставе даље са својим животима. Отуда је
наратор, вероватно, започео са питањем: како је то неверство супруге променило
наш однос? Док „цветање“ скептичара почиње настојањима да одговори на питање,
он запажа да постоје докази који иду у прилог вишеструким, међусобно
контрадикторним одговорима („Оно је уништило наш однос“ насупрот „Оно
нас је учинило снажнијим“). Наратор је остављен у стању неодлучности,
неспособан да установи у шта верује.
Управо
овај стадијум је оно место када скептичар излази на сцену упућујући пита-ње
особи: како ово стање неодлучности чини да се осећаш? Ако је судити према
Сексту Емпирику, типичан одговор гласио би – присебан и спокојан. Најзад, особа
је успела да се ослободи неоснованог уверења да су одређени догађаји (попут
преваре) инхерентно лоши, док су неке друге појаве (да сте једини својој жени)
инхерентно добре. Скептичар није вођен мишљу да, пошто нема правог одговора,
треба да одустане од филозофских промишљања (уосталом, тврдња да нема правог одговора сувише је
догматична за ваљаног скептичара). Уместо тога, они су решени да наставе мирно,
темељно, сумњом импрегнирано истраживање философских питања која су предмет
дискусије. Песма такође илуструје овај процес. Наратор наставља да покушава,
тежи да допре до примаоца писма пажљиво раз-мишљајући о ономе што му се
догодило.
Поред
тога што Секст Емпирик наглашава да ће добар скептичар одбацити сваку „философску“
тврдњу о религији, љубави, смрти и сл, он такође упозорава на могућност
допуштања да философска рефлексија доминира животом појединца. У многим
аспектима живљења, укључујући уживање у пићу и изврсном оброку са пријатељима
или удварање одређеној особи, Секст Емпирик сматра да философска уверења могу
бити (и требало би да буду) у великој мери игнорисана. Једноставно, требало би
да се понашамо онако како нам налажу емоције или навике. Овај закључак
подједнако одјекује у многим Коеновим песмама. У „Famous Blue Raincoat“, на пример, скептичар би похвалио то што је наратор
застао да промишља о прошлости, али би такође истакао да би било погрешно
дозволити да оваква врста контемплирања сувише обузима његов свакодневни живот.
Крај
свих победничких низова
„Не значи дакле ништа смрт за нас / нит нас се она
тиче имало./ Јер духа природа је смртна, зна се... / кад не будемо, кад се
раздвоје / тело и душа који заједно / јединство наше творе, / ништа се већ неће
моћи нама десити / јер нећемо постојати, и ништа / узбудити осећај...[6]
– Тит
Лукреције Кар –
У песми „A Thousand Kisses Deep“ наратор размишља о младости, човековом по-зном добу
и лаганом доласку смрти. Његове младе године многи су видели као веома срећне,
испуњене лепим женама и искоришћавањем прилика које доносе разнолике успехе. Наратор,
међутим, зна да ће се овај „мали победнички низ“ најзад окончати и да ће надолазећи
пораз бити „несавладив“. Користећи разноврсне метафоре, он наглашава „нереалност“
младалачких задовољстава, али и нереалност крајње потребе да се ухвати у коштац
са оним што ће се напослетку неминовно десити.
Утврђивање
правог става према смрти тежак је философски проблем којим су се, на различите
начине, бавили многи хеленистичко-римски мислиоци. Ово питање је, међутим,
поседовало особен значај за атомисте и епикурејски философски правац, који
обухвата грчке философе Демокрита (460 г. п. н. е. – 370. г. п. н. е), Епикура
(341 г. п. н. е. – 270 г. п. н. е) и римског мислиоца Лукреција (99. год. пре
н. е. – 55. год. пре н. е). Ово философско усмерење се, међу свима осталима,
издваја ставом да се стварност састоји само од „атома у празнини“, те је, по
њиховим тврдњама, једина истински добра ствар у животу задовољство, а једина
истински лоша ствар бол. Са становишта епикурејаца, људска бића долазе на овај
свет случајним сударима атома, живе кратко, а онда се, растворени, поново враћају
у стање својих конститутивних атома.
Епикурејски
одговор на питања смрти изразито подсећа на став прокламован у „A Thousand Kisses Deep“. Први корак сплетен је са признавањем, као што то
наратор у песми чини, да нису све жеље подједнако „реалне“ и „вредне труда“.
Неки пориви, попут оних за адекватном
храном, сном или дружењем, природни
су и неопходни, те се смисао и огледа
у потрази за оваквим потребама. Неки други пориви, попут сексуалне жеље или
прекомерног уживања у храни и пићу, апсолутно су природни, али не и неопходни.
Епикурејци су сматрали да је исправно уживати у оваквим поривима уколико су они
производ трагања за природним, нужним потребама, али би било погрешно посветити
читав живот потрази за њима, који и онако никад не могу бити истински, до краја задовољени; потера за
оваквим поривима лако постаје рецепт за патњу. Чини се да се управо у овоме
огледа једна од грешака коју је наратор песме „A Thousand
Kisses Deep“ начинио у
младости.
Поред
две поменуте врсте природних порива, епикурејци су такође установили категорију
неприродних или празних жеља које, како су сматрали, нипошто не би требало да
поседују место у људском животу који тежи срећи. Овакве жеље подразумевају
похлепу, која се помиње у Коеновом стиху о клађењу на поније, али и жељу за
вечним животом, изражену кроз мисао о спремности да се „отараси свега само да
би остао жив“. Овакве жеље су опасне управо стога што их је
немогуће задовољити – не постоји сума
новца која би у потпуности усрећила коцкара, баш као и што је немогуће избећи
смрт.
Како
онда да научимо да прихватимо смрт на начин на који би нас посаветовали и
епикурејци и песма „A Thousand
Kisses Deep“? Лукреције
тврди да је тајна у прихватању чињенице да је смрт ништа; кад она дође, ми престајемо да постојимо па се, према томе,
ништа лоше не може догодити. Отуда, док је сасвим разумљиво осећати страх од
болних искустава, попут ратних или љубавних рана (јер можемо да замислимо како
овакве патње изгледају), бојати се непостојања је, међутим, лишено смисла. Као
што Лукреције истиче, ми не жалимо за искуствима која смо пропустили зато што
се нисмо раније родили (за стварима
које су се, дакле, догодиле пре нашег рођења). Он тврди да је подједнако мало
смисла садржано у жаљењу за стварима које ћемо пропустити умирањем ранијим него што смо желели.
Хипатија
и Јованка Орлеанка
„...Ипатија, кћи филозофа
Теона. Она је својом ученошћу надмашила све савремене филозофе (...) На ову
жену подигну се људска завист (...) За људе са усијаном главом није било тешко
начинити ружно тој жени. И тако њих неколико с некаквим Петром на челу договоре
се да вребају ту жену. Када се она једном враћала кући, ови је ухвате и одвуку
у цркву која се звала Кесарион; ту је свуку до гола и испребијају до смрти, а
њено мртво тело донесу до Кинарона и тамо га запале.“[7]
– Сократ
Схоластик –
Као
што смо истакли, хеленистички философи су дубоко веровали да је практиковање
философије кључни елемент за срећан, смислом обогаћен живот. Међутим, философска
пракса може такође бити опасан посао, како је то, између осталих, Сократ болно
спознао. Коенова песма „Joan
of Arc“ илуструје
сличну поенту: док многи од нас чезну за јасноћом „љубави и светлости“, живот
посвећен потрази за таквим узвишеним циљевима може повремено постати самотан и
мучан.
Иако
не постоји опште прихваћена завршна тачка хеленистичко-римске философије,
идеје грчке философске мисли биле су поступно замењене појавом хришћанства као
доминантне идеологије у доба касног Римског царства. Једна од последњих
преосталих упоришта хеленистичке мисли била је Александрија (Египат), основана
на самом почетку хеленистичког периода, која је хиљадама година била дом највеће
библиотеке западног света. Како су хеленистичка вредновања књижевности, науке и
философије пале у немилост, библиотека је била препуштена пропадању. Најзад,
391. године н. е. оно што је остало од библиотеке уништено је по налогу хришћанских
бискупа. Хиљаде књига, укључујући и оне које су написали хеленистички филозофи,
заувек је нестало – упути јој поздрав, тој Александрији коју губиш.[8]
На крају,
што се по свему судећи уклапа у Коенову песму, хеленистичко-римска ера се
завршила на начин на који је и отпочела: смрћу философа због, у том тренутку,
не толико распрострањеног и популарног мишљења. У овом случају, жртва је била
Хипатија из Александрије, знаменита математичарка, астроном и учитељица философије.
Сви њени рукописи су изгубљени, а она сама је, по свој прилици, била жртва како
политичких интрига, тако и религијског прогона. У догађајима о чијим се тачним
узроцима још увек полемише, Хипатија је била брутално убијена од стране разбеснеле
руље локалних хришћана 405. године н. е, који су (или можда нису) деловали у
саучесништву са локалним хришћанским свештеницима.
Њена
прича подразумева сличност са Екатарином Александријском – католичком „светитељком заштитницом филозофије“,
за коју је касније Јованка Орлеанка тврдила да јој се јавља у визијама – и могуће
је, барем у најмањој мери, да је Екатарина у ствари била фикционализована
верзија саме Хипатије. У сваком случају, Коенов опис целибата, изразито наглашен
у лику Јованке Орлеанке, у снажном је дослуху са оним што знамо о Хипатији. За
њу, као и за мислиоце хеленистичко-римског периода који су јој претходили, философија
није била проста сума теорија и аргумената научених у учионици, или својеврсни
хоби који заокупља ум на кратко, да би потом пао у заборав. Уместо тога,
философија је била свеобузимајућа страст која захтева апсолутну посвећеност
обећавајући заузврат, као награду, испуњен и сврховит живот.
Управо је ова основна идеја – да
смислена и истраживању окренута егзистенција захтева рефлексивност и напор – она
која изразито повезује Коенове песме са идејама философа о којима је у овом
поглављу било речи. За многе поклонике Коеновог дела ово је један од бројних
аспеката његове музике због чије вредности се њој увек, изнова враћамо. Тим
аспектом се дивно показује не само колико тежине може носити живот испуњен запитаношћу
ума, него и зашто је толико важно истрајавати у стремљењу ка тој запитаности.
– крај –
Реч
преводиоца
Све стратегије летотехнике,
па и оне најлукавије, најокретније и најупорније, оста-ју безуспешне кад се
суоче са првим реченицама Кафкиног „Преображаја“, Сабатовог „Тунела“,
Набоковљеве „Лолите“, Црњансковог „Дневника о Чарнојевићу“, Андрићеве „Госпођице“
– ниједан ментални механизам не успева да, ослањајући се на заборав као на
основно сред-ство, угрози, камоли озледи, замамну загонетност и поетску
интензивност којима ове уво-дне мисли пулсирају у читаочевом уму. Стих који
отвара Коенову песму Avalanche несум-њиво припада овом кругу семантички и естетски
силовитих почетака: „Well I stepped into an avalanche…“
Када ми је сугерисано да о
свом преводилачком искуству поводом овог текста, или начелно досадашње,
одговорно признајем, невелике преводилачке праксе, напишем неки редак, да
описујући природу посла, процес рада и њему инхерентна задовољства и изазове,
оцртам синоптичну преводилачку аутопоетику (која, као и свака друга, разуме се,
настоји да избегне ако не делимично, а оно макар суштинско разоткривање), само
једна мисао, сасвим програмског усмерења, искрила ми је пред очима: заиста, „I
stepped into an avalanchе“.
Познавање граматичких
правила, синтаксичких спона и значењских дијапазона речи језика са којег се
преводи, правилно разумевање оригиналног текста, познавање ин-дивидуалних својстава
аутора и области стручне литературе коју текст тематизује, ваљана и скрупулозна
интерпетација преводиоца, његова стилска даровитост и способност преизражавања
оригинала, проналажење прецизних, свежих, емоционално бременитих језичких
супститута и очување смисаоних, формалних и артистичких квалитета оригинала –
дакле, прави снежни одрон принципа, услова и циљева којег преводилац, у духу
петраркистичких „слатких спојева“ ужитака и мука, здушно и са пуном свешћу о озбиљности
задатка прихвата. Уосталом, ни лирског субјекта у Коеновом стиху лавина није
изненађеног затекла; он је у њу ступио својевољно, с предумишљајем.
Превођење текста „Леонард
Коен као водич за живот“ Брендана Шеја подједнако је претпостављало вишеструке
захтеве: поред подробне упућености у Коеново, пре свега, музичко, а потом и
литерарно стваралаштво, поред познавања система мишљења из доба античке, тј.
хеленистичко-римске философије, значајно је било препознати стилски spiritus movens аутора оригинала, те у преводу очувати његов пријемчив, комуникативан,
каткад жовијалан начин казивања. Укрштајући популарну културу и философију –
две, како се у Коеновом случају испоставило, наизглед дивергентне области – Шеј је успео да покаже и наново
подсети како су обе жижне тачке овог рада, Коенова музика и античка философија,
и данас изразито виталне, оперативне, применљиве и блиске животном искуству
савременог човека.
Остаје нада да ће превод
подстаћи даља херменеутичка сагледавања Коеновог че-сто амбивалентног и, у
значењском смислу хировитог, али увек раскошног и интригантног света, да ће
представљати релевантну карику у рецепцијском ланцу Коеновог дела у оквирима
српске књижевности и смерницу за потоње истраживаче/поклонике стваралаштва
канадског писца и кантаутора. Остаје, напослетку, уздање да се из ове
преводилачке, језичке лавине, узбудљиве и сласне, са минималним или готово
непостојећим губицима и знатним, лаудаторним учинком изашло... Нека мери и
ужива – Читалац.
[1] Први пут објављиван на српском
језику.
[2] Овај
текст је штампан у књизи Leonard Cohen and Philosophy:
Various Positions
(edited by Jason Holt, Open Court, Chicago, 2014, p. 3-15), у склопу едиције Popular
Culture and Philosophy (edited by George A. Reissch, vol. 84.) (Прим. прев.)
[3] Цитат преузет
из: Платон, Одбрана Сократова, превод
Милош Н. Ђурић, Дерета, Београд, 2004, гл. XVIII
[4] О томе
пева у музичкој нумери First
We Take Manhattan. (Прим. прев.)
[5] Цитат
преузет из: Епиктет и Марко Аурелије, Обрасци
воље и среће, одабрао и приредио Д. Фртунић, Гра-дина, Ниш, 1991, стр.
106-107.
[6] Цитат
преузет из: Тит Лукреције Кар, О природи
ствари, препев, предговор и критичке белешке Аница Савић Ребац, приредила
Даринка Зличић, Књижевна заједница Нови Сад, Нови Сад, 1989, књ. III, ст. 834-841, стр. 189.
[7] Цитат
преузет из: Сократ Схоластик, Историја
цркве, приредио Слободан Продић, Српски Сион, часопис Православне епархије
сремске, Сремски Карловци, 1997, књ. 7, гл. 15, стр. 134.
[8] Аутор
овде свакако алудира на знамениту песму „Бог напушта Антонија“ Константина
Кавафија чији финални стихови управо гласе: „и упути јој поздрав, тој
Александрији коју губиш.“ Евоцирање грчког песника, поред тога, своје упориште
налази и у чињеници да је Леонард Коен, инспирисан управо овом песничком
творевином и, начелно, Кавафијевим ликом и делом, написао, у коауторству са Шерон
Робинсон, песму Alexandra Leaving објављену
у склопу албума Ten
New Songs (2001). (Прим. прев.)
РЕЗ, Број 3, 2016.