Дамјан Миливојевић – Ореол, Варшава, Елеонора

Ореол

Уста ми насилно још увек не отварај,
Допусти ми да гајим наду, верујем да ћу успети,
Допусти ми да пристанем у Мителбергхајму. (Чеслав Милош)

Сада замисли почетак.
Ретка ткива рузмарина на Острву:
Једном једином које
Јесте...
Црвени бодеж у кожи
непознатог бића чији смо синови
бескрвни.

Праплод тог бескрвља
шљива је модра.

На лепљивој модрини коре седи Телемах и јабучицом помно прати
покрете неког простора
који Наш није, док
Одисеј лута, јашући Зеленка,
освештеним саванама
исплетене зоре.

Ту је и погрбљени човек
са неколико лица – свако му виси, полуодваљено
Сунце од Епитела.
Хода наг као жеђ и подсећа на неког
Анђела, мада имена нема.

Све је то Једно.
Острво.
И када би га упитали куд је пошло, Оно
би рекло:
Тражим Мителбергхајм.

Варшава

У утроби послератне Варшаве

си писао.

И крв и мастило протичу овом белом Земљом.

Пустош ледина и градова. Рељеф оцртава

флора.

Прашина је распета по улицама –

– списи, имена и пролазници

замиру пред пепељастим

крстом.

 Дивећи се рушевинама,

отвара се цвет лотоса и оставља кап

                                              крви.

Висла га је обгрлила.

И Висла је човек.

Склопљено је сада око твоје, пишче. 

Склоп слова у праху.

Покопана кула.

Као и Варшаву, повест ће распорити

утробу Васељене.

Елеонора

Тадеушу Ружевичу

Након жетве потекло је вино.
Она је умирала под Звоном, носећи на белим грудима
Ораха љуску.
Дим-сивило – пловише тела медом и јагорчевином.
Пловише крвљу и маглом отежала
Крда.
О, Елеонора, где ли смо,
Сада кад си мртва?

РЕЗ, Број 6, 2018.