(одломак
из истоименог необјављеног романа)
Громови су пуцали као незадржива Наполеонова
артриљерија. Крхки кров од дотрајале шиндре подрхтаваше од снажних удара са
небеса. Киша је падала без престанка целу ноћ, претећи да поплави заселак у
подножју брда. Наша колиба се налазила повише села, тако да није било опасности
да је однесе водена стихија, међутим, кров је без задршке прокишњавао на
неколико места.
Кишница је угасила наше огњиште, па се у колиби није
видело ништа осим два црвена ока, која су немирно поигравала у тами. Стриц
Радивоје и ја смо зурили право у њих, укочени као кипови, док су капи крупне
кише падале на наше главе.
Дубоки глас је звучао као да долази са дна каце. Биле
су то пророчанске речи наделеко чувеног Хећим-хаџије, који нам је ненајављено
дошао у госте. Хећим-хаџија никада није прелазио туђи праг без преке потребе.
Оно што је имао да нам каже било је од велике важности за нас, напаћене српске
окултисте.
„Пре неколико ноћи“, забрундао је Хећим-хаџија, „на
сан ми је дошао Теофан Лобања, начелник Реда рашких волшебника, који је, као
што знамо на основу наших окултно-јуначких песама, страдао од стравосливачке
сабље 1379. године, у чувеном боју на Кострцу. Теофан ми је пренео важну поруку
и задужио ме је да је пренесем окултистима на простору Београдског мађијарлука.
Каже, примакао се час наше освете. Време је да дижемо устанак против Тројице
Бађавџија и да оснујемо Окултни савез Србије, који ће бити наследник некадашњег
Реда рашких волшебника. Али да би наша окултнотворна делатност била успешна,
морамо пронаћи Халипс, изгубљени мач Теофана Лобање. Стравосливачи су га
преломили на два дела 1379. године, пошто су му одрубили главу. Покојни Теофан
ми је рекао да се један део оштрице налази у лагумима испод тврдог града Жрнова
на Авали. Међутим, други део је изгубљен и ко га пронађе, постаће начелник
Окултног савеза Србије. Зато, сваки српски окултиста који намерава да узме
учешће у устанку дужан је да призове прошлост. У мехурима прокључале магичне
смеше посматраћемо приказ боја на Кострцу и пронаћи где се затурио део Халипса,
Теофановог убојитог мача.“
Када је Хећим изговорио реч прошлост, сав сам се
устресао, јер када тај непријатни аспект времена постане предмет интересовања
српског окултисте, увек настане нека невоља. Ономад, када сам са стрицем
призвао ближу прошлост како бих идентификовао лисицу која нам редовно краде
живину, из котлића у коме се кувала магична смеша је искочио дух Лудог Синише,
знаменитог хајдучког харамбаше који је пре сто година робио турске караване дуж
Цариградског друма. Како ме је само ишамарала брката мрцина, коју слепи гуслари
увелико опевавају у својим епским песмама. Вртело ми се у глави од његових шака
великих као рударске лопате. Ни стриц Радивоје није прошао ништа боље. На сву срећу,
Луди Синиша се брзо вратио у котао и одлутао у испреплетане ходнике времена и
простора. Прошли смо са лакшим телесним повредама, али сусрет са покојником
оставља трајне последице по људску психу. Замислите само шта се може изродити
када призовете две сукобљене војске које су се судариле на Кострцу 1379.
године.
Хећим-хаџија је до јутра набрајао састојке за магичну
смешу уз помоћ које ћемо призвати прошлост. Српски волшебници су имали задатак
да осмотре битку на Кострцу из различитих углова, како би имали шири увид у
појединости које су довеле до губитка Халипса. Страц Радивоје и ја, његов
скромни шегрт, добили смо лево крило српске војске који је држао Теофанов зет и
издајник Лисичко Бранивојевић. Није нам било драго што ћемо се сусрети са
најчувенијим српским издајником у окултној сфери, али то је била само мала
жртва за српски окултизам.
Нисмо ни приметили када је киша стала. Небо се
развердило и зора је почела да руди. Први сунчеви зраци се пробише кроз мусаве
прозоре и од таме отргнуше погуреног старца дуге беле браде. Стари Хећим се
једва одржавао на ногама уз помоћ дугог штапа, који је скоро двоструко
надмашивао његов ниски раст. Питао сам се како тако мало и слабашно створење
може да произведе тако дубок глас.
Када је Хећим-хаџија нестао у облаку магле, започеле
су невоље. Стрицу није падало напамет да се ломата по мокрим ливадама тражећи
травке за магичну смешу. Поред тога, један од састојака беше и кокошја крв.
Пошто су нам лисице појеле сву живину, једини пут до жељеног састојка водио
преко туђег кокошарника.
Пре него што сам кренуо на пут, стриц ми је рекао да
одаберем најтању шибу из његове колекције, која је попут трофејног оружја
стајала на јужном дувару наше колибе. Када сам му је пружио, рекао ми је да
стргнем чакшире и да клекнем на колена. Добио сам тридесет удара по туру, као
превентивну казну.
Сваки српски волшебник је свог шегрта тукао пре
извршења задатка, јер телесно кажњавање не вреди ништа после учињене грешке.
Због тога никада нисам добијао батине када нешто забрљам.
Навукао сам своје пртене чакшире, ставио шубару на
главу и отишао у потрагу. Задњица је одавно закорела и постала отпорна на бол,
тако да нисам ни осетио васпитно батинање. Међутим, прошли су ме жмарци када ми
је стриц на одласку рекао да уместо обичне кокошке донесем квочку. Наводно,
кокошке које греју јаја из којих ће се излећи пилићи имају гушћу и квалитетнију
крв.
Немате појима у какву се аждају претвори безазлена
кокошка када је насаде у гнездо препуно јаја. Али нисам имао куд. Следило је
болно кљуцање у главу, која, нажалост, није поседовала отпорност као задебљала
задњица.
Са стрепњом сам се спуштао ка Тополи, великом селу
које се простире посред Крагујевачке нахије.
Овога пута сам се намерачио на кокошарник извесног
Ђорђија Петровића, званог Црни Ђорђије. Овај домаћин се бавио продајом свиња,
тако да је често био одсутан са свог имања. Још пре неколико дана сам сазнао да
је отерао крдо заражених мангулица преко Саве у Хабзбуршку монархију са намером
да их уваља банатским фолксдојчерима који од српских полудивљих длакавих свиња
праве масне баварске кобасице. Уколико Ђорђе успе у свом опаком науму, фолксдојчерима
прете ванредне ветеринарске инспекције, а осталим поданицима бечког цара
несносне цревне болести.
У неким другим околностима не би ми пало напамет ни да
прођем поред његовог имања, али како је Црни био на безбедној удаљености, пут
ка његовом кокошарнику ми је био широм отворен.
РЕЗ, Број 8, 2019.