Ситни
мрави
Први си поглед новорођенчета
у свету сазданом тек од лица
родитеља и најближих.
И поглед си оног што мора да
утихне,
јер желиш да нам кажеш како остајеш
међу световима
попут сна што не зависи само од
стварног,
јер све што се збило, најпре се
збило у сновима.
Показујеш нам да све си повезао и
да зато се збива,
да је најмања мрва хлеба разлог да
одједном се и ниоткуд
појави армија ситних мрава, од
којих један
котрља капљицу росе као Сизифов
камен,
којом сви ће утолити жеђ на
заједничком путу.
Показујеш нам како на бич да
калемимо трешњу,
и како историја треба да буде
филозофија слободе,
а не тиранија воље. Овде си као сан
што се чита
од краја реченице до почетка
недогођеног.
Боже, поглед си што нам се листа у
глави. Мрави смо,
ситни, на сваком слову, одједном
сабрани одасвуд – корен што се креће
