Не пишем да
кажем већ да би ме чули. Пишем у језику у дану у мучењу. Враћам се морима која
смо напустили, морима слика и бесвести. Душа моја је птица у кавезу, што чује
бубањ из далека, што осећа откуцаје срца под ногама, што полеће док у сан тоне.
Пишем без мишљења
правила обзира.
Имам две штаке, занос и реч; понекад се изврну. Опседају ме речи. Испреплету се
и споје и преврћу у ваздуху, показују ми свој бескрај као курва своје груди.
Паре се и свађају и гракћу, чекајући моју смрт. Оне мудре речи, седе и старе,
чуче ми на кревету, код ногу, њихове браде ме голицају, њихови осмеси ме муче.
Падам у вирове речи као у шарену воду; њихов смех је симулација живота, њихова
неонска тела безобразно ме облећу. Пута нема, то је бескрајни врт уживања, где
се свака реч са другом спаја у калеидоскопу разврата. Подводим их и ја,
јер умем да стварам вулгарну лепоту. Умем да стварам од речи лепоту отворених и
заобљених пуних усана, тврдих брадавица, беле коже, немогуће дуге црне косе.
Она све узима у себе и ужива у томе и, тек кад су зидови свих њених храмова
притиснути и испуњени, она задрхти и издахне и тихо врисне и затрепери новим
бојама, новим речима и у тренутку највећег задовољства она рађа, моја курва
вештица, мој амалгам речи, мој порок и летаргија, лудило моје главе. Кад ме
притиснеш уза зид куће заправо ме притискаш уза њен зид, а тај зид је наслоњен
на ветар, те цео свет постаје један оргазам. Смеју се нова деца и дубине шарене
воде певају, док површина наопачке одражава неки други свет. Пасти у тај одраз
је пасти у безречје, пасти ван мора слика.
РЕЗ, Број 6, 2018.
