Јелена Зеленовић – Где су ти крила?

Кад си рођен као птица сви ти гледају у крила
Нитко не види у очима висину како свира мол
   Дамир Урбан
  
Читајући Краковљева „Крила“ запазила сам да војници имају нешто што би могло да представља крила, или барем њихов зачетак. Тек патрљке, којима Краковљев свет обилује. Краковљеви војници имају жуљеве и ране на раменима од тешких ранчева које носе, пешачећи, уморни, сатима. (Као у једној књизи коју сам почела да пишем са десет година, под утицајем књиге „Кад ветар дува“, једне забаве из детињства: о девојчицама које су биле заморчићи некаквог генетског инжењеринга; о девојчицама којима никада нису израсла крила, које су уместо њих имале болне и гнојне ране на леђима, последице некакве неуспеле мутације.) Шта су Краковљевим војницима могла значити крила? Авионска крила. Жеђ за даљинама, жељу да се негде одлети, надише неусиреног ваздуха, свежег зрака, да се одлети и да се умре поломљених крила. Када Бошко Токин пише о авионима, он се искрено одушевљва, футуристички се упушта у динамизам. Излаз из пакла рата – не само Првог светског, него и свих претходних, али и будућих – он  види управо у ономе што није човек – у машинама. Излаз уметности из блата у којем се заборавља Дух, у којем тело болно нараста, нерви пупе и оптерећују и ум и душу, управо je окретање том непријатељу трансцеденције – материји. А када се и та тела распадну, људи закажу,  окрећемо се машинама, макар оне биле и средства за убијање, попут авиона у Краковљевим „Крилима“. Та фасцинантна крила за којима жедни ојници, сити својих телесина, дижу главе и вапе! Вапе за слободом раширених крила и лакоћом иструлелог тела, и жуде за крилима смрти, и завиде проклетој машини која је ИЗНАД земље, која је ИЗВАН разума и несметано кружи небом сејући смрт на земљи. Огромна, претећа, величанствена, слободна птица, чија крила ипак могу да се поломе. Аероплан је заменио албатроса, али нешто остаје исто – крила ће увек ломити човек, јер ће бесконачно жудети за нечим а онда то уништавати. И неће презати ни од чега да достигне свој Зенит: „Могућа је спиритуализација материје. И 'материјално' је могуће приближавање Зениту и Пењање навише. Сасвим горе. Фантазија која иначе лебди, лети и летећи управља машином. Тријумф[1]. А да ли је икада било могуће духовно приближавање Зениту? Да ли смо се довољно духом „Пењали навише“? Краков као да даје одговор у поглављу „Поломљена крила“. Невероватан призор уништавања те чудовишне машине која се сурвава у паклено ждрело рата бљујући месо и метал... Падали су аероплани...црвена смрт у зраку... Нисмо се довољно пењали. Јер, ако ишта има смисла у краковљевском хаосу, онда је то питање сиротог Казимира: „Како човек може убијати човека?“ И то је прво и основно питање на које човечанство треба да пружи одговор, иако нам се са успоном цивилизације, технике, економије и сличног, чини да решавамо многа питања, да се човечанство труди да што већем броју људи пружи што већу количину среће. У то више ни баба испред телевизора не верује. Ипак, живимо у илузији да нам је свима  циљ заправо хуманистичке природе. Али чучнимо сви пред тим проблемом, скупимо се и, мањи од маковог зрна, запитајмо оно што је питао настрадали Казимир: како? Зато и аероплани падају и носе смрт у зраку, јер је неко поставио питање на земљи. А док се на то питање не одговори, никаквог проклетог зенита неће бити. Казимира су стрељали.
Са Токином се можемо сложити када каже да људи „данас постају слободнији но што су досад били“ и да „прелазе просторе“, те да „плешу на једној позорници невероватне ширине и дубине“. И још каже да се „динамично 'volume' креће и окреће у тродимензијалном простору, и да то значи стварност. Вишу и суптилнију стварност“[2]. Само, Токин није говорио о некаквој светлој стварности коју одликују најфинија хуманистичка осећања, него о оној стварности коју је касније Пекић описивао, у којој машине преузимају улогу човека. Није Токин случајно писао о Београду, који можда не ждере човека попут Црњансковљевог Лонодна (не још!), и брзо га савлађује, прилагођава, урбанизује. Пекић је човеку подарио једну фину причу о њему самом, ставивши је „у уста“ машине, заменивши Идеју концентрационог логора хуманистичком Идејом заједничког живота човека и животиње – причу о благостању. Да ли ће та виша и суптилнија стварност изгледати красно попут аероплана и Пекићеве приче, док ону несуптилну стварност коју заправо живимо чине падање аероплана, поломљена крила и концетрациони логори? Да ли ће иза нас остати једино машине да сведоче о динамизиму, футуризму, светлој будућности, незадрживом напретку у једном хакслијанском амбијенту, у којем је Дух уступио место Материји у својој мисији „Пењања навише“?
Ако хоће, онда Казимирово питање заправо и није важно.






[1] Бошко Токин, Позориште у ваздуху. У: Авангардни писци као критичари, прир. Гојко Тешић, Матица српска, Нови Сад, 1994, стр. 67.
[2] Исто.


РЕЗ, Број 3, 2016.