(Виктор Розенцвајг, Наш живот. Загреб: Орбис, 1939.)
Ретко је ком српском писцу живот био омеђен почецима светских ратова.
Виктор Розенцвајг, псеудонима Витомир
Јовановић, рођен је 1914. године у Руми, а стрељан је 9. јула 1941. године,
у Загребу, са још неколико интелектуалаца јеврејског порекла и комунистичког
опредељења, који су на почетку рата интернирани у логор Керестинец. За сада једино
што се поуздано може рећи о његовом животу јесте неколико записа које оставља
Живан Милисавац 1949. године[1]:
да је гимназију учио у Новом Саду (данас je
то гимназијa „Јован Јовановић Змај“), да одатле одлази на студије у Београд, па у
Загреб, и да је повод за издавање његове збирке „Наш живот“ (1939) била жеља за
оправдањем пред друговима из омладинског покрета (свакако се мисли на СКОЈ) од
којих се, како каже Милисавац, својевремено „удаљио“. Ефекат који збирком
постиже, наводи даље, био је управо контрапродуктиван.
Из тог краћег биографског записа, стиче се утисак да је у Розенцвајгу
Милисавац видео само једног омладинског, социјал-реалистичког писца који је
постао сапутник револуције, и ту престаје да изражава даље интересовање за
њега, истичући како Розенцвајг није, „судећи према објављеном“, обећавао да ће
се развити у великог песника. Уколико Живан Милисавац овде циља на то да
Розенцвајг никада не би постао социјал-реалистички песник калибра једног Косте
Абрашевића, Косте Рацина, Мирослава Крлеже, Оскара Давича или, у данима пред
модернизацију југословенске књижевности, Славка Вукосављевића, Весне Парун или
Ивана Минатија – свакако има право: Розенцвајг, после збирке Наш живот, вероватно никада више не би
писао песме које одишу оптимизмом и гласним повицима који воде напред. Са друге
стране, уколико Милисавац тврди да Розенцвајг никада не би постао песник –
уопште – то је крајње сурово и неправедно према једном младом човеку који је са
(непуних?) 27 година постао жртвом расизма и фашизма који су га, судећи према
садржају објављених песама, већ годинама прогонили[2].
Неприлично је, у најмању руку, очекивати од некога, ко је као комуниста
константно био прогоњен у Краљевини Југославији, а коме је, као Јеврејину у
освит Другог светског рата, претила судбина жртава Кристалне ноћи, да кали и
рафинира свој лирски израз[3].
Уместо тога, у „Нашем животу“, остављене су грубе песничке скице и
ретки, али изненађујуће снажни, лирски тренуци једне комплексне психологије и
широк дијапазон колора емотивне растројености. Предочен је сукоб унутар човека
– нагон за преживљавањем и жеља за бекством, а са друге стране спремност да се
положи живот у борби за идеју. У том смислу, „Наш живот“ се може посматрати и
као антиципација разочарања које ће се јавити десетак година касније, онда када
утихну песници са омладинских пруга, схватајући да се над идеал њихових идеја
надноси сенка једног Голог отока, да златна медаља социјализма и комунизма
крије своје мрачне стране једним извештаченим сјајем, и да је, ма колико
сачињен од песме и рада, комунизам исто тако сачињен од једног гладног, свепрождирућег
мрака.
Почне ли се анализа Розенцвајгове збирке, као једног вишеслојног
сведочанства, већ од наслова прве песме, тј. циклуса, може се наслутити један
безизлаз, грч и слутња пораза: Вечни Жид.
Синтагма као да нужно собом носи конотацију осећања срама, која се јавља у
првим стиховима: Зашто се данас бол / и
стид незнаних милијона / тако тешко слегао на мене...
Овде је кључна управо реч стид,
која крије један пригушени крик, једно уклањање са пута онима који Јевреји нису
и које стога не треба бити срамота. Млади песник увиђа: То су моји греси / мој народ... И све
му је тешко и мутно, гуши га та неизвесност вечна, кида се у магли –
да ли да главу спусти или је дигне горе? Где да пође? Његова су стопала / на свим стазама глобуса, а његов вечни проклети лик
/ по
свим путевима лута и тражи. Розенцвајг тражи црне магле где би се могли сакрити проклети попут њега. Црне магле
– као да појачава интензитет невидљивости – управо су једна од најснажнијих
слика која се среће у збирци. Оне су сретства
незнана / која би нас збрисати могла, / а ипак живи да останемо. Сва је
парадоксалност историјског тренутка сажета у том тристиху. У овој песми,
Розенцвајг као да не жели да се бори, већ радије да се уклони са пута онима
који сматрају да им он и његов изабрани,
проклети народ из неког разлога сметају. Жели да се уклони, али да остане жив,
радије него да буде уништен. У трећем делу поеме, пак, он се обраћа свом
народу, свом стиду и свом греху - и застаје: Стојте. / Дигнућу главу, / усправићу прса, / нека ножеви који на ме
лете / падају равно на срце моје, / нека канџе које хоће очи да ми ископају / лак
посао имају.
То је последњи пркос који жртва може да пружи – да стоји мирно и
поднесе судбину коју му намењује окрутност историје као доказ контраеволуције
човечанства, које проналази рафиниране машине за убијање, али не престајући
тиме да бива звер у нарави. Розенцвајгу, стога, не желе туђе руке, већ туђе канџе очи да ископају.
Песма Прометеј доноси једну,
донекле антимитолошку, представу просветитеља човечанства, где се, наизглед,
једина сличност између аутора и митског титана може пронаћи у сапетости док
живот безнадно пролази. Ипак, док је Прометеју птица кљуцала јетру свакодневно,
Розенцвајгу једна зелена змија зарива
зубе у срце сваки пут када он пожели да се ослободи њеног стега. Најснажнији је
Розенцвајг када примети: Молио сам и
викао, / плакао сам и беснео, / тргао сам и кидао, / своје сам нокте / у тело
њено забио. / Своје сам нокте, / у срце с в о ј е зарио. Овде, на један
изузетно лиричан начин, песник предочава колико је нераскидиво повезан са
својим проклетством – није ли та зелена змија слична оном прстену са каменом са
Кавказа који ће Прометеј вечито носити, да га подсећа да није јачи од бога
Громовника? Разлика је у томе што Розенцвајг на крају песме не види слободу, не
види могућност егзистенције у таквим црним маглама, где ће бити жив, али
свеједно носити кавкаски прстен, симбол пораза. Он ће, од туге и чежње рањен – умрети.
Она неуредност коју помиње Живан Милисавац може се наслутити из
композиције збирке: након побројаних песама, у Како ми је пре неки дан мој
стари познаник говорио, Розенцвајг се на тренутак окреће критици
ситнобуржоаског размишљања и тежњи ка малограђанском животу, који одликује
форма, а не садржај, празно љушћење које, након чежње за оделима и финим дамама
из добрих кућа, кулминира закључком и
увек, и увек, / свакој влади моје поверење поклонити. Након једног таквог
сусрета и гађења, за које се да наслутити да песник поседује иако не приказује
експлицитно, он се враћа анализирању живота као таквог, са свим својим опцијама
постојања: песма која носи наслов као и збирка, доноси три опције егзистенције
пред Други светски рат: лутати као псето и скапати плачући на улици; срамно
застати и продати се златном телету,
спуштене главе; или се винути, / из пуних
грудију викнути, / пест у огањ метнути / и борити . . . Примећује се да за прве две опције Розенцвајг
види крај – прва је смрт, друга је срам.
Трећа опција, она која је наизглед оптимистична – недоречена је. Он није убеђен
у победу, али ни у пораз, али свакако јесте у њено достојанство, и тада је он
поново песник револуције, али не из идеолошких, већ егзистенцијалних побуда.
Ако не буде рата једина
је љубавна песма коју Розенцвајг уврштава у збирку. Она се развија као вид
комуникације са Руженом, девојком из северне Моравске, са очима као пролетно јутро. Песма је невероватно тиха и њена је
слутња рата поражавајуће помирујућа: Рекла
си: [...] и ако буде рата, / наше ће куће горети, / као врхови планина покривени
снегом, / који пламено бљеште у рана летња јутра. Снег
који лети пада на врхове планина ствара утисак да је рат, који ће се скоро
сигурно догодити, у очима младе Ружене једна донекле природна и могућа ствар.
Песник би желео да га Ружена одведе у њено село у северној Моравској, али је
свестан да до тога не може доћи и у последњем дистиху каже: Ако не буде рата, / Ружено са очима као
пролетно јутро . . . Још једном, Розенцвајг нам више говори са три тачке
које ставља на крају стиха (постижући тако снажан ефекат елиптичности) него да
је сам стих завршио. Или на било који начин изрекао чињенично стање. Просто,
као да до рата можда не би дошло ако он свој страх не изговори и не напише.
У контрасту са једном интимистичком исповешћу, у којој се назире
булгаковљевски мозив слике уточишта за двоје љубавника, стоји Прича о нашој првој љубави. Шок изазива
изјава: Моја прва љубав, / почела је у
борделу, након које следи опис разблудног ентеријера и посетилаца,
песникових покушаја да дође до новца и његовог писања песама проституткама. Он
закључује: И данас, / када сређено и
озбиљно / шетам градском улицом / са добром драгом другарицом / у крви у кожи /
у рукама у мозгу / у срцу / леже часови / у борделу проведени. Треба
нарочито обратити пажњу на прве и последње стихове, а потом се вратити на
Милисавчеву изјаву да се овом збирком Розенцвајг још више удаљава од својих
другова, комуниста. Нека је само ову, једну, песму написао – он је себи
онемогућио повратак међу скојевце, изјавом да у срцу носи љубав према
проституткама, са којима је доживео прво сексуално искуство. Све и да се
почетак песме посматра као прва етапа комунистичке самокритике, крај јасно
истиче да се песник овакве једне изјаве о својој прошлости не стиди и самим тим
показује да је далеко од идеала комунистичког човека, којем је на првом месту
свест, па тек касније нагон. Песма је редак преседан међу српским писцима
комунистичке оријентације.
У песми Не знам. . . Розенцвајг
објашњава зашто је изневерио своје идеале и евентуална очекивања од других – он
је искочио из црног влака[4]
и сада поставља питање: да ли је то учинио јер се он променио, или пак остатак
путника са којима је ишао у незнано?
Интересантна је комуникација коју, сигурно несвесно, Розенцвајг
успоставља са Бертолтом Брехтом, који те године пише своју троделну поему Рођеним после нас, а која постаје једним
од симбола Exilliteratur-a. Интересантно је приметити
да обојица пишу у егзилу: Брехт у Данској, Розенцвајг у Загребу, и да у оба
случаја доминира снажно осећање суда историје који ће неминовно уследити. Брехт
пише: Ви, који ћете изронити из потопа, /
у коме је нестало нас, / сетите се, / када о слабостима говорите нашим, / и
мрачног времена / коме сте утекли. [...]
Ах, ми,
/ који смо хтели тле да спремимо за пријазност, / сами пријазни нисмо могли
бити. [5]
Док Розенцвајг говори овако: Нека
нас нико не куне, / и ако су наше руке слабе и уморне, / и душе наше горчине
пуне, / и ако крв наша лаганије тече, / и ако наш живот грешним се путем креће,
/ нека нас нико не куне, / нека нам нико не замери! . . . [...] ишли смо стазама
некрченим, / ходали путевима некроченим, / лутали смо земљом необележеном, / и
нико нас упутити није мого, / и нико нас саветовати није хтео. У оба одломка се опроштај за грехове, који ће се нужно изродити
из погани времена у којем два песника живе, тражи под оправдањем да је њихова
генерација газила оним стазама којима нико пре ње није ишао, без помоћи,
ослањајући се искључиво на свој разум. И уколико их је разум погрешно водио –
они искају милост.
Иако Розенцвајг тражи уточиште, у песми Горки час нам експлицира сву тежину тренутка спознаје да мир не
постоји: О да се нисам амо вратио, / као
цветна поља сунчана, / што су негде далеко слућена, / сан би један остао. Поражавајуће.
Болно. Човек који стоји са свешћу да је толико изгубљен да би радо поседовао
макар илузију да мир негде постоји. Он пада у Дилему, да ли да остане или да бежи, где се одлучује за прву
опцију, тврдећи: На ђубришту овом гњилом,
/ на гнојишту овом смрадном, / бели ће крин исклијати, / румена ће се ружа
расцветати. Две песме које се директно надовезују једна на другу – где се
илузија веровања да негде постоји мир замењује надом у остварење истог, све и
да се он не доживи.
Остатак оног социјал-реалистичког поетичког наслеђа наслућује се када
песник каже: сутра можда, / бићемо
сврстани у бескрајне колоне / и ићи ћемо смело и с песмом, / у смрт, / тако ће
писати новине. / и биће сјајни испраћај, / и свеће ће падати са прозора, / и
цела ће улица бити посута цвећем, / и по цвећу / идемо у смрт.
Та песма, која се ори док везани иду у смрт, газећи по цвећу,
поздрављани са прозора, несумњиво је била још један покушај савладавања страха
од неминовне смрти, или бар покушај њене естетизације. Ипак, Розенцвајг није
наслутио слику своје смрти. Његов живот није завршио нимало социјалистички
романтично као у песми коју пише.
Читајући песму Град можемо се
опет присетити Брехта и духа експонтизма који је владао међу писцима који су из
овог или оног разлога били принуђени да напусте свој родни крај: Војводино, / пуста благословена равницо, /
смех твој / лепши је / од зрињевачког сунчаног преподнева. Нема ли мира за
Виктора Розенцвајга ни у граду, који одише звуковима, ни у равници, пустој и
блатној, и зар се заиста мора супротставити смрти далеко од свог прага?
Други циклус, Песме младића,
чини десет песама, исто тако неуједначеног тона, прожете помешаним осећањем
пада и успона, као да се песник налази у вакууму, у затвореном простору из ког
нема излаза, у ком нема ваздуха, у ком се безнадежно лебди ишчекујући крај.
Страшно је његово питање: Зашто гледају
тако чудно путници ови / и плачу бабе ове? / Дали смрт долази / ил нови живот
надире. / О зашто беже ти људи као срне узвитлане / са страхом уплашене стоке у
очима, / о зашто је радост у срцима нашим / као објављење дошла. Ерос и
танатос су у приказаној слици једно исто биће, један монструм који доноси смрт,
а уједно и срећу, који пред собом гони застрашене људе, док у другима изазива
радост. Сама идеја да се рат перципира као смрт, а можда и надирање новог
живота, језиво је подсећање да се срећа – али не она краткотрајна, експресна,
из приручника за самопомоћ, већ срећа остварења идеје за коју се живело – може
постићи само уз велики број жртава. Историја је на безброј примера показала да
је такво што, нажалост, једино истинито.
Горак је Розенцвајг и када, индиректно, полемише са Шантићем у Зову и када каже: Не бежите људи, / [...] / ниједан цвет неће вам овде, / на грудима вашим
цветати / ниједно вам срце овде / неће ритмом живота куцати, / ниједно сунце
овде, / неће вечну зиму разбити / и неће доћи пролеће.
Врхунац своје подељености Розенцвајг показује у стиховима: у грчу трулог доба / свесно идем крају свом,
/ и све ниже тонем, / ал не знам, / дали при том падам / или се при том
уздижем? . . . То је рефлекс који се јавља из лутања о којем пева у првом
делу збирке: из ходања некрченим и некроченим стазама, где сваки пут може
повести у провалију, али и ка врху.
Своју збирку Розенцвајг завршава двема песмама које имају борбенији,
али не и оптимистичнији призвук: Порука
и Сутра нам јављају да је песник
намеран да се спасе, да разбије њушке
оних који се радују његовој пропасти и да негде морају постојати извори који ће
му опрати руке, песнице које ће моћи правим стиском његову руку стиснути и
друмови где ће моћи корачати тешким
кораком. А Сутра, пред крај ноћи
слутње и сумње, којој се крај ипак назире, када се нема врата отворе, песник ће морати сам поћи даље, не осврћући се,
некроченим стазама са којих повратка никада бити неће.
Не можемо замислити да су Розенцвајг, Отокар Кершовани, Огњен Прица, Божидар
Аџија и други вођени на стрељање путем посутим ружама, како је млади песник
замишљао. Нико, до дан касније, није могао знати за њихову смрт у Максимирском
парку, када је она објављена на огласним стубовима у градовима широм НДХ – главе
десет комуниста, међу којима су неки били врхунски интелектуалци, замењене су у
знак одмазде за једног убијеног полицијског агента. Аритметика која сама довољно
говори о трулости идеологије од које су бежали један Брехт, један Ремарк, а
пред којом је пао један Лорка.
Збирка „Наш живот“ је најпре сведочанство једног елементарног,
фундаменталног људског страха који се осећа пред уништењем живота. Иако је
Розенцвајг, као што је поменуто, био комуниста и социјал-реалистички песник у
једном тренутку, у овој збирци не доминирају повици, нити се шта црвени од крви
пролетера, а сам песник се дистанцира од колективног субјекта, и у њему не
влада јединствена заповест идеје која води у борбу. Он не иде по инерцији у
револуционарни „одсудни бој“, већ стаје и осећа страх, у исто време желећи да
побегне и да пође напред, и да пропадне у земљу и да се вине у небо. Жели да се
повије, сакрије и нестане, да остане жив, жели да се усправи и поднесе казну
која му следује што постоји, а у исто време да за собом спали све мостове и
пође у неизвесност сутрашњице у којој је смрт једини достојанствен крај. Розенцвајг
призива мирна села северне Моравске, где је тихо, где не постоји звук, где
можда рата неће бити, али је истом свестан да, ако мир није пронашао побегавши
из Србије у Хрватску – за њега мира нигде неће бити, и да је насилни крај
његовог живота сасвим известан. Постоји, опет, и жеља да се врати у дане
младалаштва, када је у борделу „постао човек“, да се уточиште пронађе и у
греху.
„Наш живот“ нема јасну композицију и јединствену интонацију, али управо
ту лежи богатство овог песничког дневника физичког, нервног и емотивног
растројства: он је једно егзистенцијално осциловање у времену које нигде не
гарантује спокој. Песник не може да побегне од себе, не може да побегне са
собом, нити може да побегне у себе. У том смислу, ова је збирка један од
најискренијих доказа људске трагичности и заточености, немоћи, али и коначне
одлуке да се пред највећим монструмом који је историја предочила човечанству –
положи живот.
Виктор Розенцвајг можда није поседовао techne да постане велики песник, бар не у датом тренутку,
али оно што је рекао, што је оставио суду историје, свакако сведочи да је у
њему постојао снажан песнички сензибилитет. Његова песничка ендемичност, која овом
збирком кулминира, свакако заслужује да се његове песме саберу на једно место и
да се подробније истражи његова биографија, да се да један општији суд о
његовом стваралаштву. Тада ће српска књижевност бити богатија за један значајан
песнички допринос, а српска историја за једну ванредну индивидуу, један симбол
људског страдања и песничког противљења времену, окружењу и вештачким
усмеравањима људског разума.
[1] Милисавац, Ж. Посмртни
сусрет петорице: Милоје
Чиплић, Бранко Бајић, Владимир Коларов, Витомир Јовановић, Дејан Бранков. Нови Сад: Матица српска,
1949.
[2]
Чињеница да користи псеудоним говори о могућности трпљења
дискриминације на основу порекла. Исти поступак срећемо код Ненада Митрова, тј.
Алфреда Розенцвајга, са којим је Виктор био у блиском сродству.
[3] Милисавац
наводи да је Розенцвајг био „немирна и несређена природа“. Није искључиво да је
Розенцвајг заиста био немирне природе, али његова се несређеност не може
приписати искључиво нарави, узимајући у обзир околности у којима је живео.
[4]
Занимљиво је да каже црног,
уместо црвеног влака, што би можда
било очекивано. Вероватно овим епитетом Розенцвајг суптилно поручује да не
сматра да је пут којим су пошли његови другови био исправан, да тај пут није
водио у победу револуције.
