Поново је помишљао на самоубиство. Пешак, он, то, никад,
није био. Јунак, без коња, жив је, као мртав. Од кад је, пре, сто седамдесет,
година, напустио, завичај, лутао је, на тој кобили, кад је прешао, натраг,
Европом. Једино, што му је, од некадашњег, завичаја, верно, остало. Он је, сад,
поново, странац. У Лондону. Кобилу, нажалост, морали су, да продаду, прошле
зиме. Боље да ју је убио, њу, – па себе. Розинанта.
Енглези кажу, – Росинента. Rocinante. 30 фунти. Such a fine horse, mister! Тако добар коњ, господине! Спасла га је,
од нилског коња, ономад, у Египту. Обећао јој је, да ће је, кад
нађе запослење, поново, откупити, натраг. Розинанта је победила, први пут, на
краљичином, хиподрому. Наставила је, да побеђује, и њена вредност, само је,
расла. Никада је, зна, неће, откупити. Милион фунти! Добила је, од краљице,
титулу. Lady Rocinante.
Како је, лепо, било, кад су се, у прошлој, једној, причи,
били, венчали, он и, његова, прекрасна, жена, Јулијана. Која се, свима, допада.
Енглези кажу, – Џулиaна. Julianne. Julie, – тепају јој.
Сви се окрећу, за њом, сад, на станици возова. Дошла је,
ипак, да га дочека. Роман силази, с једним другом, у разговору. Она му, сва
раздрагана, што га види, скаче, у наручје. Грлу се, на сред, станице, и љубу,
три пута, у образ! Енглескиње то, не раде, тако. Дочек је, код њих, хладан. Без
нежности. Сви путници им се, около њих, чуде, и нешто шапућу, међу собом.
„Darlig, ово је,
Хари Потер.“ Professor Harry Potter.
Романов друг прихвата, исто, такав поздрав, од ње. И три пољупца, у образ. Тако
се, то, ради, по српски.
„Nice to meet you,
Julie!“ Могли би да га посете, једном, у Хогвортсу, каже јој. Ако одлуче,
само нека, протрче, кроз онај тамо, стуб, између перона 9 и 10. Нека не брину,
чекаће их он, с друге стране. Само нека му пошаљу сову, почетком, следећег
семестра. Предаваће влашку магију. Ако хоће, могао би да им помогне, да среде,
своје, проблеме. Зна, да не може – да зачне. Он, само треба да, махне, својим,
чаробним, штапићем, и...
„How wonderful!“,
узвикнула је Јулијана, очарана, његовим, јуначким, држањем. Роман примећује,
то, Харијево, удварање, његовој жени, и претећим, погледом, обећава, му, да ће
му, показати, свога, бога. „Calm down,
calm down, Roman!“ Смири се, смири се, Романе. Роуман, – тако је, Енглез,
изговарао, његово, име. Није мислио, ништа, лоше. И нека размисли, о промени,
свог, имена. Оно подсећа, Енглезе, на давну, окупацију, Британије, од Римљана.
Енглези су, заиста, толика, злопамтила. Никад неће опростити, свом, Артуру,
његовог, оца, који је, силовао, Бритонку.
Пошто
је стигао, у стан, са својом, женом, Роман, отвара, писма, пристигла, у,
протеклих, месец, дана. Комитет српских, књижевних, ликова, у егзилу, позива
га, да се претплати, поново, на њихов, месечни, часопис.
Пише му, редакција. Није добио, улогу, на кастингу, за нови
роман. Траже му да постане авет јунак. Ghost
character. У кратким причама. Short
story, – кажу, роман је превазиђена форма. Данас се, читају, само, кратке,
приче. Тако ће моћи да преживи. Али не, у српској, књижевности. Не на ћирилици.
И не, на хартији. Треба да се дигитализује. Има један блог, студентски. Зове се
Zing! Тамо има места, за њега. Они
примају свакога. Објављују све, и измишљене писце.
Написао је, једну, књигу, о српском, витештву,
средњовековном. И, једну, о монастирима. Има и фотографије, тих монастира, у
боји. Висока резолуција. ХД, – HD. High-definition, high-resolution photos. Могао
би, да их прода, Зорану Милутиновићу, професору.
Добио је, од свог пријатеља, његову, мејл, адресу, – z.milutinovic@ucl.ac.uk – , писаће му. Ти монастири, стара су,
училишта, исто, колико и енглеска, од којих они, изводе, порекло, својих, првих
– университета!
Познаје старе језике. Могао би, да држи, приватне, часове.
Даје оглас, да се штампа, у новинама. Зову га, да предаје, у једној, приватној,
школи. Стара житија – Деспота Стефана,
волео
би, он.
Вука,
кажу,
то
их занима сад. Вука Ст.
Караџића.
И
његову реформу. Стандардни језик.
У комитету га оптужују да, тајно,
чита, дела, штампана, новим, правописом. Он, то, потврђује! Чита, јер га
сећају, на стари, књижевни, завичај. Вратио би се, он, на српску, књижевну,
сцену, пост-вуковску. Чуо је, од Црвеног крста, да, поново, штампају, сабрана
дела, Стеријина. Има и његовог имена, међу малобројним, преживелима.
Грађански рат, за српски језик, однео је, толике странице, у
заборав. Он је, дакле, преживео. Јунак, Стеријиног, часа анатомије. The Anatomy Lesson of Dr. Nicolaes Tulp.
Видео је, ту, Рембрантову, слику, у Морицовој кући, у Хагу, – The Hague, кажу Енглези, – на дан,
бесплатних, посета, музејима, кад је био, једном, на суђењу, у том граду,
позван, за сведока. „Не, није Стерија, напао, Бранка, бездушно. Он је, њега,
посаветовао, очински. А Бранко је, на њега, ударио! Није Бранко био жртва,
Стеријина, него – Вукова! Вукова!“ Сад се, Роман, каје, због тих речи. Против
вуковског језика више не би да мрдне, ни малим прстом, прво, зато, што је и он
Србин, што је, то, и његова књижевност, иако је из ње изишао... Српски језик је
српски, ако постоји – онај, који је жив! А онај, стари, правопис, и писмо,
мртви су! Сузе се, за мртвима, узалуд проливају. Христ је за нас, српске
књижевне јунаке, кажу, васкрсао. Правописи и књижевни језици, не могу. Па и
Христ је, кад је васкрсао, кажу, био – промењен.
РЕЗ, Број 8, 2019.