(Роберт В. Чејмберс, Краљ у жутом, Urban Reads, 2014)
Постоје у нашим животима особе,
предмети или предели који нам при сусрету унесу какав немир да се не можемо
разабрати читав дан. Можда смо за њих везали некакву болну успомену, а можда
једноставно са собом носе неку злехудост коју не разумемо. Занимљиво је
поигравати се том мишљу, јер једно такво осећање би, доведено у екстрем, могло
и да нас убије или отера у какву болест. Замислимо, рецимо, песму због које можемо
главу изгубити, али не некакву политичку или родољубиву песму која нас убија
јер је певамо у погрешно време и на погрешном месту, већ онакву какву нам
сугерише Миљковићев лирски субјекат стихомИсто
је певати и умирати. Замислимо сада и књигу, тако уклету и црну да нам
живот узима али да ми опет вољно лежемо на њен одар,Like a patient etherized upon a table. Фантастично! Па ко не би
посегао за таквом погубном лепотом? Какав би тираж таква књига имала! Проблем
би, посматрајући из хуманистичког аспекта,правила једино велика стопа смртности
услед читања.Приче које као главни мотив имају овакву једну измаштанукњигу
јесту управо оне у прозној збирци Краљ у
жутом Роберта В. Чејмберса, први пут на српски језик преведенојнедавно,
услед популарности серије према њој прављене, Правог детектива (True
Detective, 2014.). Као велики љубитељ ове серије био сам веома еуфоричан
поводом сусрета са текстомкоји је сценаристи, Николасу Пицолату, послужио као
извор. Након еуфорије уследило је млако разочарање јер чврста поетичка веза
између књиге и серије не постоји. Но, доћићемо и до тога.
Роберт В. Чејмберс рођен је 1865. у
Бруклину. Школовао се у Школи лепих уметности и на Академији Жулијан у Паризу,
и то беше његов први позив – сликарство. Ипак, стицајем околности се преусмерио
на другу грану уметности, на књижевност. Чејмберс је пример једног правог
комерцијалног писца који је за собом оставио осамдесет и седам књига, што
љубавне, што авантуристичке и ратне тематике, али упамћен је само по Краљу у жутом.Штавише, друга његова дела
су давно престала да се прештампавају те је до њих готово немогуће доћи.
Збирка Краљ у жутомобјављена је 1895. године, и већ „својом бојом“ асоцира
на тај „жути“ период декаденције у књижевности. Као што се у причама може
видети, многе радње се дешавају у Паризу, док су ликови углавном декадентни
сликари и студенти који трагају за новим надражајима и новим лепотама. Лепота,
у многим облицима, и јесте главна тема ове збирке.
Збирка садржи десет прича које нису
свемеђусобно повезане – можемо их поделити на две целине од по пет приповедака.
Прва група састоји се од прича чија је веза фиктивна, опасна драма Краљ у жутом, док је друга група засебна
целина унутар које приче не комуницирају.Краљ
у жутом јесте једна луда књига у правом смислу те речи, онаква књига о
каквој смо у уводу фантазирали. Она је извор целокупне пропасти која сналази
ликове приповедака. Кроз приче добијаћемо само наговештаје, само обрисе онога
што се у драми дешава, али никакву целину чак ни не наслућујемо. Познати
елемент јесте локација − мистериозни град Каркоса који је највероватније
смештен у некој паралелној реалности, али чији становници (нарочито Краљ)
успевају да уђу у читаочев свет и да му донесу лудило, па чак и смрт.
Наговештаји које нам аутор даје, о Каркоси и њеним житељима, могу се двојако
посматрати.Чејмберс се придржавао оне малармеовске идеје о неоткривању целине
и, мада је то мудар поступак при стварању дела страве и ужаса (без
недоречености хорор би постао бајка), ипак је у томе претерао. О споредним
појмовима какви су Касилда, Камила, Хастур, Хал и други и не вреди говорити,
мада, занимљиво је то што Чејмберс кроз приповетке користи исте појмове како би
означио различите ствари, те се тиме, у односу на контекст, појмовима ипак може
придати неко значење. Морамо споменути чињеницу да цела идеја о Краљу у жутом уопште није Чејмберсова,
већ ју је он преузео од Емброуза Бирса, који је користи у својим приповеткама Смрт Халпина Фрејзера,Становник Каркосе и Хаита пастира. Ту наилазимо на проблем Правог детектива чији ствараоци преузимају појмове Краља и Каркосе
али не залазе у њихово дубинско значење нити се надовезују на већ постојећу
митологију Каркосе[1]. Дакле, и аутору Краља у жутом као и ауторима Правог детектива може се замерити иста
ствар – они се нису укључили у већ постојећу митологију, нити су се потрудили
да преузете појмове прекрсте у нешто ново. Тако се губи веза како између
Чејмберса и Бирса тако и између ПравогДетектива
и Краља у жутом.
Прича која отвара збирку јесте Мајстор за репутације, и можемо рећи да
је ово и најинтересантнија приповетка у збирци. Смештена у фиктивну Америку
двадесетих година прошлог века, она кокетира са научном фантастиком. Главни лик
и наратор приче јесте Хилдред Кастењ, младић који је прочитао Краља у жутом и кога је та књига отерала
у лудницу. Због његовог стања сматра се непоузданим приповедачем, пошто често
прелази из света јаве у свет илузије. Наиме, он тежи да стане на чело
Империјалне Династије Америке, и спреман је све да учини због тога. Ова прича,
дакле, није прича о натприродним ужасима већ о ужасима људског ума који се
рађају из помереног схватања стварности, и то је први данак луде књиге. У
наредној причи под називом Маска већ
се уносе ситни елементи натприродног. Главни моменат у причи јесте откривање
чудне смесе која налик митској Медузи од живог створа направи савршену
скулптуру. Сâмо постојање те ужасне течности довољан је знак да се све мора
завршити трагично, јер ретко је људима дозвољено да некажњено делују ван
граница своје природе. У причиУ Змајевом
сокаку имамо експлицитну бинарност између света Каркосе и овоземаљског
поретка који је обележен хришћанством. Наратор се налази у цркви где се одмара
од читања Краља у жутом, али, иако у
сакралном простору, он види биће из Каркосе које се појављује у виду црквеног
оргуљаша.Примећујемо да овде престаје владавина етеричних духова и утвара из
готских романа, и да претња „са друге стране“ итекако може бити реална, опасна
и човеку позната.Прича Жути знак нас
враћа у Њујорк, у атеље господина Скота. Сан је овде кључни мотив јер је јасно
дата веза између ониричког света и света Каркосе.Госпа од Иса је приповетка коју можемо посматрати одвојено од
претходних четири пошто не постоји никаква повезаност са фаталном драмом. То је
љубавна прича саобртом на крају, и доста је поетички слабија од претходних.
Закључно са њом завршава се прва група приповедака.Наредне четири приче (уз
поетички неубедљиву причу Рај за пророке)
можемо звати Улице, пошто свака носи
име једне.Оне су тематски потпуно другачије од првих пет приповедака и на њима
се нећемо значајније задржавати.
На
крају, да ли вреди читати Краља у жутом
и како? Наравно, ако поредимо са великанима књижевности, грешном Краљу можемо
замерити штошта, и слаб стил, и неодређеност, и неуспелу фрагментарност, но,
ако га посматрамо искључиво у оквиру хорор жанра, нема сумње да су приступ теми
у оквиру првих приповедака збирке, и уопште идеја о проклетој књизи,отворили
нека нова врата потоњим писцима. Стога овој књизи ваља приступити као што смо
приступали дечијим књигама − опуштено, отворено, без икакве наде да ће нам оно
што унутра нађемо изменити живот. Бићеда су луде књиге, ипак, само фикција.
[1]О Каркоси нису писали само Чејмберс и
Бирс већ се цела митологија развила кроз дела многих аутора, међу којима је
вероватно најпознатији Хауард Филипс Лавкрафт.
РЕЗ, Број 1, 2016.
