Никола Павловић – Ничија прича


 


Ничија прича

Пролог:

Лежао сам на мокром јесењем асфалту, тешко дишући и гледајући моје нападаче како се удаљавају од локвице крви која се ширила око мене. Напукла аркада је додатно појачавала бол у дубоко урезаној рани коју је направио онај са фантомком гурајући нож у моју бутину и покушавајући да га окрене. Некако успех да се окренем на леђа са бока. Осећао сам бесконачно ништавило како се обавија око мене и гледао у небо које ми није указивало звезде. Могућност краја. Неким преосталим атомима снаге из џепа извадих паклицу из које устима извадих цигарету, бацих паклу у бару поред и припалих. Дим је давао неку дозу стварности мом завршетку. Месец око којег је кружио дим је стварао њен лик. Нисам се надао да ћу на њу мислити у последњим уздисајима животног соја, обогаћеним црвеним марлбором и кишним остацима у рупама асфалта помешаним са телесном течношћу једне промашене индивидуе своје генерације. Али, ето. Она је стајала изнад мене и није ме жалила. Није се ни смејала. Само је мирно посматрала мој одлазак. Напослетку га је и видела, са друге стране смрти.

Коњаник времена

Када сам се пробудио, зачудио сам се што ми није било вруће и што нисам у рукама држао ашов за копање рудника соли. Напротив, било је хладњикаво, јер је очигледно смедеревац поред мог кревета, на коме се димио чај, одавно цркао. Померих са себе карирани прекривач и покушах да дођем до ране у нози. Некако сам успео да је савијем и када сам засукао фармерке, преда мном се црвенила ушивена и скоро зацељена несрећа. Пола главе ми је и даље било у завоју. Одмотах га и док сам пипао модрице и мале ране на потиљку и аркаду које су сигурно дуго лежале на хладној калдрми, поново се јавило безнађе, све се замутило и чај је остао непопијен.
- Зар је дошло моје време? - упитах приказу одевену у црни сако.
- Не знам, нисам задужен за то.
- Како то мислиш? Зар ти ниси Смрт?
- Грешиш, Гаврило! Ја сам само пијун у туђој партији шаха, баш као што си и ти био читавог живота!
- Али, ја нисам Гаврило. Моје име је Вук.
- А, као да је битно! Негирање не помаже. Сети се...
- Али... Чега да се сетим? Ко си ти уопште? Где сам ја то? Хоћу назад! ХОЋУ НАЗАД!
 
Пази шта желиш, можда ти се испуни, каже наш народ. Било је паклено вруће и ја сам седео на половини кревета, обливен знојем, дахћући, гледајући кроз Марину Петковић која обриса моје лице хладном марамицом.
- Диши! Диши! Полако... Смири се, само си сањао. Ајде, ево чаја...
Држао сам шољу својим избледелим шакама, сав увијен у постељину и прекриваче. Бледо сам је гледао и она ми се смешила.
- Како си ме нашла?
- Љубав, драги...
- Знаш да не једем празне приче. Где је Мирко?
- Њега одавно нема...
- И њега си одбацила к'о попишан цвет?
- Је л' ми је то хвала, Вуче? Је л' ми то хвала за ову бригу, даноноћно бдење над тобом...
- У реду је Марина! У реду је!
- Ништа није у реду, јеби га! Ништа! Немаш појма, како сам се осећала и како сам данима плакала што сам отишла од тебе и што ми Мирко није давао да одем! Што ми није давао да живим, а напослетку ни да умрем. Само је желео да нас мучи...
Више није могла да говори, нос јој се запушио и сузе су овлажиле испуцане усне. Скот један, само да га се дочепам!
- Не брини, Марина. Наћи ћемо стоку. А онда ће осетити шта значи страх и бол!
- Лези, одмарај, још мало. Ја ћу да спремим да једеш нешто, сав си блед. Одмарај...
Отишла је у кухињу. И даље је имала младалачки стас. Нису је стигле године, али судбина јесте. Док је вода кључала, заклопио сам очи и одлутао.

Друга страна медаље

- Хајде, Гаврило, пожури, време нам истиче.
- Не! Откуд опет овде? Где смо то?
- Све ће ти се само казати, само пожури, треба на време да стигнемо, да се капије не затворе.
- Куда ме то водиш, нећу нигде да идем!
- Свиђа ти се, дакле, овај мрак, а? Тако су ми у секретеријату и рекли. Да си врло незгодан тип.
- Не разумем и даље. Хоћеш ли ми коначно објаснити о чему се ради?
- Ех... Види, ти си сада на царини, како ми овде волимо да га зовемо. Ово је пролаз ка бесконачности. Твоја душа тамо припада, сада. Уколико те не изручим у року од два дана и ти и ја ћемо бити прогнани у паклене руднике соли. А сада, пожури, схватићеш успут.
- Ја... ја сам мртав?
- Увидео си болну чињеницу! Мени је требало неких недељу дана да се помирим са тим, а после сам се навикао. Не брини, лепо је тамо. Дођи...
- Не! Ја нисам мртав! То не може бити истина!
- Ах, какав клише...-промрмља Харонов син себи о браду. Крећи!

Лежао сам на тепиху Маринине трпезарије. Јак мирис парадајз чорбе ми је будио чула. Очи су ми биле широм отворене. Нисам трептао.
- Марина?
- Реци...
- Да ли верујеш у Бога?
Чуо сам њен детињасти смех док сам посматрао икону Светог Аранђела на зиду.
- Не дозволи ми да заспим!
- Молим?
- Чула си ме! Не смеш да ми дозволиш да заспим!
- О чему причаш, Вуче? Још си у неком бунилу. Спремила сам твоју омиљену чорбу.
- Не разумеш, - некако се придигох и успех да седнем на столицу и наслоним се лактовима за сто.
- Па објасни ми, -  и даље је мислила да се шалим.
- Ја сам умро, Марина. Знам да звучи сумануто, али то је истина. Не смеш ми дозволити да заспим, љубави моја, не смеш!
- Не брини се. 'Ајде да ти измерим температуру.
Отишла је по топломер, а мени је почело да се мути пред очима. Пао сам са столице и чуо сам ломљење стакла и њен трк ка мени. Нагнула се нада мном, и викала неке речи. Празне и беспомоћне речи. Узела је телефон, клекла поред мене и драла се у слушалицу. Вид ми је коначно замутила њена суза. Отишао сам без поздрава. Бар овог пута.

Епилог:

- Коначно! Хај'мо сада. Моћи ћеш да се одмараш до миле воље када стигнемо.
- Нема сврхе.
- Нема. Ово је твоја реалност. Све ће ти изгледати нормално. Мислићеш да тек тада живиш.
- Догађа ли се то само мени...
- Или свима!? Чекај, да те обележим. Обавезна процедура из секретеријата Његовог Височанства,- прозбори и извади из сакоа неку картицу коју ми закачи за џеп на кошуљи.
- То је то, дакле?
- То је то!
- Можеш ли ми рећи за крај, само... Ко си ти?
- Исто што и ти. Исто што и сви које ћеш упознати у бесконачности: НИКО!
А на то да ли се ово догађа само теби или свима... Па, то је живот!

Закорачио сам у светлост. Грчеви, бол, губитак разума... Зар се тако све морало завршити? Почео је да дува ветар и осећао сам хладноћу, што се и могло очекивати. Мртви су хладни. Зашто би овај пут било другачије?
Све је испланирано од самог почетка. Само зато што сам био и остао НИКО.
 

17. октобар 2012. Нови Сад





РЕЗ, Број 7, 2018.