Марко
Чудић (1978, Сента) хунгаролог, књижевни преводилац, теоретичар и историчар
књижевности, доцент на Филолошком факултету у Београду, где предаје мађарску
књижевност ХХ века и Теорије и технике превођења. До сада је објавио петнаестак
књига превода, као и на десетине краћих прозних текстова (приповедака, есеја,
студија) у новинама и књижевној периодици. Члан је Управног одбора Удружења
књижевних преводилаца Србије, уређивачког одбора часописа на мађарском језику Híd, као и редакције часописа за
преводну књижевност Мостови из
Београда. Вишеструко награђиван за своје преводе. У корпусу његових преведених
аутора спадају између осталих и Деже Костолањи, Ласло Краснахоркаи, Ласло Мартон, Петер Хајноци, Андраш Хевеши...
На тај начин приближио је српском читаоцу богату књижевност наших северних
суседа, махом савремене ауторе. Поред бројних превода, издао је и сопствене
књиге: „Данило Киш и модерна мађарска поезија“ и „Увод у поетику романа
путовања“.
Разговор
с њим водио Виктор Шкорић, јула месеца.
В.Ш:
Од нестанка латинског средњег века и настанка националних језика и књижевности
води се полемика да ли је преводилаштво ствар талента или заната. Techne или ентузијазам. Које је Ваше виђење овог проблема?
M.Ч:
Када сам се својевремено, још као студент, са младалачким, ружније речено
пубертетским ентузијазмом, али и са прилично великим страхом, дрзнуо да се
окушам у овом послу, веровао сам, прилично наивно, да је преводилаштво ствар
талента, надахнућа, ентузијазма, одушевљења текстом. Сада, са скоро
дведесетогодишњим искуством и праксом иза себе, све сам ближи супротном
становишту, да је реч о занату који се дуго и мукотрпно учи. Није овде реч о
томе да је тај младалачки ентузијазам спласнуо, али кад данас погледам нека
своја решења од пре 15-20 година, благо речено, нисам баш поносан на њих. Сама
чињеница да млад преводилац, почетник, по правилу не може да створи такве
бравуре, не може да направи такав „бум“ у књижевности какав може да начини,
рецимо, млади песник, говори, чини ми се, у прилог овој другој тези. С друге
стране, таленат и ентузијазам, иако их често у овом контексту постављамо овако,
паралелно, уопште не морају да иду један са другим. Набоков је својевремено
направио духовиту класификацију преводилаца, где је, сад грубо поједностављујем
и парфразирам, преводиоце поделио на три групе. У прву групу спадају
„одушевљене бакице“ (ово важи за оба пола, разуме се) које су заљубљене у своје
ауторе и суманутим темпом, вођене тим одушевљењем, тим заносом духа који често
није поткован ни знањем ни талентом, „штанцују“ неколико превода годишње. У
другу групу, каже Набоков, спадају „акрибичне декице“ (и ова је категорија,
наравно, резервисана за припаднике оба пола), који све желе да објасне,
филолошки датирају, контекстуално и фразеолошки до танчина разјасне текстове, и
то по читаоце може каткад бити врло напорно. У трећу групу, према Набоковљевој
класификацији, спадају писци који се, преводећи, „одмарају у друштву страног
колеге“. Јасно је коме овде Набоков даје предност, али ја се не бих у
потпуности сложио са тим. Није сваки врхунски писац врхунски преводилац, нити
значи да човек који је „само“ преводилац не може да створи бравурозан текст:
чврсто сам уверен у то да велика преводилачка рутина професионалног преводиоца,
укомбинована са талентом, знањем и читалачким искуством, резултира бољим,
квалитетнијим преводима од оних које тек повремено обавља професионални писац.
В.Ш:
Преводилац је у делу увек онај који је најмање видљив. Шездесетих година XX
века јавља се идеја о „смрти аутора“ (Ролан Барт). Међутим, ако је аутор постао
невидљив (мртав), шта је са преводиоцем?
M.Ч:
У не тако давна времена, пре неких сто педесет, двестотинак година, није
постојао засебан преводилачки еснаф. Превођењем су се бавили писци, свештена
лица, дипломате, војсковође, политичари, па и неки владари (они просвећенији и
писменији). Када су средином и поткрај деветнаестог века, (неминовном?)
парцијализацијом знања, настали и професионални (књижевни) преводиоци, по
правилу специјализовани за превођење са једног (или два) језика, упоредо са том
врстом специјализације, полако је почело да нестаје и њихово „име“. И док се за
тако маестралне преводиоце какви су били Станислав Винавер, па и Данило Киш,
зна пре свега захваљујући њиховом раду на другим пољима литературе, за друге
врсне преводиоце, оне који су се бавили или се баве искључиво или претежно
превођењем, зна, нажалост, само ужа струка и то само неки њени пажљивији
представници. Када испитујем своје студенте и питам их да ли се сећају ко је
превео неку од књига које су читали, они се тога по правилу не сећају, осим ако
их плански не сензибилишем за то. Ако бисмо ту чувену Бартову тезу о смрти
(односно суштинској невидљивости, па донекле и „арбитрарности“ аутора – иако са
тим Бартовим ставом никада нисам могао интимно да се идентификујем) пренели на
преводилаштво, као у суштини интерпретативну уметност (или, како сам рекао у
претходном одговору – занат), онда је смрт и иначе невидљивог преводиоца
заправо смрт некога ко је ионако већ био мртав, дакле, нема ту драматичност као
смрт аутора. С друге стране, социолошки посматрано, много ме више брине
постепена, али сигурна смрт преводилачког еснафа, то јест оних људи од
интегритета који цене себе. Када у социолошком смислу буде наступила смрт преводиоца
као цењеног занатлије, а тај дан је, плашим се, веома близу, та смрт ће бити
много драматичнија од оне строго књижевне, „бартовске“, јер ће имати много теже
последице по ово и иначе културно и у сваком другом погледу оронуло друштво.
В.Ш:
Настављач сте низа знаменитих преводилаца са мађарског језика (Змај, Вељко
Петровић, Тодор Манојловић, Црњански, Иван Ивањи, Иван В. Лалић, Данило Киш,
Сава Бабић). Какве су унутаркњижевне спреге између двеју књижевности, српске и
мађарске, у савременом тренутку?
M.Ч:
Низ који сте навели, иако међу њима има људи који мађарски нису знали, него су
преводили из „подстрочника“ (Иван В. Лалић) улива страхопоштовање, и добро је
што је тако. Преводилац не би смео да се занесе и помисли да је зачетник било
чега. Овом низу који сте навели могло би се додати још неколико аутора, пре
свега Светислав Стефановић (маестрални преводилац „Човекове трагедије“ Имреа
Мадача) Александар Тишма (преводилац романа „Бесудбинство“ јединог мађарског
књижевног нобеловца Имреа Кертеса), Лазар Мерковић (преводилац студије филозофа
Ференца Фехера о Достојевском, „Песник антиномија“, али и Костолањијеве
поезије), те изврсни савременик и један од мојих учитеља у преводилачком
занату, Арпад Вицко (преводилац Иштвана Еркења, Ђерђа Конрада и многих других).
Данашњи тренутак, као и на многим другим пољима, прилично је тужан и одише обостраном
провинцијалношћу, што је помало парадоксално, имајући у виду никад лакшу
размену информација. Провинцијалност се овде пре свега види у томе да се код
нас преводе (ако се, наравно, уопште и преводе) они мађарски аутори који су
постигли запажену рецепцију на Западу, пре свега на англоамеричком тржишту
књига (сензационалистички новинарски написи на корицама књига), или они који су
добитници Европске награде за књижевност. Не знам како се додељује та Европска
награда за књижевност, можда у последње време доживљавам неку кризу властитог
укуса и процене, али имам утисак да веома мало тих аутора, добитника Европске
награде за књижевност, заиста нешто и вреди, те да се њихових данас слављених
књига нећемо сећати у деценијама које долазе. А та награда је, нажалост,
издавачима из прагматичних разлога веома важна (подршка преводима итд), и многи
издавачи се одлучују искључиво за превођење таквих, том наградом овенчаних
аутора, што сматрам погубним. Ласло Краснахоркаи, Петер Надаш и многи други
савремени мађарски аутори нешто старије генерације, рецимо, нису добитници те
награде (јесу добитници многих других вредних награда, наравно), што их код
многих издавача дисквалификује (из материјалних разлога). У обрнутом смеру,
ситуација је донекле слична, иако у Мађарској живе и раде изврсни, вредни
преводиоци са српског, односно са бхсц језика (Викторија Радич, Антал Богнар и
други), али и они су, нажалост, ретко у ситуацији да сами бирају ауторе које ће
преводити. Однедавно и у Војводини, тачније у Новом Саду, функционише кружок
млађих преводилаца са српског на мађарски, окупљених око часописа „Hid“, а под
менторством професорке Корнелије Фараго, можда се од њих, као људи уроњених у
две културе, у будућности може очекивати некакав искорак.
В.Ш:
А књижевноисторијски гледано?
M.Ч:
На основу импресивног низа аутора и преводилаца које сте малочас навели, дало
би се наслутити да је некада постојало некакво „златно доба“ преводилаштва
мађарске књижевности на српски (српскохрватски). Иако таква теза не би баш била
тачна, чињеница је да преводилаца мађарске поезије какав је био Данило Киш
(више) нема, а нема ни назнака да ће их у догледно време бити. С друге стране,
кад је реч о обрнутом смеру, готово читав двадесети век је у мађарској
обележило стваралаштво Золтана Чуке, човека пореклом са наших простора, који је
превео преко стотину дела југословенских класика (Андрића, Крлеже, Селимовића,
Деснице). Та хегемонија једног човека у преводилаштву може, наравно, имати и
лоших последица, данас се многе моје мађарске колеге, међу којима предњачи
Емеше Рајшли, критички осврћу на Чукин богат преводилачки опус.
В.Ш:
Ипак, шире гледано, сматрате ли да гетеовског концепта светске књижевности не би ни било без преводилаца?
M.Ч:
Као филолог, увек сам јединим релевантним читањем сматрао читање на језику
оригинала. Па ипак, с обзиром на немогућност да се заиста темељно овлада са
десетак-петнаест језика, а можда и више, колико би било потребно да се на овај
начин прочитају значајна дела светске књижевности, мислим да је гетеовски
схваћена „светска књижевност“ (што је, признаћемо, генијалан изум) заиста
незамислива без (врсних) преводилаца. Јер, чак и ако човек темељно овлада неким
језиком, велико је питање хоће ли одређено дело моћи да доживи на исти начин,
са истим интензитетом као и неки надахнут, да не кажемо маестралан превод. Што,
наравно, носи са собом и своје замке, али то је ваљда чар овог посла.
В.Ш:
Ако међу писцима постоје угледања и утицаји, да ли исто то или нешто слично
постоји и у свету преводилаца? Који су Ваши узори, ако их имате?
M.Ч:
Постоје, и те како. Владан Десница је једном рекао да писац, када пише, треба
да се угледа на највеће ауторе, Толстоја, Мопасана и да, парафразирам, ђуле
које испаљује увек треба да буде упућено према тим, толстојевско-мопасановским
висинама и даљинама. Оно ће на крају, наравно, летети много краће и ниже, али
барем смо покушали. Тако некако и ја стојим са мојим преводилачким узорима.
Могао них да кажем да ми је један од највећих узора Данило Киш, али с обзиром
да је он понајвише преводио поезију, а ја преводим прозу, та теза не би била
сасвим истинита. Узор ми је свакако Станислав Винавер са својим ненадмашним
преводом „Тристрама Шендија“ Лоренса Стерна, Марка Твена („Јенки на двору краља
Артура“), Хашековог „Швејка“, Раблеа и толиких других књига. Од новијих
преводилаца, узор ми је свакако ненадмашни, нажалост, недавно преминули Бранко
Вучићевић, преводилац „Кланице пет“ Курта Вонегата и романа „Испод вулкана“
Малколма Лаурија, између осталог.
В.Ш:
И сами сте на једном месту полемисали о „формалној непреводивости“ мађарске
лирике (и не само лирике). По Вама, да ли је та теза предрасуда или има основа?
M.Ч:
Полазећи од неких Кишових, не баш увек најуспелијих решења за поезију Атиле
Јожефа, песника којег сматрам не само највећим мађарским песником, већ и једним
од најзначајнијих светских песника двадесетог века, у једном тренутку сам
помислио да је мађарска лирика, будући да је писана на граматички и ритмички
толико различитом језику, заиста формално непреводљива. Тада можда нисам узео у
обзир чињеницу да је Киш Атилу Јожефа преводио као врло млад песник (у то време
му је било свега 26 година). Према томе, може бити да је ипак предрасуда у
питању. Волео бих да ме у будућности неки песник-преводилац жестоко демантује.
В.Ш:
Који су основни проблеми превођења с мађарског језика?
M.Ч:
Кад је реч о поезији, мађарски језик, због аглутинативне структуре (додавање
наставака на крај речи) је, што би се рекло, „душу дао“ за огромну количину
рима, често врло ефектних, и то заиста може представљати велики проблем за
преводиоце. Кад је пак проза у питању, грешке у које преводиоци упадају док
преводе са мађарског језика (признајем, ни сам нисам изузетак) односе се
најчешће на тзв. „леве атрибуте“ („у бело окречен зид“ насупрот „зиду окреченом
у бело“, то је можда баналан, али користан пример; постоје, разуме се, и знатно
компликованији типови „левих атрибута“ који захватају много сложеније
реченице). Они су у мађарском језику нормална појава, чак и стилско средство
код писаца који пишу изразито дуге реченице (Ласло Краснахоркаи, Петер Надаш).
Међутим, они на српском, ако се буквално преведу, звуче рогобатно, а често и
неразумљиво. Други, чест проблем који се среће, нарочито у прози, и то посебно
код оних аутора којима је узор иронична проза Дежеа Костолањија (а у такве
ауторе спада Ласло Мартон, рецимо), јесу тзв. „имена са значењем“, „имена која
говоре“. Кад су у питању српском сродни језици, онда нема потребе за превођењем
таквих имена (Раскољников, Разумихин, Смердјаков, Њеточка Њезванова, Акакиј
Акакијевич), али шта да се ради са мађарским именима? Навешћу један, чини ми
се, занимљив проблем са којим сам се суочио преводећи збирку прича „Убица Л.М.“
Ласла Мартона. Ту се у једном тренутку појављује један гнусни комунистички
чиновник по имену Hivatal Ervin (буквално
преведено, „Ервин Служба“, „Ервин Служ-бениковић/Службеников/Службеничић“).
Дуго сам се премишљао шта да радим са тим, а онда ми је синула идеја, и то ни
мање ни више, него кроз сећање на једну прастару фудбалску утакмицу,
пријатељски меч између тада новопечене СРЈ (под ембаргом и санкцијама) и
Аргентине, где је на терен истрчао извесни Габријел Канцеларић. И дан данас се
још сећам храпавог гласа Милојка Пантића који за тог Канцеларића каже, „мора да
је наше горе лист“. Тако да је на крају постао Ервин Канцеларић. Ко каже да је
гледање фудбала штетно за књижевност (добро сад, нећемо се удубљивати у
Борхесово виђење фудбала...)!
В.Ш:
Ваш корпус преведених дела углавном обухвата прозу. Да ли је то само случајни
след или и Ви сами инсистирате, односно бирате прозне ауторе?
M.Ч:
Можда ће се, ако поживим, „до пензије“ (ако је уопште још буде) скупити једна
танка књижица мојих (засад углавном необјављених) превода мађарске поезије. До
тада, остаћу при прози. Данило Киш је својевремено рекао да га је Ендре Ади
„кастрирао“ као песника, да је, читајући и преводећи Адијеве песме, схватио
колико би он, Данило Киш, био лош песник. Не слажем се нимало са тим Кишовим
аутокритичним ставом, али поштујем његов избор да се посвети прози. С друге
стране, ја сам, као потенцијални преводилац (мађарске) поезије доживео, ако се
то тако може рећи, „двоструку кастрацију“ – „кастрирао“ ме је Киш, али ме је од
превођења поезије на неки начин индиректно одвратио и мој стриц, врсни (не само
сатирични, како се обично мисли) песник Предраг Чудић. Наиме, начинио сам један
мали експеримент – кад год бих у прози наишао на неку римовану песму, покушао
сам да је преведем, а онда бих је, онако у очајању, дао свом стрицу. И, знате
шта, сваки пут кад бих упоредио његов и мој превод, тј. препев, његов је био
неупоредиво бољи, песничкији. У том смислу сам припадник „старе школе мишљења“,
сматрам да поезију, заиста, треба да преводе песници (или, како би Киш рекао
„фрустрирани“, латентни песници). С друге стране, и сам сам епски тип, волим да
причам (не само студентима), па је можда и логичан мој афинитет према прози. А
и зарада је боља. Или би требало да је боља...
В.Ш:
Парцијелно сте преводили више од 15 мађарских аутора. Код којих сте пронашли
оно што би Киш назвао „подударност афинитета“?
M.Ч:
Преводилац, поготово млађи преводилац, ретко је у позицији да баш све ауторе
које преводи бира по свом афинитету. Често је то ствар компромиса са захтевима
и потребама издавача, договора са самим ауторима (ако је реч о савременицима),
све у свему, често је ту уплетено много ванкњижевних или књижевно-социолошких
фактора. Ипак, издвојио бих неколико аутора који су ми посебно блиски по
осећању света, стилу, хумору: Деже Костолањи, Андраш Хевеши, Петер Хајноци и
Ласло Краснахоркаи.
В.Ш:
Први сте превели великог савременог мађарског писца Ласла Краснахоркаија. Које
је било Ваше искуство са превођењем овако захтевног аутора?
M.Ч:
Краснахоркаија сам први пут читао још као студент, негде крајем деведесетих
година прошлог века. Био сам, наравно, одушевљен романима „Сатантанго“ и „Меланхолија
отпора“, али ми тада ни на крај памети није било да га преводим. А онда ме је
крајем 2011. године контактирала колегиница са студија и уредница у издавачкој
кући Плато, са молбом да размислим о
превођењу Краснахоркаијевог романа „Меланхолија отпора“. Рекао сам јој да
сачека мало, а онда сам поново кренуо да читам тај роман и пао у ојачање. Па
ово једва да може и да се чита, а камоли да се преводи, помислио сам. А онда
сам, после вишенедељног премишљања и мучења, ипак покушао да пронађем кључ за
ту прозу и мислим да сам у доброј мери успео, тако да сам на крају ипак
прихватио изазов, не без страха од коначног фијаска. Мада, страх уме понекад да
буде и добар савезник преводиоца. Чудне су и парадоксалне особине које се
захтевају од преводиоца: да буде скрушен и понизан пред оригиналом, а опет да
буде каткад и „безобразан“, „дрзак“, језички иновативан... У сваком случају, не
бих се сада дуже задржавао на Краснахоркаију, тема је исувише широка, а моја
двојезична књига „Четири огледа о Ласлу Краснахоркаију“ је у штампи, ето,
дакле, прилике да је рекламирам и да читаоце позовем да је купе.
В.Ш:
Да ли преводилац у извесном тренутку постаје и књижевни историчар? Рецимо на
примеру књиге „Париска киша“ Андраша Хевешија, књиге која је дуго чекала превод
код нас.
M.Ч:
Као од хунгаролога, доцента на факултету и човека који предаје историју
мађарске књижевности двадесетог века, од мене се, на известан начин, и очекује
да будем историчар књижевности. С друге стране, књижевно преводилаштво, такво
какво јесте, књижевносоциолошки и наводно тржишно оријентисано, не даје баш
пуно простора за превођење досад непреведених класика, иако то сматрам можда и
највреднијим аспектом мог досадашњег рада. Тај кратки Хевешијев роман је за
мене био невероватно интензивно и узбудљиво откриће и морам признати да је то
досад, у смислу идентификације са ликом и читавом ситуацијом, можда и моје
најинтимније преводилачко искуство. Чудно је колико човек понекад може да се
идентификује са човеком из једне посве другачије, али плашим се, подједнако злослутне
епохе.
В.Ш:
Посветили сте знамениту студију Кишовим преводима и препевима мађарске поезије.
Да ли осећате Кишов метод превођења Вама блиским?
M.Ч:
Па и није баш, морам да признам. Није овде само реч о томе да је Киш пре свега
преводио поезију или лирску прозу (Лотреамон), а ја преводим прозу у класичном
смислу, већ је ствар и у томе да је Кишов језик много богатији и полифоничнији
од мог. Можда то није само резултат његове списатељске бравурозности и темељног
рада на језику (вероватно се то понајбоље види у његовом бравурозном преводу
Кеноових „Стилских вежби“), већ и генерацијске разлике и непремостивог језичког
јаза који из ње произлази.
В.Ш:
Поред превођења бавите се и књижевном теоријом. Ваша књига „Увод у поетику
романа путовања“ је ново читање књижевне традиције и тумачење теорије жанрова.
Колико су писци (а и читаоци) у ствари путници у књижевности?
M.Ч:
Ако се путовање схвата као потрага за „смислом живота и света“, као жеља да
кроз упознавање нових, другачијих људи, обичаја, језика и светоназора (без
туристичких натруха овако полубанално формулисане фразе!) боље упознамо сами
себе, да видимо себе из другачије визуре, онда је превођење заиста покушај да
се писци и читаоци приближе једни другима у овом смислу. Историја светске
књижевности, која је незамислива без превода, даје, чини се, потврдан одговор
на ово питање.
РЕЗ, Број 3, 2016.
