Пре приче
„...угледа с крова жену гдје се мије...“
(Стари Завет,
Друга књига Самуилова, 11:2)[1]
Далеко од крова,
чедо, Авесалом,
јури кроз
сенке престола,
застајкујући у мраку
да глади своју гримизну косу.
И ми почивамо ниже престола
Далеко од крова,
краљ, Давид,
започиње вечни псалам
што одјекује кроз пећине
тргајући паучину
са сневачевог лика.
И ми почивамо ниже пећина
Далеко од крова,
жена,
ох, девојка, Бат-Шеба,
открива своја мокра рамена
у скровитој соби,
далеко од сваког љубавника,
далеко од сваког човека.
И ми почивамо ниже двораца
О, далеко од сваког крова,
почивамо ниже двораца,
међу дубоким сребрним гранама,
и месец дивљине
станује изнад читавог света,
у његовој светлости
држите нас, држите нас,
студене и сјајне,
у његовој пространој и ведрој ноћи.
(Кутија са
зачинима земље, 1961)
Песма
Умало пођох на починак
без подсећања
на четири беле љубичице
које сам сместио у рупицу
твог зеленог џемпера
и како сам те тад пољубио
и како си ме пољубила
чедно попут мисли да
никад нисам био твој љубавник.
(Кутија са
зачинима земље, 1961)
Свештеник каже збогом
Песма не беше, љубави, ни у пола близу финала
када својим си је уснама са мог језика одагнала –
нити можеш зграбити ове снажне еротске сласти
и зауздати их саплетена у рутини, баналности.
Нико кога знам да удицу подеси не уме
тако да пожуду у обличје чежње преобрне
у којем с времена на време разазнајемо дела
апсолутног балета ког подражавају наша тела.
Хари не уме, лице му са бедрима Селиним срасло
нити уме Том, који воли кад суседи зуре у масло –
неки балет погрешно схватају као шеме
неки се надају да уметност у ћеретање скрене.
А шта са уметношћу? Када страст се издува
пријатељство се око наших лешева врзма попут мува
и красотним сматрамо мирисне осете
што их лешеви одају уз бесмртне посвете.
Изучавао сам реке: водену узбуну
попут вечног огња у Мојсијевом жбуну.
Неке ствари живе часно. Мој поглед има мету:
пожуду што ко пламен букти у светом дрвету.
Немој кренути са мном. Када стојим осамљено
мој глас одзвања к’о да ми не припада сопствено
грло. Показао је Абелар како може бити сјајна
постеља између испоснице и женског самостана.
Ти си дражесна. Желим да певам близу
река где чежњиви Јевреји јецају у низу.
Као одвојени изгнаници спознаћемо срж ствари
како се дрвеће пустињско усијава и грмље жари.
На извесним раскршћима освојићемо милине
плодова наше дисциплине.
Набујало месо, дивљином храњене свести –
О, какав пламен љубави се у наша тела смести!
(Кутија са зачинима земље, 1961)
Обећање
Твоја плава коса
начин је на који живим –
смрскан
светлошћу!
Отисак твојих усана
белег је
на мојој моћи.
Волети те
значи живети
свој идеални дневник
за којег сам
обећао властитом телу
да га никад нећу написати!
(Цвеће за
Хитлера, 1964)
Шкорпион
О, ретко и савршено створење
Ко ти гнездо направи у мени
стижем ти
певајући уснама
које си окрвавио љубомором
Ја сам твој свет
Ја сам твој зид
Последњи си шкорпион
Који никада није жудео да постане човек
Моје срце је једино
у којем можеш да сањаш
о немилосрдној својој најезди
о осунчаном попришту
када се крећеш међу небројенима
и жене далеко лепше
него ја што сам
биле су твоје невидљиве краљице
Шкорпионе, шкорпионе
шупљег камена господару
нећу им дозволити да те здробе
њихови разлози ми се не допадају
Срце ми је утрнуло и отекло
јер чиним
да се осећаш сигурно спрам свог беса
Никад не бих предвидео
оданост што ме потражује
Они те неће носити попут броша
неће те посматрати
на притискивачу за хартију
Ја сам твоја власт
Ја сам твоја вежба
Свет који посећујем мрзиш
а ја сам кажњен
твојом усамљеничком истином
Све што кажеш
о свету тачно је.
(Снага робова,
1972)
Умирем
Умирем
јер ниси
умрла за мене
и свет
још увек те воли
Пишем ово јер знам
твоји су пољупци
рођени слепи
из песама што те додирују
Не желим сврху
у твом животу
Желим да будем изгубљен међу
твојим мислима
онако како слушаш Њујорк
док тонеш у сан.
(Снага робова,
1972)
Тамо сићушни олтар
Тамо сићушни
олтар
Тамо овај
или онај град
Тамо ваш
мизерни „сексуални живот“
Поштедите нас детаља
Кријете се иза своје нагости
Када постанете довољно бестидни
наметнућете је као рђаву владу.
(Снага робова,
1972)
Једног од ових дана
Једног од ових дана
Постаћеш предмет
презира робова
Тада нећеш тако лако говорити
о нашој слободи и нашој љубави
Тада ћеш се уздржати
од нуђења решења
Ти имаш тако много ствари на уму
Ми мислимо једино на освету.
(Снага робова,
1972)
Кад год се деси да те
сретнем
Кад год се деси да те сретнем
на неко време заборавим
да сам у сопственим очима ругобан
јер те нисам освојио
Жудео сам да изабереш мене
од свих мушкараца које познајеш
зато што сам уништен
у њиховом присуству
Често сам се молио за тебе
овако
Допусти да је имам.
(Снага робова,
1972)
[1] Цитат преузет
из: Библија или Свето Писмо, Стари Завет, превод Ђура Даничић,
Југословенско библијско друштво, Београд. (Прим.
прев.)
РЕЗ, Број 4, 2016.