Епитаф савременом уметнику могао би да гласи: ,,У школи је још научио да пише писмени и од учитеља заслужи добру оцену. Касније је писао да би добио добру оцену од критичара. А још касније да би стварао Уметност и био Уметник. Овде лежи човек који је хтео да задовољи Апсолут, Уметност, Ниво, Појмове и Правила, Фундаменте и Циљеве, Критичаре и Познаваоце, на крају властиту биографију, притом не пожелевши да задовољи самог себе’’. (Уметност и досада)
Порнографија је врста беса због заостале лепоте. Назив књиге није
тек у намери да ,,привлачи пажњу’’, но је аутоиронијски став пишчев према
савршеним формама и естетским идеалима, знак је 'несавршене' уметности
и нека врста непретенциозности. Порнографска дела се већином сматрају мање или
готово нимало естетски вредним, па је јасније онда зашто Гомбрович бира управо
овај назив, и коме се заправо он осмехује; већ у наслову, сам своје
дело одређује као мање естетски вредно. Јасно је да у класичном смислу није
порнографско, те да му више приличи назив ,,Еротизам’’. Циљ је порнографије да
изазове телесно узбуђење код читалаца – ако узмемо у обзир ову
намеру, онда је и ,,Порнографија’’ порнографска, те је и читава књижевност порнографска.
Преко чула се лепота остварује, али се у чулима не задржава, већ
се уздиже до космичких размера. Имитирајући модел сказа, Г. се руга
традиционалним формама приповедања. Младост коју Г. у роману описује има
оправдање за било какву форму. За злочин овде можемо наћи оправдања, а камоли
за форму, бојим се, пожелећемо да и сами будемо 'млади',
део Фредериковог пупљења!
Ово је стил
младости, стил узбуђења, као што је и тема узбудљива, а уједно приметимо и
такво одсуство стила, неприметан стил јер је савршен – парадокс. Једно бунцање,
ерупција, досезање до кичме, голицање, како каже Набоков за праву уметност.
Неизречено скоро да има већу улогу од изреченог, јер Фредерик ради нешто, да не
би урадио нешто друго, опасније – стога је и сублимација присутна, као посебна
врста контроле и надзирања бића – заустављање пред анималним, једна отмена,
елегантна и 'прихватљива' сексуалност.
Витолд Гомбрович, јунак и наратор романа, видео је на Хиполитовом имању
шансу да се изгубљена лепота поново пронађе, тачније, да се само дечаштво и
младост поврате, јер на то он умногоме мисли када каже ,,лепота’’! Гомбрович
неретко губи нит, он не може даље наставити реченицу, па даје тон, узречицу,
мимику, готово замуцкује. То је ватра, то је прихватање несавршености уметности.
Младост је идеал Гомбровичев, а познато је како се младост зна посматрати као
нешто непотпуно, 'испод вредности'. Очевидно је колико животне насладе тај
човек (јер је уметника Г. гледао пре свега као човека који је човеку близак –
само тако настаје уметност!) налази у недовољности и несавршености. Ето тако се
и природно намећу и прљавштина и слушкиње и гадости – нешто дечје и непотпуно
конфронтирано овоме свету који претендује и дела у складу са тиме да 'зна'.
Могу подвући овакав еквивалент, да је уметност = младост. Да, Уметност је
непотпуно савршена као и Младост! А Лепоту Уметности, као и Лепоту Младости
може срушити само Модерни Човек Знања, Налицкани Галантом, Образовани
Универзитетски Лутак. Витолд у Порнографији
осећа како се руши последња могућност лепоте у његовом свету онда када Хењин
вереник долази и у том својству и опходи. Но, кључна издаја према младићу,
Каролу. Подла издаја, јер су то двоје младих, у затвореном и тајновитом и
ђавољем простору младости и стида били. Витолд и Фредерик се не постављају 'изнад'
младости, но своја знања (искуства) користе не би ли се тој младости приближили
и кроз њу дошли до сржи човекове.
Гомбрович,
писац, пита се зашто је тон којим критика пише тако извештачен? Критика је
извештачена као што су извештачени сви ти вереници, као што је извештачена
углађена Парижанка, Филипова жена из новеле „На
споредном степеништу“. У есеју Наше
лице и Ђокондино лице дата је изврсна слика те лажне уметности, тек
академске, која пре ,,подсећа на некакав свечан обред него на аутентичан
духовни суживот''. Зато образовани слој нема готово никакве везе са истинском
културом, Ђокондино лице – мора постати наше властито, вели Гомбрович. Врло су
смешни галантомски, углађени ликови, према којима писац очито нема нарочите
симпатије. ,,Наша генерација личи на џентлмена обученог у неодговарајуће одело
– прешироко или претесно, са три рукава или само са једном ногавицом
(…) То је очигледан знак лоше форме.’’
Извештаченост
највише смета Гомбровичу, у извештачености је готово читава људска трагедија и
драма. Свим тим углађеним женицама, које зарад своје лепоте нити један нагли
покрет не могу направити – разбарушити косице! Лажни идеали хармоније и
узвишене естетике штете свету, а међуљудским односима понајвише: ,,Опонашати
чистоту у тако драматично нечистом свету као што је наш(!)“
(Наша еротска драма) Отменост у овоме
свету неизоставно бива смешна и лажна. Хењин вереник, Вацлав - ,,наочит
човек!’’ Отмен адвокат! Просто: друштвено углађен и погодан, сасвим прихватљив!
Друштвено!
Ево
прве Порнографије: Једна од најбољих сцена описаних у књижевности – ширења простора цркве или пак уздизања простора у
космичке висине (ширине), или, још и боље:
губљење простора, а самим тиме и свих постојећих граница, уз
то откривајући карикатуре од људи, обнажене као ,,гузица'' – то више нису они
људи, спашени културом и цивилизацијом, већ карикатуре које
ће после тог свечаног, готово аристократског,
чина молитве, наставити бити гадни и нечисти. Баш би тако чин молитве изгледао
ономе 'горе', готово смешно и крајње бесмислено!
И ова је порнографија налик сну. У цркви смо,
али смо негде другде, и јесмо и нисмо то 'ми'.
А ко наизглед покреће
конце? Шта се збива
то у цркви? Дивну ствар чини Г. терајући нас да се запитамо где смо – ми – то?
Тај Фредерик, баца се на
колена – боже, како је то нагло и непримерено било за неког као што је он – Ф р
е д е р и к! ,,И тешко ми је било не помислити да се можда бацио на колена зато
да не би учинио нешто што не би било бацање на колена…'' , говори Витолд за
свога пријатеља, за ког увиђа да се тако савршено и искрено моли, а та га
самообмана изводи у простор потпуне невере. ,,И сви ови људи што се молише –
можда су и они тако чинили да не би учинили нешто друго…“
Ми, који се молимо, понекад, и да не бисмо заклали!
Али, које
клање уз молитву 'иде'?
Религија није могла потпуно одбацити нечисто, те је оно смештено у профани живот. Жорж Батај о томе пише у свом Еротизму – ђаво је прогнан из сакралнога света, а управо су грех и нечистота која га прати биле у основи и сржи
сакралнога и божанскога. Фредерик враћа 'есктазу
жртвовања', екстазу чина молитве. Тај Ф. до усијања свестан себе, мора бити свестан и свих других, те
стога и може колективну свест осетити, исто тако добро, до усијања.
Стид који осећају одрасли у роману, понајвише Витолд, изазван је и прокопан
дубоко, намерно је изазиван и изазиван, залазити у све дубље стање стида, но не
више ни онај морални стид, но еротски, какав имају дечица што пред гостима
сломе лутки ногу… Кривица и стид! Скамене
се,
или
одјуре у собу, или се насмеју, још и како се насмеју, као у завршној сцени романа. И нема оне праве, људске, одговорности
за
зло.
Схватимо
овако:
не
можемо
чак
ни
поставити
питање
о
одговорности
једне
Лолите,
над
њеном
се
кривицом
не
можемо
запитати,
јер
нам
то
'не допушта' њена младост. Фредерик је 'лудак', а они су ,,м-л-а-д-ииииии“.
Друга
порнографија,
сцена
Хењиног
подвртања
ногавица
Каролу,
на
захтев
Фредериков, једна је од најеротичнијих
сцена
у
мојој
свести
оживљених. Нема објашњења,
само
стид!
Стид,
јер
ово
није
подвртање
ногавица,
ово
је
'оно',
готово
иницијација!
Може
бити
и
како
је
ово
слика
сексуалне
неједнакости,
јер
сексуалност
готово
увек
претпоставља
неједнакост.
Трећа
порнографија
(ја
сигурно
овде
пропуштам
још
многе
порнографије!),
Каролово
задизање
сукње
непознатој
сељанци,
немотивисано,
изненада ( каква дрскост, стид)! Слична се тема јавља у причи
„На споредном степеништу’’, где је главни јунак залуђен ,,цегерастим
слушкињама’’ које су директна алузија на родну земљу, Пољску. Тријумфална
капија и глатке ножице Париза нису га могле својим сјајем и естетиком суштински
засенити. Слушкиња која копа по трулом зубу, која вришти „диду лиду“ када је
господин прогони. Диду лиду? Невиђени
простор гротеске самог језика и покрета тих неуредних слушкиња одушевљавале су
Филипа, а презирао је њихове надмене госпође, скривени је презир гајио и према
својој углађеној женици која не подноси буку, која не подноси његово бунцање „диду
лиду, диду лиду“ кроз сан – хркање! Да ли дубина седи под прљавим ноктом? Пита
се Филип. ,,Јао оном који одбаци своју прљавштину ради туђе чистоте, прљавштина
је увек своја, а чистота увек туђа.“ Апсолут је волети оба, приметиће јунак,
јер волети прљаво у човеку: одвећ значи волети суштинско. Смрад је доиста
личан, за разлику од парфема.
Враћам се ,,Порнографији’’. Нарочиту привлачност осећају и двоје младих
према Фредерику и Витолду. То мешање старости и младости, тачније зрелости и незрелости
(незнања), омогућава одигравање драме и стварања простора перверзије.
Четврта порнографија, гажење глисте – сједињавање у злочину (греху)!
Гажење глисте – гажење глисте – у нашој свести, верујем, не делује као злочин у
правом смислу те речи, злочин због кога нас прожима гроза. Но! Мучење је подједнако грозно ,,у телу црва, као и у телу дива’’,
,,бол је један!’’ – а то у својој целовитости и напрегнутости бића Фредерик
може истински разумети. Зато се он као лик – личност, не може одредити морално,
ни друштвено, ван категорија. Фредерик представља потпуност. Он зна за тајне
пролазе до младости и, поред свег животног искуства и лукавости, има нечег у
њему што је крајње детиње и невино: неодољива и неумољива жеља за игром! Он зна
шта значи убити, за разлику од Хење и Карола, али, као да би волео да не зна
шта то значи – а та се савршена свесност негде и изједначава са несвесношћу
(несавесношћу). У крајностима се налази блискост међу супротностима и баш то
спаја дечаштво (девичанство) и зрелост. Достигнута, крајња зрелост која нема
даље – но да се врати у младост, а младост, младост која природно тежи
зрелости! Та природна кретња и смета
Фредерику и Витолду, а уједно им импонује, годи, јер приближити се зрелости
значи полако одустајати од свога неискуства и испадати из привременог,
међупростора младости. Но, спој та два омогућава извесну Лепоту. Нема речи о педофилији, иако је сексуална довитљивост педофила слична Фредериковој, но можда једино о аутопедофилији!
Пета порнографија везана је за Амелију, мати Хењиног вереника. Она,
верница, једнако је 'крајња' као и 'безбожни' Фредерик, али оно што њу
одушевљава је што је овај 'неверник' дубљи од свих верника, као и од саме вере
којој је она поклоњена. Питање о постојању Бога постаје сувишно пред
Фредериком, то је оно ужасавајуће за Амелију. Заиста делује да неког Бога он
носи у себи. И дивно звуче сада оне речи Фридриха Ничеа: ,,Веровао бих само у
оног Бога који би знао да игра’’.
На самрти, Амелија неће гледати у крст који је држала госпођа Марија, но
у Фредерика. ,,Јадно, незапослено распеће!’’
Даље су порнографије скоро па све изрежиране од стране Фредерика.
,,Глумце’’ нормално мора повезати, у објашњењу Витолду огледа се пародија
настанка романа или драме, комада, а сценски лик мора бити прилагођен човеку, а
не обратно, човек сценскоме лику.
Крајња пронографија завршава се убиством. Не могу се сада не позвати на
Маркиза или на Батаја, који то једнако увидеше – да сексуалност неретко води
смрти, па негде и да је читава сексуалност пут ка смрти, а нагон доведен до
врхунца – смрт. Све пре врхунца је далеко испитивање смрти, уосталом, све оно
што ради Фредерик, играње је са смрћу и са природом, покушај да се она
искористи до крајности а да човек не одлута од своје прибраности. Иако читаоцима
Фредерик може изгледати нарочито одлутао од те прибраности, па и самоме јунаку,
Витолду, чини се понекад као Лудак, но, камо среће да Фредерик уопште полудети
може. У томе је ствар – може се рећи да је тај изванредно дочарани лик свестан
свога пулсирања до крајности, те као еротична сила и на друге снажно дејствује
и привлачи их. Фредерик је екстреман, својом крајношћу на неки начин и одржава
равнотежу. Он предлаже да Карол изврши убиство Сјемјаново, а у то ће увући и
Хењу и напокон их у чулности сјединити. Вереник, одбивши убиство, губи своју
част и вредност наспрам Карола. Он презире Карола, завиди младости од које је
тако далеко, а којој се због углађености и не може приближити. Зато он убија
Сјемјана, да свој 'морал' докаже и потврди, али ће њега Младост докрајчити, иста
она којој се свесно препушта као невиђеној Сили. Младост на крају сурово
побеђује, та је победа крвава, иницијација се догодила, заиста! Сексуалност
младости је недокучива и несазнатљива, а агресија – још увек неоткривена
сексуалност. На крају смех младих – да би се извукли из неугодне, стидне ситуације.
Смех који врло често стаје на пут еротизму и не признаје га за нешто стварно.
Догодила се смрт (сексуалност), отмено, елегантно, достојанствено,
симпатично, много зверстава, свакако, но зверстава 'прихватљивог', зверстава
увек и стално чињеног, а неопаженог у савременом свету, у култури – ето колико
је зверстава било у 'обичном' гажењу глисте! И ето, шта заиста убиство малог
мрава значи! Је ли то требало бити показано на примеру човека, који пушта нама
тако блиску, узбудљиву и гнусну крв?
РЕЗ, Број 6, 2018.
