Ева Зоненберг (Ewa Sonnenberg, 1967) је песникиња, прозаисткиња,
есеисткиња, филозофкиња, пијанисткиња и перформерка. Живела је дуго у Вроцлаву,
где је завршила Музичку академију, на одсеку за клавир и музичку естетику. У
Кракову је студирала књижевност и
филозофију, завршивши студије докторатом о Хилдегарди из Бингена. На Институту
за филологију предавала je креативно писање. Пре десетак година вратила се у
Вроцлав, где предаје креативно писање деци, наступа као пијанисткиња и пише.
Објавила је следеће песничке
збирке: Хазард (1995), Земља хиљаду нотеса. Исповести Линдзи Кемпа (1997),
Планета (1997), Поводац (2000), Буктећи трамвај (2001), Час усхићења (2005),
Писано на песку (2007), Година ватреног змаја (2009), Изабрана поезија (2014),
Холограми (2015), Стихови за једног човека (2007).
Књиге прозе: Краљичин паж.
Бајка за заљубљене (2006), Енциклопедија лудака (2006), Странкиња (2015), Моји
папирни љубавници (2016).
Већ за прву збирку песама «Хазард» добила је 1995. престижну
награду Георг Тракл. Превођена је на све европске језике. На српском је у
обимнијим изборима објављивана у ПроФемини, Трећем Тргу, Књижевном магазину, Књижевном листу, Словесима, Књижевнику, Писму. У преводу Бисерке Рајчић објављени су јој избори из поезије Империја сузе (2006,
2017), Неурачунљиви (2016), налази се у антологијама: Мој пољски песнички 20.
век (2012), Атлас европске лирике (2013), Речник младе пољске поезије (2013),
Ехо сна (Антологија песама иностраних гостију фестивала Шумадијске метафоре)
(2017).
Разговор са њом водила је Исидора Бобић. Са пољског превели Исидора Бобић и
Пјотр Грунтмајер.
Исидора Бобић:
Пољска поседује невероватно дугу, богату и
разнородну књижевну традицију, на коју српски читаоци гледају са
одушевљењем. Колико је олакшање, а колико терет стварати у оквирима једне такве
традиције?
Ева Зоненберг: Поетичке
декларације претходних генерација су обавезујуће. Можда зато тако озбиљно
третирам писање, за разлику од своје генерације, мада не бих сада да уопштавам говорећи
у њено име. Писање је веома индивидуална делатност. Истина, читајући песнике
осећам да би требало да се накалемим на оно што су оставили за собом. Али то се
више тиче њихових поетолошких ставова него самих њихових дела. У Пољској је
романтизам још увек битан. То је наша национална традиција. Одрастала сам на
пољском романтизму. Када сам била дете, мајка ме је учила да памтим
Мицкијевичеве Баладе и романсе. Моје
детињство је, уопште, било изузетно. Мајка је волела уметност и у атмосфери
љубави према уметности ме одгојила. Слушала сам Моцарта, а она би ми често
читала његову биографију. До данас памтим ту слику погреба, како га на киши
спуштају у колективну гробницу. Дубоко сам то преживљавала. Мама је обожавала и
позориште. Ноћима би се маскирала у Лејди Макбет и декламовала њене делове
текста. Или би ми представљала Виткијевичево дело У белом дворцу. Сећам се и композиција Шимановског, које је
непрестано слушала. И сама је писала песме и сликала. Као дете ишла сам са њом
на ливаде крај шума, на сликарска окупљања. Или присуствовала њеним песничким
вечерима у кући. Све ме је то обликовало као песникињу. А своје читање започела
сам од светске литературе. Обликовао ме је театар апсурда, лирика хармоније
Моцарта, Скрјабина, Дебисија; италијанска ренесанса такође. Обликовало ме је
толико тога – на неки начин сам дете постмодернизма, у мени почива безброј
трагова, архетипова, топоса уметности. И то ми никако не ствара притисак,
напротив, отвара ме ка новом. Враћам се на пољску литературу. Ту су, свакако,
култне песме, које никада нећу заборавити. Разговор
са каменом и Радост писања
Шимборске; Порука господина Когита, Извештај из опседнутог града и Фортинбрајсову елегију Херберта; Писмо
људождерима, Спашен и Дошли да виде песника Ружевича; Ти који си повредио једноставног човека
Милоша. Искрено, пољском поезијом почела сам да се бавим прилично касно. Раније
сам читала Селана, Рилкеа, Бродског, Елиота, Јејтса, Рембоа, и многе друге. Али
Бродски је био тај песник који као да ме је уводио у писање. Био је мој
маестро. Двадесет минута пре него што ћу доживети саобраћајну несрећу и пасти
под кола, угледала сам његову књигу 82
песме и поеме. Ноћ, његов лик на насловној страни књиге иза стакла у
књижари. И онда та несрећа. Када сам изашла из болнице мајка ми је ту књигу
поклонила. Тада је започела моја авантура са писањем и поезијом. Поезија није
тек неки фрагмент у животу, она је свеобухватност. Михаил Бахтин је сматрао да
је уметност дијалог. Замишљао је царство литературе као огромну књигу у којој
је сваки текст дописан на њеној наредној страници и накалемљен на ону што му
претходи. То је врло занимљива интерпретација. Преузела ју је Јулија Кристева,
дефинишући појам интертекстуалности. Према њеном мишљењу сваки текст бива
мозаиком састављеним од других текстова. Зато за мене традиција није терет, већ
полазна тачка на путу до проналажења нових решења. Свакако треба да имамо свест
о прошлости, како бисмо из ње у садашњост преселили сопствени језик, сопствену
визију. Интересантно – што више читам, више бивам собом. Као да је самосвест долазила
преко других текстова. За оно што је унутрашње нужан је спољашњи контекст.
И. Б: Живимо у времену
у ком се више не верује у талент, у ком се сматра да се све да научити и
савладати као вештина. Шта ви мислите о томе, из искуства професорице креативног
писања? Да ли људи успевају да се науче
писању? Или су нам ипак, и данас, потребне музе?
Е. З:
Свети Августин је у дијалогу О учитељу писао
како истину не можемо научити. Тако ни поезију не можемо научити, талнат је
нешто недокучиво. Јосиф Бродски је говорио да то долази од Бога. Тако да је
тешко пронићи у нешто што је божанска, а не људска ствар. Али, ако неко већ има
таленат, треба да вежба своју машту, способност, своју осетљивост. Занат је
ствар која се учи. Пише се главом, срцем, и стомаком. А они морају да буду у
хармонији, јер ако пишемо само главом – песме су одвећ интелектуалне; ако само
срцем – одвећ баналне; ако само стомаком – одвећ вулгарне. Ствар је у спретном
коришћењу властитих способности, спретном експлоатисању сопствених унутрашњих резерви,
али и о умећу црпљења из света, из онога што нам нуди стварност, садашњост. Ја
сам жељна поезије, песама, метафора. Жељна сам свега – доживљаја, осећања,
авантура. Нема дана да не пишем, то могу бити тек скице, ситни записи, али
непрестано радим над поезијом. Све што ме окружује за мене је поезија. Све
претварам у речи. Али истина је да су ово техничка времена. Теchne, или занат, царује над духовним. То се види не само из
литературе, него и, рецимо, из извођења класичне музике. Тренутно имамо много
светских пијаниста, али то су често само техничари, недостаје им тај елемент
душе, као да га не поседују. То „оно нешто“ је дар са којим се родимо. Водила
сам мноштво различитих вежби из креативног писања. То је сјајна авантура,
дружење са људима који пишу, који су осетљиви, који чезну за поезијом. На
часовима се усредсређујем на вежбање имагинације и развијање способности. Задам
им задатак да пишу о чему мисли Дама са бисерном минђушом, или шта Леонардо да
Винчи говори Ђоконди. То је само мали пример. Вежбе убухватају сва поља
уметности.
И. Б: Као што се више не верује у талент, не верује
се ни у језик. Каква је по вашој процени будућност поезје, каква будућност језика?
Е. З: Мишел Деги, савремени
француски песник, на једној од својих песничких вечери рекао је да је поезија одбацила
логос. То значи да је језик постао лишен смисла. Али уметност је одбацила и Аристотелов
мимезис и платоновску парадигму, и узвишеност о којој пише Псеудо Лонгин, и Хорацијево
начело ut pictura poesis. Мислим да је
језик слика времена у ком функционише. А наш свет постао је хаос. Бекет је рекао
да је сада уметников задатак да пронађе форму која у себе може да смести сав неред
света. Сагласна сам са тим. Нажалост, постојимо у трауматичној и драстичној стварности,
још и лишеној смисла. Растројен информацијски свет у ком нема времена за рефлексију
и заустављање. Тешко је у њему пронаћи некакво јединство. Та дисперзија, а истовремено
заглушавање духовног и фундаменталног, чини поезију напросто плашљивом пред језиком,
она бежи од језика, од језика поетског у пуном смислу те речи, од Логоса, од целовитости.
Фрагментарност је вероватно једна од најзаступљенијих естетичких категорија. Али
мислим да је ипак дух поезије нешто најважније у човеку и у свету, и да је неуништив.
Он траје, можда мењајући своје форме, али сам бивајући неизмењен. О будућности језика
размишљало је много писаца. Вилијам Бароуз је тврдио да ће језик, уколико се не
модификује, бити разлог погубљења људскости. Џојс
нам је дао литерарни одговор у форми Финегановог
бдења, где прави луде, откривајуће, каскадерске, екстремне језичке експерименте.
Као да ствара универзални језик из мноштва језика. Језик којим се не служимо тренутно,
али ко зна хоћемо ли у будућности.
И.Б: Да ли пишете дању или ноћу, имате ли устаљени
ритам писања и колико је то важно? Имате ли неке своје ритуале које везујете за
процес писања?
Е.З: Пишем ноћу, радим
у току дана. Пишем у кафеима, у превозним средствима, на сусретима, за доручком,
ручком и вечером. Пишем на јавним местима и у своја четири зида. Хватам ритам док
сам у гужви људи, волим њихово присуство док пишем, не сметају ми ни хаос ни граја,
чак ме стимулишу. Рецимо, своју роман-поему Странкиња
написала сам у кафеу у Кракову, а после сам је ноћима на рачунару преправљала.
Чешће пишем ручно, зато имам мноштво свезака. Тако је настала Земља хиљаду нотеса. Мој ритам писања је
састављање мноштва записа и скица, њихово преношење на рачунар и рад над њима. Али
најважније је то што пишем ручно. Мада не презирем ни свој нотес у смартфону. За
мене се рачуна идеја. Не пишем зато што имам надахнуће – мора да постоји концепт.
Мада, и то се догоди. Али надахнуће је ретка појава, и награда за тај тежак, ирационални
посао. Добро пишем када осетим ударац стварности – онда сам као запета пушка! Када
почињем, осећам да ћу ускоро досегнути неке тајне. Тај неспокој – хоће ли завеса
бити открита или неће – веома је интригантан, нешто на граници љубавне ноћи. Писање
је за мене акт љубави. Где нема љубави – нема уметности. Љубав нас покреће на стварање.
И. Б:
Када се у Пољској спомене ваше име, људи за њега, обично, вежу атрибуте „контроверзна”,
„ексцентрична”. У чему се то огледа ваша контроверзност, да ли уопште себе тако
доживљавате?
Е. З: У Пољској се
говори много ствари које немају никакве везе са истином. У Пољској се о мени говори
толико глупих и неистинитих ствари! А заправо се моја личност тиме прећуткује. Нема
за мене места у загрејаним књижевничким фотељама нити за столовима у кафићима. Ни
са ким не пијем вотку и не улазим ни у какве кланове. По томе сам другачија од других.
У извесном смислу сам одбачени песник. Нема ме у књижевним групама, не прихватам
свеприсутну, владајућу моду и не подносим кружоке. Неухватљива сам у мењању својих
стилова и поетика. Дрска сам и усуђујем се на велике ствари. Желим да пишем водећи
се једино духовношћу. Али постоје у мени контрадикторности, бескрајно мноштво контрадикторности.
Познајем све околности постајања никим, знам шта значи бити на самом дну, моралном,
егзистенцијалном, психичком. 90-их година, када сам почињала, била сам као метеор,
као олуја, као бура. Наступила сам својом поезијом бунтовно и сигурно. Напросто
– била сам собом, и јесам собом, и то можда провоцира моје окружење. 90-их сам писала
поезију која гази све што је заостало, малограђанско, углађено. Трудим се да поезија
буде моје оружје у тој борби за себе. Контроверзно би могло бити то што нисам глас
генерације, већ сопствени, ког ћу радије да подигнем за оно што је лично мени најважније.
Не знам да ли више ишта у данашњем свету може бити контроверзно. Рекла бих да сам
била и остала несхваћена, а оно што не разумемо често сматрамо контроверзним, ексцентричним.
Али вероватно то и јесте смисао нашег кратког живота – не понављати постојеће шаблоне,
већ их се ослободити. Из ове перспективе посматрајући – мој бес је сазрео, моја чежња за слободом се
оузбиљила, стваралачко лудило прерасло је у смирени ентузијазам. Мада је та чежња
за слободом у мени остала као снага са којом се никада нећу растати. Одувек сам
хтела да стварам нешто другачије, нешто недокучиво. Хтела сам да отварам врата која
су вековима била затворена, да пратим опасне стазе, да ходам над амбисом због само
једног слова, због само једне метафоре. Не подносим линију мањег отпора, гадим је
се. До истине се долази управо тежим путем, а истина је у данашњем свету скандал!
Екстравагантно је то што неки у Пољској мисле да ме нема, а још увек постојим. Екстраваганција
је данас бити, хтети, стварати, бити собом, односно, не говорити попут осталих,
не писати попут осталих, имати став и не подлећи уобичајеном, примитивном декларисању.
Напустити глобално село и стварати властито краљевство поезије.
И. Б: Ви сте и
пијанисткиња и песникиња. Поезија је, свакако, својеврсна музика. На које све начне
се у случају вашег стваралаштва и, пре свега, ваше личности, ове две уметности прожимају?
Е. З: Музика ме је научила
како да укротим неукротиво. Јер, оно што се не може изразити речима, може музиком.
Тако је започело моје опсесивно стремљење ка стварима превиђеним или занемареним.
Трудим се да откријем нови свет. Да превазиђем све табуе. Музика ми је дала храброст
да се руководим речима. И научила ме дисциплини и несхватљивим могућностима комбиновања
речи. Често чујем текст пре него га напишем. Још се не јаве речи али се јаве ритам
и мелодија песме. После речи саме долазе. Музичка композиција, форма, елементи музике
– то се све остварује и на пољу поезије. Музика ми пружа и свест о томе да се традиционалних
концепата треба ослободити. Волим слободну
форму. Волим атоналност. Са музиком је лакше ухватити ритам света, ритам улице,
ритам града, човеков ритам. Све се базира на ритму, а тек потом долази музичка фраза.
На почетку беше ритам – рекао је Бусони. Зато нас електроника враћа до самих основа
музике. Много волим електронску музику, ти ритмови савремене цивилизације некад
бивају тако инспиришући. Интересантно је то што бити музички извођач и бити песник
не значи исто. Али не зато што је једно репродукција или интерпретација а друго
стварање. Перформанс изазива уметника да себе изнесе. Да слуша себе изнутра. Међутим,
писање је пре слушање онога што долази споља. Та су се два става у једној фази мог
живота озбиљно супротставила. И мислим да ми је то „ослушкивање унутрашњег“ остало
у писању. Музика је у мени створила тај амбивалентни однос према спољашњем и унутрашњем.
И. Б: Пишете 20
годна, иза себе имате мого збирки које међусобно комуницирају на разним
нивоима. Колико сте се у начелу променили за тих 20 година, шта се променило а
шта остало исто?
Е. З: Почећу
од једне приче. У кући деке и баке била је једна стара лира на којој сам
свируцкала и са којом сам била нераздвојна. Као да је била дар музе Ерато.
Време детињства у врту баке и деке је време које ме је обликовало као
песникињу. Научило ме је да развијам своју осетљивост, да примећујем детаље.
Можда сам зато још у петој години писала причице у којима бих описивала и
оживљавала предмете што ме окружују. Зато је та лира за мене симбол, нешто што
се није ту створило случајно. Јер, она преузима различите форме. Наравно да се
мењам, не може се целог живота свирати на једној струни. Неке песме су попут
свирања бубња, неке попут свирања чембала, неке попут свирања лире. Гомбрович
је у својим Дневницима писао о “песницима
без лире”. Та лира је за мене изузетно важна. Лира је и тело, душа, срце, ум, на којима, може бити, свира
сам Бог – како сматра филозофија суфизма – ми смо тек инструмент у рукама више
силе. Моје полазна премиса је проста – из себе исцрпети оно што је најдивније,
што је битно и непоновљиво. Делити се,
оставити сведочанство о проживљеном. Свирати на одговарајућој струни те лире, у
одговарајућем тоналитету, и пустити звук да иде даље, да се искраде, ништа не
доказујући.
Трамвај у Вроцлаву украшен стиховима Еве Зоненберг
Ева Зоненберг и Чеслав Милош, 1995.
И. Б: Једном
сте написали да прави путник не зна где ће стићи и да му је дом – само
путовање. Да ли је то случај и са писањем?
Е.З: Литература често
преузима мотив путовања. Одисеја. Божанствена комедија. Свака је реч
путовање, сваки гест, сваки човек. Љубав је путовање. Песма, а некад само једна
метафора, истовремено бива и картом и возилом којим се преносимо до других
светова. Некада се са тог путовања више не можемо вратити. Пример нам је
Хелдерлин. Да, писање је тајна, никада не знамо куда ће нас повести реч. То је
жив организам који се брзо осамостаљује. Веома је креативан и уме да изненади
чак и онога ко се њиме служи. Дешава ми се да ми сâм текст одређује диктат
писања. Као да мојом песмом не управља моја мисао већ сама реч. Када завршим,
протрљам очи и питам се где сам. То је чудан али леп осећај. Толико се предајем
томе што радим, да окружење нестане, оно престане да се важи, важи се само
текст, који ме преноси у друго пространство. У том другом пространству нема
граница, нема поделе на дан и ноћ, поделе на полове, али тамо постоји други
човек, помножен, изложен, беспомоћан, стваран, као позван да собом говори шта
се око њега збива; и ту је цивилизација, која као да се кривом зрцалу исповеда,
оплакујући свој пад у хаос, пад на сопствено ђубриште. О тој „селидби“ би се
дало говорити дуго, нешто такво заиста постоји. Најмање ја имам дојам о томе
како пишем. И никада не знам куда ме поезија води. Чак не знам ни да ли ће за
сто година неко читати то што сам писала. Мислим да је живот путовање, да је
стварање станица на том путовању, а песма возило ка нечем даљем. Из перспективе
песника попут Хелдерлина, већина ствари се чини плитком. Али остала су још
малена острва духовности. Балканска поезија је пример.
И.Б:
Многи врхунски пољски песници су уједно и врхунски есејисти. Ви сте на
оригиналан начин спојили ова два вида изражавања – пишете есеје у стиху. Мени
сте чак и мејлове писали у стиху. То, рекла бих, говори да ви поезију пишете
увек, да је живите. Али, која идеја стоји иза тога, да ли можда стварање неке
нове форме?
Е.З: Довеле су до тога
године рада над поезијом. Тешко је након толико година окупираности поезијом
одвојити се од ње. Тачно, све је за мене поезија. Све видим у категоријама
поетичке комуникације. Тражим поезију тамо где се чини да је нема. Волим бруталност
света и његову тамну страну, ту такође проналазим залихе поетског. Шта год да
почнем да пишем, стварам своју следећу песму, поему, мада радије те песме и
поеме називам текстовима, јер тражим неку свеобухватнију форму. Шта год да
пишем, заврши се поетском сликом. Пишући прозу пишем поезију. Пишући есеје
пишем поезију. Ето, пишући мејлове пишем поезију. Ако иза тога стоји одређена
идеја, онда је то идеја природе која ме је наоружала таквом врстом перцепције.
Поезија је својеврсна потрага за симболичким догађајима и митском садашњошћу.
Посматрање метафоричког света и његових дешавања. Својеврсна дистанца од постојања.
Бивање ван ствараности. Неучествовање у ономе што се дешава а истовремено
бивање у самом центру. Знам, то парадоксално звучи, али поезија је такође
парадокс, математичка апстракција. Поезија је за мене некакав урођени инстикт.
И.Б: Зашто
вас посебно инспирише да пишете есеје о уметницима који су били хомосексуалци?
Шта вас у томе интригира и шта је то свима њима заједничко? Да ли сте
истражујући дошли до закључка да је сексуално опредељење у некој мери условило
њихова дела?
Е.З: Искрено,
не знам. То се родило потпуно спонтано. Јесте да осећам нешто што бисмо могли
назвати хомосексуалном субкултуром, која је врло рафинирана и префињена. И
веома ми је блиска. Мислим да сам пхихички – геј. Свиђа ми се то што
хомосексуални свет има да понуди. Много сам текстова посветила геју и лезбејки. Пишући сам схватила да су то занемарени феномени.
Деведесетих је у Пољској то био табу, а ја сам волела да прелазим те границе.
Тако је настала моја збирчица Земља
хиљаду нотеса, где пишем о тим феноменима. Написала сам и једну збирчицу
коју сам посветила жени. Било је то
'97-е, и била је то, вероватно, прва збирка тог типа у Пољској. Потом је дошло
до брзих промена и та је тема постала свеприсутна, да не кажем помодна. Књига
есеја, која је последњи пут публикована под називом Моји папирни љубавници, је о мушкарцима-иконама који су ме
инспирисали. Све личности су хомосексуалци.
Леонардо да Винчи, Дејвид Боуви, Жан Кокто, Артур Рембо, Лудвиг Витгенштајн,
Франсис Бејкон, Енди Ворхол, Калигула. У једном моменту писања напросто сам
схватила да су то све хомосексуалци. Нисам од тога у писању полазила! Нечега ту
има. Сматрам да сексуална оријентација не игра никакву улогу. Не знам зашто се
толико прашине диже око тога, оријентација ко и свака друга. Напротив, досадно
је бавити се тиме ко са ким спава. Треба поменути момка који је прошао 100
пластичних операција хотећи да се приближи бесполном космичком бићу. Жели да се
реши својих органа и да у 70-ој години усвоји дете. Зар то не звучи занимљиво?
Обожавам разнородност нашег света!
И.Б: Приметила
сам да се у поезји често поигравате перспективама. На пример, ваше обраћање
љубавнику постаје обраћање себи самој, својој поезији, свом читаоцу, неком
трећем… рекла бих да ваша љубавна поезја никад није само љубавна, да код вас
никада нема тог „само” и „искључиво”, да се све прожима и ствара један
метапоетички дискурс. Како бисте објаснили компликовани однос аутор – дело –
читалац, какав је тај однос данас?
Е.З: То
је опширно питање, морам се позвати на философе који су се бавили тим
проблемом. Дело је бачено у простор. Дело као да живи свој властити живот. Дело
је полисемично, како је сматрао Умберто Еко. Веома ми се допада Ингарденова
идеја да постоји историјско и рецепцијско време. Као две одвојене стварности. У
првој дело настаје, у другој га реципирамо. Испоставња се да се ова два времена
не поклапају увек. Имамо много примера уметника који нису били цењени међу
сувременицима, већ су били откривени тек после много година. Дело постаје
одређена вредност у одређено време и на одређеном месту. Али данас то изгледа
можда мало другачије. Текст вртоглавом брзином стиже до читаоца путем
интернета. Појављују се књижевни портали где се из дана у дан може изнова
постављати написана песма. Текст постаје инстант-текст[1]. То прети инстант-конзумацијом, засићењем и потребом за
новим текстом. Инстант-текстови се множе и множе. Имамо много песника који
постављају невероватну количину својих песама на портале. Фале гласови снажних
и индивидуалних. Све се прелива у једну сиву масу. Аутор је постао машина не за
писање – већ за прављење текста, дело је постало fast food а читалац потрошач.
Можда претерујем, али када бисмо изоштрили ту слику уочили бисмо проблем
глобализације. Лични простор не постоји, како каже Вирилио. Земља је постала
наш затвор. Права уметност је излаз из тог затвора. Нешто што доноси олакшање у
тим великим брзинама и променама. Омогућава нам да застанемо и замислимо се бар
на трен. И пружа својим уживаоцима слободу. Тако је бар сматрао Сартр. Како
рече, не пише се робовима.
И.Б: Важите за једну од најобразованијих истакнутих
песникиња. Постоји ли философија којој сте посебно окренути, и на који начин?
Е.З: Некада су ме
фасцинирала херменаутичка истраживања поезије. Обожавала сам Хајдегера и његово
читање Хелдерлина. Сада сам ипак направила дистанцу и више преферирам да сама
читам Хелдерлина, који је, иначе, одличан! Некада сам у својој глави правила
разграничења када је у питању сликарство – као да је постојао најпре Леонардо
да Винчи, па дуго, дуго нико други – да се тек после много времена развила
историја сликарства; исто је и са Хелдерлином – прво његова поезија па дуго,
дуго ништа. То је невиђена поезија која изненађује богатством духовног.
Занимљиво, он није тип „унутрашњег“, већ „спољашњег“ песника. Он спољашњи свет
обухвата на сложен начин и као да уме да осети његову духовност заобилазећи
своју личност. Зато је универзалан и свевремен. Веома сам ценила и Гадамера.
Волим древну философију, јонске философе, Платона и, нешто мање, Аристотела.
Платон ми је веома близак. Као мала сам пронашла Гозбу у очевој библиотеци, нисам готово ништа из ње разумела, али
памтим тај сусрет са књигом. Платонова дела нису за мене само философија,
проналазим неку атмосферу у његовим дијалозима. Античка философија је одувек
била моја велика љубав. Ондашњи посебан начин општења са стварношћу. Читајући
Платона осећам се као да сам тамо, и довољно јасно и изражајно могу да осетим
мирисе, температуру ваздуха, струјања ветра, шумове кретања, климу, вегетацију
и дух. Некада је то осећање било толико снажно да сам се питала јесам ли тамо
некада живела ако постоји реинкарнација.
У једном моменту, међутим, помислила сам како је читава та концепција са
светом идеја тоталитарна – зависност нашег света од апстрактних идеја и
подређеност њима. Онда је то престало да ми се допада. Подређеност било чему за
мене је недопустива. Некада сам се бавила естетиком. На Музичкој академији
писала сам магистарски рад под називом „Крајслеријана оп. 16 Роберта Шумана као
естетски догађај“. Тада сам баш доста читала Романа Ингардена. Хтела сам и да
пишем докторат из естетике, али касније ми је то промакло. Схватила сам да
естетика није мој правац. Него, да се вратим на античку философију – треба
имати на уму да су у њеним оквирима створени системи на које се ослања цела
нововековна философија. Наравно, мислим на Платона и Аристотела. Зато ми је нововековна философија мање
интересантна и откривајућа. Можда је Декартов метод интересантан. Али њиме су
се већ служили старовековни скептици. Суздржавање од било каквих судова важно
је за књижевну праксу. Искрено, ја највише ценим мистику. Магистарски рад на
студијама философије писала сам о Хилдегарди од Бигена. Ментор ми је био један
од најчувенијих пољских философа, Владислав Стружевски. Ценим арапску мистику
Ибн Арабија, Румија, ценим Кабира. Својевремено сам ушла у будистичку
философију и проучавала зен мајсторе Догена, Хакуина, Башоа. Обожавам
Витгенштајна. У последње врема доста читам Дериду, Кристеву, Јасперса. Белетристику
не читам уопште, само философију и поезију. Езра Паунд је говорио да је сваки
песник позван да цео дан чита Одисеју. Иако песник не мора да буде посебно
образован. Различити су ставови о томе. Вицо је говорио да се поезија рађа из
радозналости и да је ћерка незнања. Ту се ради вероватно о посебној осетљивости
која се не може научити ни стећи образовањем.
И.Б:
У једној песми напсали сте:
Могла
сам пристојно да свирам Шопена у углу
далеко
од мириса
сировог
меса и да га никада не пробам (…)[2]
.
Рекла бих да се у тим стиховима крије једна искрена
аутобиографска изјава?
Е.З:
Да, мноштво мојих песама настало је из мојих властитих доживљаја, осећања,
искустава. Желим са читаоцем да делим читаву себе. Не кријем ствари које су
болне или изненађујуће. Никада нисам бежала од одговорности говорења истине о
себи. Говорити о себи истину је опасно. То нас осуђује на многе последице, али
никада се тих последица нисам бојала. Уметност мора да буде истинита, а не
папирната. Зато су моје песме биле скандал. Бојали су их се ко да носе у себи
нешто забрањено. Песма Унутрашњи манифест
I настала је у периоду мог бунта. То је
текст у ком се расправљам са баршунастом буржоазијом и платненом стварношћу. У
остала два дела песме изнела сам свој списатељски credo. Пишући морамо бити на ивици, егзистенцијалној, психичкој,
интелектуалној. То бивствовање између реалног и нереалног, профаног и сакралног
за мене је важно. Када прекорачимо једну границу, испоставиће се да се за њом
појавила следећа, и тако у бескрај. Зато је, поред бунта, важна и понизност.
Захваљујући њој видици нам се шире и стижемо до новог открића тајне. За
стварање нам је потребно и дивљење читалаца, али и наше умеће понизности.
Некада оно што прећутимо најбоље зазвучи у песмама. Као што сам у једној својој
написала:
Сећа
се само оних речи што се не смеју записати
Воли само оне песме што их никад ниси написала.[3]
Воли само оне песме што их никад ниси написала.[3]
Искрено, почетак мог
писања био је попут скока у друго. Као духовна отмица и одвођење у
други свет. Далеко од онога што називамо стабилизацијом и нормалношћу. Дивна је
Хесеова бајка „Песник“. Она као да на неки начин говори о мени.
Ewa Sonnenberg: Sztuka musi być
prawdziwa, a nie papierowa
I.B:
Polska posiada długoletnią i zróżnicowaną tradycję pisarską, na którą serbscy
czytelnicy patrzą z zachwytem. Na ile stanowi ona ciężar, a na ile ułatwia
pisanie?
E.S:
Deklaracje poetyckie minionych pokoleń poetów są rzeczą, która zobowiązuje.
Może dlatego tak na poważnie traktuję pisanie w przeciwieństwie do mojego
pokolenia. Choć nie chcę tutaj generalizować i mówić za swoje pokolenie.
Pisanie to bardzo indywidualna dziedzina. To prawda czytając poetów mam
odczucie jakbym miałam być kontynuatorką tego co pozostawili po sobie. Ale
raczej dotyczy to wypowiedzi, które są związane z tym jak pisać a nie z samymi
ich tekstami. W Polsce romantyzm jest wciąż ważny. To nasza narodowa tradycja.
Byłam wychowywana na polskim romantyzmie. Jako dziecko moja matka uczyła mnie
na pamięć „Ballad i romansów” Mickiewicza. Zresztą w ogóle moje dzieciństwo
było wyjątkowe. Moja matka kochała sztukę i w takiej atmosferze miłości do
sztuki mnie wychowywała. Od dziecka słuchałam Mozarta a matka czytywała mi jego
biografię. Do dziś pamiętam scenę pogrzebu Mozarta, gdy samotnie w deszczu był
chowany w grobie zbiorowym. Bardzo to przeżywałam. Mama uwielbiała też teatr.
Nocami przebierała się za lady Makbet i deklamowała jej kwestie. Albo
przedstawiała „W białym dworku” Witkiewicza. Pamiętam też pieśni
Szymanowskiego, których nieustannie słuchała. Zresztą sama pisała wiersze i
malowała. Jako dziecko chodziłam z nią na łąki przy lasach na plenery
malarskie. Albo jej domowe wieczorki poetyckie. To wszystko mnie kształtowało
jako poetkę. Jeśli mam być szczera ja zaczynałam własne czytanie od literatury
światowej. Kształtował mnie teatr absurdu, liryka harmonii Mozarta, Skriabina,
Debussego oraz renesans włoski. Zresztą kształtowało mnie wiele rzeczy, jestem
niejako dzieckiem postmodernizmu, jest we mnie niezliczona ilość tropów,
archetypów i toposów sztuki. I muszę
powiedzieć, że nie przytłacza mnie to a przeciwnie otwiera na nowe. Wracając do
literatury polskiej. Oczywiście są wiersze kultowe, których nigdy nie zapomnę
„Rozmowa z kamieniem i „Radość pisania” Szymborskiej, „Przesłanie Pana Cogito”,
„Raport z oblężonego Miasta” i „Tren Fortynbrasa” Herberta, „List do
ludożerców”, „Ocalony” czy „Przyszli żeby zobaczyć poetę” Różewicza, „Ty który
skrzywdziłeś człowieka prostego” Miłosza. Prawdę mówiąc polską poezją zajęłam
się dość późno. Wcześniej czytywałam Celana, Rilkego, Brodskiego, Eliota,
Yeatsa, Artura Rimbaud i wielu innych. Ale to Brodski był poetą, który jakby
wprowadzał mnie w pisanie. Był moim mistrzem. Na dwadzieścia minut przed moim
wpadnięciem pod samochód zobaczyłam jego książkę „82 poematy i wiersze”. Była
noc i jego twarz na okładce za szybą księgarni. Potem ten wypadek. Gdy wyszłam
ze szpitala matka kupiła mi tę książkę w prezencie. I wtedy zaczęła się już
moja własna przygoda z pisaniem i z poezją. Zresztą poezja to nie jakiś
wycinek, ale całość. Michail Bachtin uważał, że sztuka jest dialogiczna, że
słowo zawsze odnosi się do jakichś kontekstów, kolejne utwory nawiązują do
poprzednich tekstów. Wyobrażał sobie literaturę jako wielką księgę, w której
każdy kolejny tekst jest dopisaniem kolejnej strony w tej księdze i nawiązaniem
do poprzednich stron. To bardzo ciekawa interpretacja. Przejęła ją Julia
Kristeva tworząc określenie intertekstualności. Według niej każdy tekst jest „mozaiką”
składającą się z innych tekstów. Dlatego według mnie tradycja nie jest ciężarem
ale polem startowym do osiągania nowych rozwiązań. Oczywiście trzeba mieć
świadomość przeszłości by umieć z niej wyprowadzić swój własny język, własną
wizję literatury. Co ciekawe zauważam
również, że im więcej czytam tym bardziej jestem sobą. Jakby świadomość siebie
przychodziła poprzez tekst z zewnątrz. To co wewnątrz potrzebuje tego
zewnętrznego kontekstu.
I.B: W dzisiejszych
czasach coraz mniej liczy się talent i wrodzone zdolności. Uważamy, że
wszystkiego można się nauczyć, opanować dzięki ćwiczeniom jak rzemiosło.
Prowadzi Pani zajęcia kreatywnego pisania. Jak z tej perspektywy zapatruje się
Pani na ten pogląd. Czy ludziom udaje się „nauczyć „ pisania?
E.S: Święty Augustyn w
Dialogu „ O nauczycielu” pisał, że prawdy się nie uczymy. Podobnie poezji nie
można się nauczyć, talent to coś niepojętego i spoza tego świata. Josif Brodski
mówił, że to pochodzi od Boga. Trudno więc wchodzić w coś co jest rzeczą boską
a nie ludzką. Ale jeśli już ktoś ma talent powinien ćwiczyć wyobraźnię,
uważność, wrażliwość. No i warsztat, tak to jest rzecz, której się uczymy.
Pisze się głową, sercem i trzewiami. To musi być zharmonizowane bo jeśli
piszemy tylko głową wiersze są zbyt intelektualne, jeśli tylko sercem zbyt
banalne, jeśli tylko trzewiami wiersze są zbyt wulgarne. Chodzi w tym wszystkim
o umiejętne korzystanie ze swoich własnych zasobów, eksploatowanie własnych
wewnętrznych pokładów, ale też o umiejętność czerpania ze świata, z tego co
oferuje nam rzeczywistość, dany czas. Ja jestem zachłanna poezji, wierszy,
metafor. Jestem chciwa wszystkiego: doznań, wrażeń, przygód. Nie ma dnia żebym
nie pisała mogą to być tylko szkice, drobne zapiski, ale nieustannie pracuję
nad poezją. Wszystko wokół jest dla mnie poezją. Wszystko przemieniam na słowa.
Ale to prawda nasze czasy są techniczne. Techne czyli rzemiosło góruje nad tym
co duchowe. To się widzi nie tylko w literaturze, ale na przykład w
wykonawstwie muzyki poważnej. Obecnie jest wielu świetnych pianistów, ale są to
przeważnie jedynie technicy, brakuje jakby tego duchowego elementu, jakby nie
posiadali w sobie tego czegoś. „To coś” to dar, z którym się rodzimy.
Prowadziłam wiele różnych zajęć z kreatywnego pisania. To wspaniała przygoda,
spotkanie z ludźmi, którzy piszą, którzy są wrażliwi, którzy pragną poezji. Na
zajęciach skupiam się na ćwiczeniach wyobraźni, uważności. Zadaję różne zadania
a to napisz o czym myśli Dama z gronostajem albo co mówi Leonardo da Vinci do
Giocondy. To tylko mały przykład. Ćwiczenia obejmują wszystkie dziedziny
sztuki.
I.B:
Podobnie do talentu, na znaczeniu zdaje się dziś tracić sam język. Jak według
Pani ocen rysuje się przyszłość poezji i języka.
E.S: Michel Deguy,
współczesny poeta francuski, na jednym ze swoich spotkań poetyckich powiedział,
że poezja porzuciła logos. To znaczy jakby język został pozbawiony sensów. Coś
w tym jest i chyba mam podobne odczucia. Ale sztuka porzuciła również mimesis
Arystotelesa i paradygmat Platoński. Porzuciła wzniosłość o której pisze Pseudo
Longinus, i również horacjańskie „utpicturapoesis”. Myślę, że język jest
obrazem swojego czasu, w którym funkcjonuje. A nasz świat niestety stał się
niekontrolowanym chaosem. Beckett powiedział, że teraz zadaniem artysty jest
odnaleźć formę, która pomieści cały bałagan świata. Zgadzam się z nim. Niestety
istniejemy w rzeczywistości traumatycznej i drastycznej a mimo to pozbawionej
sensów. Rozproszony, kolażowy, informacyjny świat, gdzie nie ma czasu na
zamyślenie, refleksję, zatrzymanie. Trudno też znaleźć w nim jakąś jedność. To
rozproszenie a jednocześnie zagłuszanie duchowego i treści ważnych sprawia, że
poezja wręcz się obawia języka, ucieka od tego języka, języka w pełni
poetyckiego, Logosu, całości. Fragmentaryczność to chyba jedna z powszechnie
panujących kategorii estetycznych. Myślę, że jednak duch poezji, coś co jest
najważniejsze w człowieku i w świecie jest nie do wyeliminowania. Nieustannie
trwa, być może, tylko zmieniając swoje formy, ale samo będąc niezmienne. Nad
przyszłością języka zastanawiało się już wielu pisarzy. W. Burroughs twierdził,
że język jeśli nie zostanie zmodyfikowany będzie zgubą ludzkości. J. Joyce dał
nam literacką odpowiedź w formie Finnegans Wake, gdzie dokonuje szalonych,
odkrywczych, kaskaderskich, ekstremalnych eksperymentów językowych. Tworzy on
jakby język uniwersalny z wielu języków. Język, którym nie posługujemy się
obecnie, ale kto wie czy nie będziemy posługiwali się w przyszłości.
I.B: Czy ma Pani
określoną praktykę i „rytm” pisania np. tworząc za dnia lub nocą? Czy z takim
procesem twórczym wiążą się charakterystyczne rytuały, przyzwyczajenia?
E.S: Piszę
nocą, pracuję za dnia. Piszę w kawiarniach, w środkach lokomocji, na
spotkaniach, przy śniadaniu, obiedzie i kolacji. Piszę w miejscach publicznych
i w czterech ścianach. Łapię rytm jak jestem w tłumie ludzi, lubię obecność
ludzi przy pisaniu, nie przeszkadza mi ani zgiełk, ani hałas, ani gwar, jeszcze
bardziej mnie stymuluje. Na przykład moją powieść-poemat „Obca” napisałam w
kawiarni w Krakowie, a nocami przepisywałam i poprawiałam na komputerze. Bo ja
raczej piszę ręcznie dlatego mam mnóstwo zapisanych notesów i zeszytów. Tak
powstała kraina tysiące notesów. „Rytm” pisania to robienie wielu zapisków i
szkiców w notesach lub zeszytach, potem to przepisuję na komputerze i pracuję
nad tym. Ale to co najważniejsze piszę ręcznie. Choć nie pogardzam notatnikiem
elektronicznym w moim smartfonie. Dla mnie pomysł się liczy. Nie piszę ot tak,
bo mam natchnienie. Musi być pomysł, koncept na tekst. Oczywiście zdarza mi się
też pisanie ot tak. Ale natchnienie to rzadka rzecz i jest nagrodą za tą
ciężką, irracjonalną harówkę. Dobrze mi się pisze jak dostaję kopa od
rzeczywistości wtedy staję na baczność i w gotowości pisaniaRytuałem jest
również moje psychiczne nastawienia. Gdy zaczynam pisać czuję jakbym za chwilę
miała dostąpić jakiejś tajemnicy. Ten niepokój czy zasłona zostanie uchylona
czy nie jest bardzo intrygujący coś na granicy nocy miłosnej. Tak pisanie jest
dla mnie aktem miłości. Gdy nie ma miłości nie ma sztuki. To miłość jest
motorem tworzenia.
I.B: W Polsce
nierzadko słyszy się na Pani temat określenie „kontrowersyjna”,
„ekscentryczna”. Czy zgadza się Pani z nimi i czym przejawia się ta
kontrowersyjność?
E.S: W Polsce mówi się
wiele rzeczy, które nie mają nic wspólnego z prawdą. W Polsce mówi się o mnie
wiele głupich i nieprawdziwych rzeczy. A tak naprawdę to raczej przemilcza się
moją osobę. Nie ma dla mnie miejsca w
wygrzanych fotelach literatury czy przy kawiarnianych stolikach. Z nikim nie
piję wódki ani nie wchodzę w żadne układy. Jestem inna od innych. Jestem w
pewnym sensie poetą odrzuconym. Nie istnieję w grupie poetyckiej, nie akceptuję
powszechnie panującej mody czy nie znoszę towarzyskich koterii. Jestem
nieuchwytna w zmienianiu swoich stylów i poetyk. Bywam zuchwała porywam się na
rzeczy wielkie. Pragnę pisać literaturę zawierzając temu, co duchowe. Ale są we
mnie sprzeczności, nieskończona ilość sprzeczności. Znam te wszystkie
okoliczności stawania się nikim, wiem, czym jest bycie na samym dnie moralnym,
egzystencjalnym, psychicznym. W latach 90- tych gdy zaczynałam byłam jak
meteor, jak wichura, jak burza. Weszłam ze swoją poezją w sposób buńczuczny i
pewny. Po prostu byłam sobą i jestem sobą i to może prowokuje otoczenie. W
latach 90-tych pisałam wiersze piętnując wszystko co zastane, mieszczańskie,
ugładzone. Staram się by poezja była moim orężem w tej walce o samą siebie.
Kontrowersyjne jest to, że chyba nie jestem głosem swojego pokolenia, ale swoim
własnym głosem, a raczej krzykiem o tym co jest dla mnie najważniejsze. Nie
wiem zresztą czy w dzisiejszym świecie może być coś jeszcze kontrowersyjnego.
Byłam i jestem chyba nierozumiana, a to co niezrozumiane często określa się
kontrowersyjne, ekscentryczne. Chociaż, to prawda, jestem osobą ekscentryczną.
Ale chyba o to chodzi w naszym krótkim życiu by nie powielać zastanych
schematów, by uwolnić się od nich. Teraz z perspektywy czasu mój gniew
wydoroślał, moje pragnienie wolności spoważniało, szaleństwo tworzenia zamieniłam
na stonowany entuzjazm….choć to pragnienie wolności nadal pozostało we mnie
siłą, z którą nigdy się nie rozstanę.
Chciałam zawsze tworzyć coś innego, niepojętego. Chciałam otwierać
drzwi, które od wieków są zamknięte, podążać niebezpiecznymi ścieżkami, chodzić
nad przepaścią dla tego jednego słowa, dla tej jednej metafory. Nie znoszę
łatwizny, brzydzę się łatwizną. To co trudne bywa właśnie prawdą, a prawda w
dzisiejszym świecie jest skandalem! Ekstrawagancją jest to, że niektórzy w
Polsce udają, że mnie nie ma a ja wciąż istnieję. Ekstrawagancją teraz jest
„być, „chcieć”, „tworzyć” i „być sobą” czyli nie mówić tak jak wszyscy, nie
pisać tak jak wszyscy, mieć swoje zdanie i nie ulec zwykłemu i prymitywnemu
sformatowaniu. Mieć gdzieś globalną wioskę i tworzyć własne królestwo poezji.
I.B:
Jest Pani pianistką i poetką. Poezja jest przy tym swoistą formą „muzyki”. W
jaki sposób Pani twórczość, a przede wszystkim osobowości przeplatają się te
dwie formy sztuki?
E.S:
Muzyka nauczyła mnie jak okiełznać niewyrażalne. Bo to co nie można wyrazić
słowami wyraża muzyka. Stąd zaczęło się moje obsesyjne dążenie do odkrywania
rzeczy, które wcześniej były niedostrzegane lub pomijane. Staram się odkrywać
nowe światy. Przekraczam wszelkie tabu. Muzyka dała mi odwagę w posługiwaniu
się słowami. Nauczyła też dyscypliny i niepojętych możliwości kombinacji
słownych. Ja często zanim napiszę tekst po prostu go słyszę. Jeszcze nie ma
słów ale jest już rytm i melodia wiersza. Potem dopiero przychodzą słowa.
Budowa muzyczna, formy muzyczne, elementy muzyki to wszystko działa też na polu
poezji. To dało mi świadomość jak się od tej tradycyjnie pojmowanej muzyki i
poezji wyzwolić. Lubię formy aleatoryczne. Lubię też formy atonalne. Z muzyką łatwiej
też wychwycić rytmy świata, rytmy ulic, rytmy miast, rytmy człowieka. Wszystko
opiera się na rytmie dopiero potem przychodzi fraza muzyczna. Na początku był
rytm – mówił Busoni. Dlatego muzyka techno wraca jakby do podstaw muzyki.
Bardzo lubię techno, te rytmy współczesnej cywilizacji bywają niekiedy bardzo
inspirujące. Co ciekawe bycie wykonawcą muzyki i poetą to dwie różne rzeczy. I
nie dlatego że jedno jest odtwarzaniem czyli interpretowaniem a drugie po
prostu tworzeniem. Wykonawstwo wymaga od artysty bycia wewnętrznego. Słuchania
siebie od wewnątrz. Natomiast pisanie to słuchanie tego co na zewnątrz. Te dwie
postawy na pewnym etapie mojego życia bardzo kłóciły się ze sobą. I myślę, że
to słyszenie wewnętrzne pozostało mi nawet w pisaniu. Dlatego muzyka dała mi
ten dwubiegunowy ogląd tego co wewnętrzne i tego co zewnętrzne.
I.B:
Pisze Pani 20 lat utwory korelujące ze sobą wzajemnie, pełne powiązań na wielu
płaszczyznach. Jak bardzo na przestrzeni tego okresu zmieniło się Pani
podejście i założenia twórcze? A może nie zmieniło się wcale?
E.S: Zacznę od pewnej
historii. W domu moich dziadków była stara lira, na której brzdękałam i byłam z
nią nierozłączna. Jakby podarowała mi ją Erato, muza poezji miłosnej. Czas
dzieciństwa w ogrodzie dziadków to czas, który ukształtował mnie jako poetkę.
Nauczył wrażliwości i dostrzegania detalu. Może dlatego w wieku już 5 lat
pisałam pierwsze historyjki opisując i ożywiając przedmioty wokół mnie. Dlatego
ta lira jest dla mnie symbolem i czymś nieprzypadkowym. Bo ta lira na której
gram przybiera różne formy. Zmieniam się bo przecież przez całe życie nie można
grać na jednej strunie. W ogóle są wiersze jakby ktoś uderzał w bęben, są
wiersze jakby ktoś grał na klawesynie, i są wiersze jakby ktoś grał na lirze.
Gombrowicz w swoich „Dziennikach” pisał o „poetach bez liry”. Ta lira jest
bardzo ważna dla mnie. Lirą jest też ciało, dusza, serce, umysł, na której, być
może, gra sam Bóg, jak uważa filozofia sufizmu, a my jesteśmy zaledwie
instrumentem w rękach jakiejś wyższej siły. Moje założenie jest proste, dać z
siebie wszystko co najpiękniejsze, co ważne, co niepowtarzalne. Podzielić się i
dać świadectwo wszystkiemu co przeżywam. Grać na odpowiedniej strunie tej liry,
w odpowiedniej tonacji, i puścić dźwięk niech idzie dalej, niech się wymknie,
niczego nie udowadniając!
I.B: Czy swoje słowa,
że „prawdziwy podróżnik nie wie dokąd dotrze a jego domem jest podróż sama w
sobie” odniesie Pani również do pisania?
E.S: Literatura często
podejmuje motyw podróży. „Odyseja”. „Boska komedia”. Podróżą jest każde słowo,
każdy gest, każdy człowiek. Podróżą jest miłość. Wiersz, a niekiedy nawet jedna
metafora jest takim biletem i pojazdem zarazem, w którym przenosimy się do innych
światów. Niekiedy z takiej podróży można już nie wrócić czego przykładem jest
Hölderlin. Tak, pisanie jest tajemnicą, nigdy nie wiadomo dokąd zaprowadzi
słowo. To żywy organizm, który szybko się autonomizuje i działa. Jest bardzo
kreatywny i niekiedy zaskakuje nawet tego, kto się nim posługuje. Zdarzało mi
się, że pisząc, tekst stawał się w trakcie pisania. Jakby to nie moja myśl ale
właśnie słowo kierowało pisanym wierszem. Gdy kończę przecieram oczy i
zastanawiam się gdzie jestem? To dziwne ale miłe uczucie. Tak bardzo wchodzę w
to co robię, że otoczenie znika i zupełnie się nie liczy, liczy się tekst. W
tej innej przestrzeni nie ma granic, nie ma podziału na dzień i noc, nie ma
podziału na płeć, ale jest drugi człowiek, jakby zmultiplikowany, odsłonięty,
bezbronny, prawdziwy, jakby powołany do tego by mówił sobą o tym co dzieje się
wokół niego, jest też cywilizacja, która jak w krzywym zwierciadle spowiada się
ze swoich negatywów, opłakując swój upadek w chaos i śmietnik cywilizacyjny.
Wiele można o tym przeniesieniu w inną przestrzeń pisać, ale coś takiego
istnieje. Przynajmniej ja posiadam takie doznania jak piszę. I nigdy nie wiem
dokąd zaprowadzi mnie poezja. Nie wiem nawet czy za sto lat ktoś będzie czytał
to co napisałam. Myślę, że podróżą jest życie, tworzenie jest przystankiem w
tej podróży a wiersz pojazdem by przemieszczać się w jakieś dalej. Z
perspektywy poetów takich jak Hölderlin większość rzeczy wydaje się płytka. Co
ciekawe ostały się jeszcze małe wysepki głębi i duchowości, na przykład poezja
na Bałkanach.
I.B: Wielu czołowych
polskich poetów to także świetni eseiści. Pani w oryginalny sposób łączy formy
pisząc esej w wersach. Nawet Pani wiadomości e- mail do mnie przypominały
wiersz. Odbieram to tak, że Pani nie tyle „pisze” poezję ale „żyje” poezją. Czy
stoi za tym określony pomysł? Wypracowanie zupełnie nowej formy?
E.S:
Złożyły się na to lata pracy z poezją i przy poezji. Trudno po tylu latach
zajmowania się poezją uwolnić się od niej. Fakt, wszystko jest dla mnie poezją.
Wszystko widzę w kategoriach poetyckiego komunikatu. Co ciekawe szukam poezji
tam gdzie wydaje się, że poezji nie ma. Lubię brutalizm świata i jego ciemną
stronę tutaj też znajduję pokłady poetyckie. Za każdym razem gdy zaczynam pisać
tworzę kolejny wiersz, poemat choć tak naprawdę te wiersze i poematy nazywam
tekstami. Szukam bardziej obszernej formy na to co piszę dlatego chyba lepiej
te moje wiersze nazywać tekstami. Cokolwiek piszę zawsze kończy się poetyckim
obrazowaniem. Pisząc prozę piszę poezję. Pisząc eseje piszę poezję. Co zabawne
pisząc e- maila piszę poezję. Dlatego jeśli jest to określony pomysł, to jest
to pomysł natury, która wyposażyła mnie w taką percepcję. Poezja to swoiste
szukanie zdarzeń symbolicznych i mitycznej teraźniejszości. Widzenie metaforyczne
świata i tego co się w nim wydarza. To swoisty dystans do istnienia. Bycie
jakby poza rzeczywistością. Nie branie udziału w tym co się dzieje a
jednocześnie bycie w samym centrum. Wiem, brzmi to paradoksalnie, ale poezja to
również paradoksy i abstrakcja matematyczna. Poezja jest dla mnie jakimś
wrodzonym instynktem.
I.B: Skąd u Pani szczególna inspiracja twórcami o
orientacji homoseksualnej? Co Panią w nich intryguje i co wspólnego mają ze
sobą? Czy jest Pani zdania, że ich orientacja seksualna w pewnym stopniu
warunkuje i kreuje ich utwory?
E.S:
Prawdę mówiąc nie wiem. To wynikło całkowicie spontanicznie. Owszem odczuwam
coś takiego jak subkultura homoseksualna, która bywa bardzo wyrafinowana i
wysmakowana. I jest mi ona bardzo bliska. Myślę, że psychicznie jestem gejem.
Lubię to co świat homoseksualny ma do zaproponowania. Bardzo wiele tekstów
poświęciłam homoseksualistom i lesbijkom. Pisząc uważałam, że są to środowiska
pomijane. W latach 90 w Polsce to był temat tabu, a ja lubiłam przekraczać granice
tabu więc sporo o tym pisałam. Tak powstał mój campowy tomik „Kraina tysiące
notesów”, w którym piszę o tych środowiskach. Napisałam też tomik z lirykami do
kobiety. Był to rok 1997 i był to wtedy chyba pierwszy w Polsce tego rodzaju
tomik. Potem nastąpiły w Polsce szybkie zmiany i ten temat stał się powszechny
by nie powiedzieć po prostu modny. Wtedy
już mniej go eksploatowałam, zajęłam się innymi tematami. Książka eseistyczna,
którą ostatnio opublikowano pod tytułem „Moi papierowi kochankowie” jest o
mężczyznach ikonach które mnie inspirowały. Wszystkie postacie są
homoseksualne. Jest tam esej o Leonardzie da Vinci, Michale Aniele, Dawidzie
Bowie, Jean Cocteau, Arturze Rimbaud, Ludwik Wittgenstein, Francis Bacon, Andy
Warhol, Kaligula. W pewnym momencie gdy pisałam zdałam sobie sprawę, że to
homoseksualiści. Zaczynając pisać nie zakładałam tego. Zresztą jakie to ma
znaczenie. Uważam, że orientacja seksualna nie ma nic do rzeczy. Nie wiem
dlaczego robi się tyle hałasu wokół homoseksualizmu. Orientacja jak każda inna.
To właściwie jest nudne takie ekscytowanie się kto z kim sypia. Już bardziej
teraz powinien ekscytować chłopiec VinnieOh, który przeszedł 100 operacji
plastycznych i chce się upodobnić do kosmity i bezpłciowego aliena. Chce się
pozbyć swoich organów płciowych i wieku 70 lat zaadoptować dzieci. Czy nie
brzmi to ciekawie? Uwielbiam różnorodność naszego świata!
I.B: W swojej poezji
często bawi się Pani perspektywą. Zwracając się do kochanka, zwraca się Pani do
samej siebie, swojej twórczości do czytelnika lub osoby osoby trzeciej. Odnoszę
wrażenie, że Pani miłosna poezja nigdy nie jest tylko miłosna, a żadne „tylko”
ani „wyłącznie” nie istnieje. Wszystko przeplata się, koreluje tworząc szerszy
metapoetyczny dyskurs. Jak by Pani wyjaśniła zawiłe stosunki na linii autor –
dzieło- czytelnik i jakie są one dzisiaj?
E.S: To obszerne
pytanie, powinnam teraz przytoczyć filozofów, którzy zajmowali się tym
problemem. Dzieło jest rzucone w przestrzeń. Dzieło jakby żyje swoim własnym
życiem. Dzieło jest polisemiczne jak uważał Umberto Eco. Bardzo odpowiada mi to
co mówi Ingarden, że istnieje czas historyczny dzieła i czas doznaniowy dzieła.
To jakby dwie odrębne rzeczywistości. Czas historyczny, czyli czas w którym to
dzieło powstało i czas doznaniowy, czyli czas w którym to dzieło jest
odbierane. Okazuje się, że czas historyczny nie zawsze pokrywa się z czasem
doznaniowym. Tutaj mamy wiele przykładów gdy artysta nie jest doceniony przez
swoich współczesnych a odkrywany po wielu latach. Brzydko mówiąc staje się
odpowiednią rzeczą w odpowiednim miejscu i czasie. Dzisiaj to wygląda może
trochę inaczej. Tekst dociera w zawrotnie szybkim tempie do czytelnika poprzez
internet. Powstają portale literackie gdzie z dnia na dzień można umieścić
napisany wiersz. Tekst staje się fast tekstem. Niestety grozi to szybką
konsumpcją, znudzeniem i zapotrzebowaniem na nowy tekst. Fast teksty mnożą się
w zawrotnym tempie. Mamy wielkie ilości poetów, którzy umieszczają swoje teksty
na portalach, które mnożą się w zawrotnych ilościach. Brakuje teraz głosów
mocnych i indywidualistycznych. Wszystko zlewa się w jedną szarą całość by nie
powiedzieć masę. Autor stał się maszyną nie tyle do pisania co do „robienia”
tekstów, dzieło stało się fast foodem, a czytelnik kimś nastawionym konsumpcyjnie.
Chyba tak to teraz wygląda. Może przesadzam, ale w tych wyostrzonych konturach
jawi się jakby obecny problem globalizacji. Przestrzeń właściwie nie istnieje
jak mówi Virillo. Ziemia stała się naszym więzieniem. Sztuka jest takim
wychodzeniem z tego więzienia. Jest czymś co przynosi ulgę w tych olbrzymich
prędkościach i zmianach. Pozwala na zatrzymanie i zastanowienie choćby przez
chwilę. I ma dawać odbiorcy wolność. Tak przynajmniej uważał Sartre. Jak mówił,
nie pisze się dla niewolników.
I.B: Uchodzi Pani za jedna z najlepiej wykształconych poetek. Czy
istnieje filozofia, która jest Pani szczególnie bliska i w jaki sposób?
E.S: Kiedyś
fascynowały mnie analizy hermeneutyczne poezji. Uwielbiałam Heideggera i jego
odczytywanie Hölderlina. Teraz jednak nabrałam dystansu i sama już wolę
analizować poezję Hölderlina, która jest niewyobrażalna! Kiedyś zrobiłam takie
rozróżnienie w malarstwie, że istnieje Leonardo da Vinci a potem długo, długo
nic i dopiero zaczyna się historia malarstwa, podobnie jest z Hölderlinem, jest
jego poezja a potem długo, długo nic. To niebywała poezja, która zaskakuje
ogromem duchowego. Co ciekawe on jest poetą nie wewnętrznym ale zewnętrznym. On
obejmuje świat w sposób całościowy i jakby umie odczuć duchowość świata zewnętrznegopomijając
swoje wnętrze. Jest dlatego uniwersalny i ponadczasowy. Czytywałam też
Gadamera, bardzo go ceniłam. Lubię bardzo filozofię starożytną, filozofów
jońskich, Platona, Arystotelesa jakoś mniej. Platon jest mi bardzo bliski. Już
jako małe dziecko w bibliotece mojego ojca znalazłam „Ucztę” i przystąpiłam do
czytania, niewiele wtedy rozumiałam, ale pamiętam tamten klimat obcowania
dziecka z tą książką. W ogóle dla mnie Platon to nie tylko filozofia ale klimat
jaki odnajduje w jego dialogach. Starożytność od dziecka była moja wielką
miłością. Tamten wyjątkowy sposób obcowania z rzeczywistością. Jak czytam
Platona czuję się, jakbym się tam przenosiła. Jest to na tyle mocne i wyraźne,
że czuję wręcz zapachy, temperaturę powietrza, powiewy wiatru, szum strumienia,
klimat, roślinność i duchowość. Niekiedy to było tak silne, że zastanawiałam
się czy nie żyłam w tamtych czasach gdyby istniała reinkarnacja. Platon był mi
bardzo bliski, ale w pewnym momencie zdałam sobie sprawę, że ta cała koncepcja
z ideami jest trochę totalitarna, jest to jakby uzależnienie naszego świata od
jakichś abstrakcyjnych idei, którym nasz świat ma być podporządkowany. To w
pewnym momencie przestało mi się podobać. Podporządkowanie czemukolwiek jest
dla mnie niedopuszczalne. Kiedyś też zajmowałam się estetyką. Na Akademii
Muzycznej pisałam pracę magisterską pod tytułem „Kreisleriana op. 16 Roberta
Schumanna jako zdarzenie estetyczne”. Wtedy właśnie sporo czytałam Romana
Ingardena. Chciałam nawet pisać doktorat z estetyki ale później mi to umknęło.
Stwierdziłam, że jednak estetyka nie jest moim kierunkiem. Wracając do
filozofii starożytnej, trzeba pamiętać że wtedy właśnie zostały stworzone
systemy, na których opiera się cała filozofia nowożytna. Chodzi oczywiście o
Platona i Arystotelesa. Dlatego filozofia nowożytnawydaje mi się mniej ciekawa i mniej odkrywcza. Może metoda
Kartezjusza jest ciekawa, ale to już robili w starożytności sceptycy.
Zawieszenie wszystkich sądów jest ważne w pracy pisarskiej. Wyczyszczenie pola
ze zbędnych myśli, znaczeń i przedmiotów. Prawdę mówiąc ja najwyżej cenię
mistykę. Prace magisterską na filozofii pisałam o Hildegardzie z Bingen, moim
promotorem był jeden najsłynniejszych polskich filozofów Władysław Stróżewski.
Cenie mistykę arabską Ibn Arabiego, Rumiego, Kabira. Swego czasu mocno weszłam
w filozofię buddyjską i zen Dogen, Hakuin, Basho. Uwielbiam Wittgensteina.
Ostatnio sporo czytam Derridę, Kristevę i Jaspersa. Jedno jest pewne jeśli
chodzi o czytanie - prawie w ogóle nie czytam beletrystyki ale właśnie
filozofów od starożytnych po współczesnych oraz poezję. EzraPound mówił, że
każdy poeta powinien codziennie czytać Odyseję. Chociaż poeta nie musi być
jakoś szczególnie wykształcony. Różne są na ten temat zdania. Vico mówił, że
poezja rodzi się z ciekawości i że jest córką niewiedzy. Tutaj chyba chodzi o
tę szczególną wrażliwość przeżywania świata i mądrość, której nie można się
nauczyć ani wykształcić.
I.B:
Napisała Pani:
„mogłam grać
grzecznie w kącie Chopina daleko od zapachu
surowego mięsa
nigdy go nie jeść nie nazywać: „granica granic” (...)”
Myślę, że w tych
wersach kryje się szczera autobiograficzna wypowiedź ?
E.S: Tak, wiele moich wierszy to szczera relacja z moich
osobistych przeżyć, odczuć, wrażeń. Chcę się dzielić z czytelnikiem całą sobą.
Niczego nie ukrywać choćby to miało być bolesne czy zaskakujące. Nigdy nie
unikałam i nie wymigiwałam się przed odpowiedzialnością mówienia prawdy o
sobie. Mówienie szczerze o sobie jest niebezpieczne. Skazuje mówiącego na wiele
konsekwencji, ale jakoś nigdy nie bałam się tych konsekwencji. Dla mnie sztuka
musi być prawdziwa a nie papierowa. Dlatego moje wiersze bywały skandalem.
Moich wierszy się bano jakby niosły w sobie zakazane treści. Ten wiersz
„Manifest wewnętrzny I” powstał w
okresie mojego buntu. To tekst, w którym rozprawiam się z mydlanym
mieszczaństwem i parcianą rzeczywistością. W dwóch ostatnich wersach wykładam
jakby swoje credo pisarskie. Pisząc musimy być na krawędzi egzystencjalnej,
psychicznej, intelektualnej. To bycie pomiędzy, między realnym i nierealnym,
między sacrum i profanum jest bardzo dla mnie istotne. Gdy przekraczamy jedną
granicę okazuje się że pojawia się kolejna granica i tak w nieskończoność.
Dlatego ważna obok buntu jest pokora. To
dzięki pokorze obszar się powiększa i rozszerza a my dostępujemy kolejnego
wtajemniczenia. Zresztą wszystko jest potrzebne do tworzenia i zachwyt
czytelników ale też upokorzenie. I gwałtowna lawina irracjonalnego pojawiania
się słów i brak tych słów czyli cisza i milczenie. Niekiedy to co przemilczane najbardziej
wybrzmiewa w wierszach. Tak jak to napisałam w jednym ze swoich wierszy:
TYLKO TE SŁOWA
PAMIĘTA KTÓRYCH NIE WOLNO ZAPISAĆ
TYLKO TE WIERSZE
KOCHA KTÓRYCH NIGDY NIE NAPISAŁAŚ
Prawdę mówiąc początek mojego pisania był jakbym dokonała skoku w inne. W
inny świat. To było jak uprowadzenie duchowe do innego świata. Dalekiego od
tego co nazywamy stabilizacją i normalnością. Jest piękna Baśń Hessego pod
tytułem Poeta. Ta Baśń w pewnym sensie jest o mnie.
Wywiad przeprowadziła: Isidora Bobić
Wywiad przetłumaczyli: Isidora Bobić i Piotr Gruntmeyer
[1] Е.
Зоненберг се у разговору на пољком служи конструкицjom „fast-tekst“.
[2] Превела И.Б.
[3] Превела И.Б.
РЕЗ, Број 6, 2018.