Наташа Бундало Микић

Новосадски возови

Новосадски возови миришу на јесен
возови црвени, брзи, неумитни
возови плави, графитом ишарани
возови зелени, слободом обојени
скривају војниковања
ћуте одликовања

Новосадски возови у јесен

Јесен без тебе
Јесен без мене
Јесен без нас

Пероном чекања пролама се звук пиштаљке
на клупи заборава књига, шешир и џепни сат
поред клупе кофер препун ситница
ситница које значе живот
ситница које миришу на јесен

Махање, пољубац, загрљај, опроштај
последњи поглед тебе и мене
последњи поглед нас

Под истим књижевним небом
                                          Пери Зупцу

У једној те истој улици живи велики песник
и једна мала књижевница на почетку каријере
Дрвореди су срушени, игралиште изровано, темељи постављени
Изградња се наставља.
Снег је нападао те зиме,

температура је била испод нуле
киша никако није добродошла
само би направила још већи проблем.

У једној те истој згради живи велики песник
упамћен по једном граду, Мостару
и неком женском бићу које је волео
у тој истој згради живи и
једна мала књижевница на почетку каријере
која сања неке велике снове ходајући
у неким белим лакованим ципелама
са погледом упртим у будућност.

Никада се нису срели њих двоје
иако одавно живе у истој улици
у истој згради
и под истим небом
под истим књижевним небом живе.

РЕЗ, Број 5, 2017.