Tengono
alla chiarità le cose oscure
Еуђенио Монтале био је један је од
најважнијих модерних италијанских књижевника ˗ песник, писац прозних дела,
уредник и преводилац. Рођен је 1896. у Ђенови , а умиро 1981. у Милану.
Отац
Еуђенија Монталеа (Domenico Montale) био је оснивач и власник фабрике хемијских
производа, и Еуђенио је од малена уживао велико богатство. Бивао је подстицан
од малена да прати своја интересовања и да се бави оним што га занима. Своја
рана лета проводио је на породичном имању у Монтеросу. Знајући све ово, није ни
чудо што његова прва збирка песама бива посвећена управо Ћинкветере[1] које су му се урезале у свест (и
подсвест) још као дечаку.
Монтале
је дипломирао на институту „Виторио Емануеле“ на рачуноводству, али та диплома
за њега никад није била од великог значаја. Захваљујући својој финансиској
стабилности коју му је осигуравао породични посао, Монтале је могао да своје
слободно време проводи у библиотекама или радећи као асистент професора
филозофије. Све у свему, Монтале је одувек био окренут филозофији и уметности и
није дозвољавао да га било какве обавезе удаље од онога што је била његова
страст. У раним годинама бавио се соло певањем. Нигде није остало записано да
је Монтале наступао уживо или певао пред било каквом публиком. Једном приликом
изјавио је да је захваљујући музици и часовима певања открио поезију. Исто тако
зна се да је 60их година, када је већ имао обазбеђен статус и велики успех,
почео да се бави сликањем, а своје радове поклањао је само најближим људима.
Ове чињенице неминовно говоре у прилог томе да је Монтале својеврсна уметничка
душа која је у сваком тренутку тражила начине да се изрази, чинећи то ради себе
и ради свог доживљаја, ради сопственог израза и ничег другог. Ипак, у разним
кризним ситуацијама попут рата, своје запослење дуговаће наизглед практичнијој
вештини ˗ превођењу.
Монталеа ће као
песника, без икакве сумње, изградити ратно искуство. Оно је трајало годину дана
и, иако није директно опевано у његовим стиховима, присутно је у његовом
расположењу, атмосфери коју ствара у својим делима и ставовима које изриче. Они
су антиратни а доживљаји које је проживео служе само као катализатори, као
спољашњи фактор који га је погурао да размишља о најважнијим питањима.
Године
1927. Монтале се сели у Фиренцу где се затиче у центру свих важних културних
догађаја. Фиренца ће у том периоду бити место рођења модерне италијанске
културе. У њој у том периоду бораве Унгарети, Кардарели, Кампана, Саба. Међу
њима се нашао и Монтале и, захваљујући тој случајности да се налази у друштву
таквих књижевних генија у граду који је симбол италијански културе Монтале
проживљава своје најплодије године. Међутим, то не подразумева и финансијско
благостање. Будући да је био један од ретких који није био учлањен у Фашистичку
партију, Монтале ће све до краја Другог светског рата имати проблема у налажењу
посла.
Последњи
део свог живота (од 1948) Монтале проводи у Милану. Тада већ ужива велики углед
као уредник једног од најчитанијих новина у
Италији, „Corriere della Sera“. Године 1975. добија Нобелову награду за
књижевност. У јавности, како у италијанској тако и светској, постаје познат као
један од највећих песника Италије још од Ђакома Леопардија.
За
потребе овог рада усредсредићемо се искључиво на његову поезију, а пре свега на
његову прву збирку песама из 1925, Сипине
кости (Ossi di seppia), која га већ у тим годинама дефинише као мислиоца
одвојеног од свега што је савремено и који од живота бежи у самоћу и спас
налази у природи. Породица Еуђениа Монталеа у Ћинкветере поседовала је вилу и
захваљујући традицији одлажења у природу за време празника Монталеу се од
најранијих дана урезује пејзаж који ће одредити његово касније стваралаштво.
Сипине кости
Знам час када најмирније лице
свирепо грчење измени:
начас мукла мука избије из тмице.
то не виде људи вревом залуђени.
Ви, моје речи, одајете узалуд
тајни ујед и кроз срце студ.
У праву је онај кога мук не
штреца.
песма спокојстава је песма која
јеца.
Сипине кости
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Скоро
па целокупан песнички опус Монталеов може се описати као потрага за суштином
бивствовања човековог. Временом, његова поезија са (условно речено)
дескриптивне еволуира у контеплативну а читав његов уметнички, стваралачки
поступак у себи носи дијалектику као основни начин приступања проблему. Његова
поезија, наиме, у почетку носи тон резигнираности и разочараности у којој
једино нада (у скривеним деловима човекове душе) остаје спас. Управо ће
архетипски пејзаж бити тај који ће младог
Монталеа оставити очараним и погођеним пред лепотама природе. Монтале у природи
и ономе што она човеку носи види једино уточиште за оног који трага за истином
и својом бити.
Видиш, у овим тишинама где се
ствари подају
и као да су вољне
своју највећу тајну да им одају,
понекад се понадамо
да ћемо открити грешку у природи,
…
у свакој људској сцени, док се
удаљава,
узнемирено неко назире се
Божанство
Лимунови
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:17
У
каснијем његовом стваралаштву ти пејзажи неће више бити присутни у стиховима кроз
слике, већ као метафоре и као препознатљив узор ˗ више се неће говорити о
једној конкретној лепоти географски одређеној, већ о универзалној лепоти коју
човек налази у свему што га окружује. Тако се на крају поставља питање да ли је
неопходно присуствовати и лично искусити искуство песниково да би се на прави
начин читала поезија. Вероватно не, говориће Монтале, јер је за њега поезија
лична, субјективна и нико ко чита било какву поезију не сме је присвајати као
свој доживљај, своје искуство.
Даље,
песник пред себе ставља питање “Шта је песнички живот, какав он мора а не сме
никада бити?” У збирци Сипине кости
млади Монтале даје одговор на то питање. Песнички живот је живот усамљеника,
пустињака, замишљеног над бивствовањем и природом, живот проведен у потрази за
одговорима на питања “шта је човек”, “зашто је човек бачен у живот“ и “шта је
лепота?” Треба неизоставно имати у виду да већина његових песничких збирки
настаје после Другог светског рата где, како он каже, човек и даље проживљава
апокалипсу. Збирка Сипине кости, која
излази 1925-е, више је фокусирана на смисао уметности и улоге појединца, док
после ’45-е то питање пребацује на улогу не само друштва, већ човечанства и
морала на формирање појединца.
Као
што је поменуто, код Монталеа је присутан дијалектички приступ. Он никада не
позива на помирење са животом, датим одговорима или наизглед нађеној сврси. Код
њега не постоји Апсолут као решење, већ само као опција на којој се не треба
зауставити. Он тражи противуречја, недоследности, јер се за њега у њима огледа
наша људскост, несавршеност у којој леже одговори. И ту се пејзажи и призори
које је још као дечак упијао боравећи у Ћинкветере сублимирају
у симбол лепоте и једноставности природе и живота који треба да буде циљ
сваком, јер само са нечем што је исконски и одувек савршено као што је природа
човек у себи може изнаћи оно што су му култура и цивилизација одузеле.
Чуј ме, песници овенчани
ловорикама
Крећу се међу биљкама
Помало чудних имена:шимширима,
акантусима, калинама.
А ја волим путеве што до
травнатих
Иду прокопа где у мртвајама
Оплићалим дечаци умеју ухватити
Понеку мршаву јегуљу:
Путељке што, дуж насутих
прикрајака,
Силазе кроз прамење од трсја
И измичу у вртове, у засаде
лимунова
Лимунови
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:17
Монтале позива и указује на пут
којим се треба ићи уколико је циљ човека да спозна себе и свет у ком се налази.
То позивање помало добија призвук говора вође, неког ко је истину спознао и
има, банално речено, алтруистичку потребу да своје знање подели. Међутим, било
би превише једноставно и пре свега погрешно рећи да Монтале пише као човек у
религијском заносу, који одбацује западњачку културу и окреће се истоку. Не
ради се ту ни о каквој промени парадигме и масовном покрету, већ о путу
појединца.
Остави те муке гомиле камења
И изађи међу запуштене плоче
чија уклесана знамења
воде најдубљем немиру,
јер плач и смех –близанци-
заједно из њих извиру
Саркофази
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:23
У својој поезији Монтале не пева
о једном универзалном човеку кога историја није обликовала и на кога се ниједна
друштвена норма не односи; не тврди да је икако могуће да се човек до краја
одупре времену у ком живи. Његова поезија је лепа управо јер постоји несклад,
нешто што константно измиче човековој перцепцији. Увек је очевидна
несавршеност. Из те удаљености између спознаје човекове и онога што наслућује
да треба да спозна настаје поезија (и уметност). Он је свестан епохе и услова у
ком појединац живи и обраћа се конкретно и само њему, човеку који пева после
рата, уништеном, изневереном, изгубљеном, уплашеном:
Далеко те води пут,
превише си мртав и станишта ти
нема,
пођи куда те воде звезде
небеснице
Саркофази
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:23
Неких
песници који су били Монталеови савременици не остављају места за наду у свом
стваралаштву. Међутим, читава Монталеова филозофија, или боље рећи однос према
животу, његова медитација у и о природи не би имали смисла да се као
главни мотив у разним песичким сликама (попут оне типичне, сунце које излази
после олује) не јавља нада. Нада ту није негирање катастрофе и порицање бола,
окретање главе; она је прихатање и помирење што се и види у стиховима његове
“Ривијере”. Могло би се закључити да Монтале
због тога и верује у писање као процес и у саму уметност као феноменe који су у
стању да промене човека и помогну му да изнађе своју суштину. Aли, то је, по
речима песника ствар воље.
Очевидна
је код Монталеа та резигнација којој рат долази као нека врста емпиријске
потврде и оправдања. Живот о ком Монтале говори је онај који је човека као мислећу
јединку уништио. Живот којим се до тада живело је у нескладу и супротан
човековој суштини, он му је наметнут и неприродан. После рата Монтале, као и
сви песници тог доба добија одређену врсту сатисфакције коју заправо нико од
њих није желео. Били су у праву.
Животе мој, не иштем од тебе
сталне
црте, прихватљив лик или посед.
У твом немирном кругу већ је мед
стекао исти укус као пелин
За К.
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:29
Живот ми је овај сури гребен,
средство а не циљ, пут изложен
изливу потока, лаган одрон
…
мом животу недостаје суштина
Сипине кости
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:43
Тражећи одговор, или барем утеху,
Монтале се не окреће једноставно природи као окружењу које ће му бити
најпогодније за писање и контемплирање, већ и њу анализара и „раставља на
делове“. , Монтале четири основна елеманта (воду, ватру, ваздух и земљу)
призива кроз разне слике и сцене. Није у питању апострофа, нити било какав
романтичарски приступ. Кроз њихово деловање и испољавање песник покушава да
протумачи њихов узрок. Они су симболи принципа по којима природа функционише.
Вода (море) као извор живота, земља као хранитељ и чувар, ветар који представља
покрет и несталност, цикличност, и ватра која би могла симболисати крај или као
нешто што омогућава нов почетак:
Вода је снага што те кали,
у њој се препорађаш и долазиш
себи
Фалсет
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982.:20
сањана домовина рађала се из вала.
из збрке је израњала јасноћа.
Средоземље
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:41
Природа
се код Еуђенија Монталеа јавља као апсолутни узор. Монтале ту заузима
сократовски приступ, оно што је лепо је и добро, а природа је највећа и
најсавршенија лепота човеку дана на спознају. Да ли Бога човек молитвом може
спознати ˗ Монтале то не зна, али зна да се Бог сам у њој огледа. Као што је и
он, човек, настао од Бога, он у себи носи природу. Природу и савршеност коју
није у стању да спозна. Монтале верно заступа став да је човек микрокосмос у
ком се оглда макрокосмос:
Ти[2]
си ми прво открило
да слабашан дамар
мог срца
само је заметак
твога; да дубоко у мени
влада твој закон пустоловни: бити
безмеран
и разнолик, а притом непроменљив
Средоземље
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:38
На
самом крају поставља се питање Монталеовог односа према књижевности и према
писању. Знамо да он позива на одвајање од света и друштва као скупа спољашњих
фактора који могу само да осујете човека у самоспознаји, али шта он мисли о
писању? Која је сврха писања за Монталеа? Да ли он заузима позицију
проповедника, пророка, просветљеног, да ли нам се обраћа са висине, или нам тек
помаже да боље пронађемо у себи и схватимо оно „заумно“? Да ли је он гласник
свих нас? Монтале скромно тврди да његова поезија не може ништа променити
уколико се не чита на прави начин и уколико читалац не жели да је разуме, и то
не само његову поезију, већ било какву уметност уопште. (интервју за
RAI 1966) Писање је медијум, оно се одиграва на нивоу чула. Песма
мора лепо да звучи, да дотакне ирационалу страну човековог ума. Она са разумом
нема никаквог додира, она је спој идеја и израза:
Ја имам само изнађала слова
из речника, а нејасан глас
којим љубав збори, не лечи
већ сустаје и књижевност плачевна
бива. Имам само ове речи
што се попут јавних жена
нуде оном ко заиште њих,
имам само ове уморне реченице
које ће ми студентска багра
красти и метати у стих.
Средоземље
Сипине
кости / Еуђенио Монтале ; превео, предговор, напомене и коментаре написао
Милан
Комненић – Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1982:48
Метафоре,
слике, поређења, апострофе, уопште атмосфера и призори, који евоцирају успомене на Ћинкветере – небројени су у његовом опусу.
У његовим песмама Ћинкветере су присутне
кроз кратке описе, поређења, метафоре. Никада директно именоване, оне служе
као непресушан извор за слагање песничких фигура. Тако се у Монталеовим песмама
спомињу море, бурa, подневно сунце, камени зидови, стазе, природа, стене,
плаветило неба, ветар, сељаци, деца, спомињу се специфични призори
карактеристични за ту област и такав начин живота. Лирски субјект у том
имагинарном простору који подсећа на Ћинкветере шета планинским стазама, по
плажи, учествује у свакодневном животу.
Из ових симболичних и малобројних примера ипак је могуће дочарати део пејзажа
који је инспирисао Монталеа. Медитерански пејзаж има једно од најважнијих места
у светској књижевности, а доживљаји Медитерана код најобичнијих људи су јачи у
односу на доживљаје других предела. Свакако постоји нешто недокучиво што разни
уметници (не само писци) вековима покушавају да открију. На читаоцу, слушаоцу,
гледаоцу је да изабере ону интерпретацију која му највише прија. Једна од тих
интерпретација је и Монталеова. Можда је једна од најискренијих, свакако једна
од најлепших.
