(Срђан Сивчев, Биоскопи и филмски живот у Великој Кикинди од 1905. до 1941. године, Банатски културни центар, 2016)
Књига „Биоскопи и филмски живот у
Великој Кикинди од 1905. до 1941. године“ Срђана Сивчева (основне и мастер
студије је завршио на Филозофском факултету у Новом Саду, тренутно запослен у
Историјском архиву у Кикинди) је преглед историје биоскопа и филмске уметности у
Великој Кикинди. Хронолошки, она покрива појаву и почетак рада првих кикиндских
биоскопа, „Ураније“
и „Олимпије“,
и завршава се избијањем Другог светског рата.
Обухваћени период садржи историју
кинематографије у Аустро-Угарској, време Првог светског рата и период
заједничке државе –
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тј. Краљевине Југославије до њеног слома у Априлском
рату. Поред прошлости биоскопа дата је шира слика филмова и филмских журнала
који су приказивани у датом периоду, чиме је осветљен и део опште историје
филма на нашим просторима.
Биоскоп као нови медиј у двадесетом веку
је свакако заузео важно место и у историји Велике Кикинде, а на основу
репертоара који
нам се овом књигом прилаже може се закључити да су житељи града били у корак са
новим европским и светским филмским остварењима. Тај период описан у књизи
обухвата и време експанзије Холивуда, као и развој европских кинематографија
(које су пре Великог рата имале примат у односу на америчку кинематографију). У
одабиру филмова провејава и европска и светска политичка ситуација, а чињеница
да је вероватно први приказ била репортажа из Руско-јапанског рата говори и о
значају биоскопа као главног информативног чиниоца оног времена.
Књига амбициозно прати и упоређује
почетак и развој филма као уметности у локалној средини и на светској сцени.
Кроз приказ локалних тешкоћа и изазова одржавања и вођења биоскопа, односа града
према њима, као и несигурнe
материјалнe
ситуацијe
„Ураније“ и „Олимпије“,
прати се и развој филмске уметности, као и заступљеност и значај филма у једној
мањој средини као што је Кикинда. Да је долазило до модернизације говори
податак да су већ од 1930. године пуштани звучни филмови. Међутим, поредећи
Сједињене Америчке Државе, у којој су 1920-е године представљале зенит у броју
гледалаца у биоскопима, приметићемо да је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца
услед политичких и економских тешкоћа насталих након Великог рата ситуација у
том погледу много гора. У сваком случају, и поред економске кризе, након 1929. године се
слика поправља и у биоскоп
заиста улазе модерни
светски, али,
што је посебно значајно, и домаћи филмови. То је још један показатељ благе
модернизације државе али и саме Велике Кикинде у периоду до избијања Другог светског
рата. Управо кроз те успоне и падове видимо и целокупну друштвену историју
града у првој половини двадестог века.
Сама књига је хронолошки и тематски
подељена на осам делова. Прва три поглавља представљају увод и приказ историје
биоскопа од њихових настанака до 1918. године. Период од краја Великог рата до
увођења диктатуре 1929. године представља четврто поглавље, док се пето
поглавље бави периодом до Другог светског рата. Оваква подела је разумљива са
становишта обимности и доступности извора, јер је већина извора до 1918. године,
попут штампе, на мађарском језику, и управо њихово коришћење представља велики
допринос изучавању локалне историје. Извори из периода 1918-1929. године су
ретки и спорадични и управо је овај период по доступности података и
најизазовнији за тумачење. Ствар се поправља од 1930-их појавом локалних
листова који се у великом броју издања баве неким темама везаним за
кинематографију и биоскопе у граду. Користан додатак су и шесто и седмо
поглавље у којима се даје приказ југословенских филмова приказаних у Великој
Кикинди, као и комплетан репертоар биоскопа, што може да буде од велике користи
будућим истраживачима локалне историје.
Управо зато је књига „Биоскопи и филмски
живот у Великој Кикинди од 1905. до 1941. године“ важна, јер попуњава празнину
не само историје локалних биоскопа, већ и једне целе културне гране у Великој
Кикинди, која је у посматраном периоду била један од већих и важнијих градова
јужне Угарске и, касније, Краљевине Југославије. Рад је одличан прилог
културној историји града, посебно када је реч о периоду између два рата који је,
на жалост, недовољно осветљен. Међутим, управо ту постоји нада да ће стручни
историчари, као што је Срђан Сивчев, успети у осликавању целокупне историје
града – у свим његовим аспектима.
РЕЗ, Број 4, 2016.
РЕЗ, Број 4, 2016.