(према драмском тексту Нинослава Ђорђевића, у режији Кокана Младеновића,
у извођењу глумачког ансамбла Шабачког позоришта[1])
У свету „Рубиштаˮ (и драмског текста и његове
драматизације) приметне су категорије народне културе веома зналачки истумачене
и реинтерпретиране у једном постмодерном контексту. То је веома интересантна
комбинација која приказује категорије народне културе као непресушну ризницу не
само за антрополошка и фолклористичка истраживања, већ и за стварање
(пост)модерних и смелих уметничких дела која тематизују савременост на
аутентичан начин. „Рубиштеˮ је у том погледу веома привлачно дело. Ми ћемо у
овом раду у највећом мери настојати да путем херменеутичке анализе дела испитамо
жену као извор еротског и смеховног; као и начин на који је то (парадоксално)
извор њене трагике у овом делу. Испитаћемо и на који начин су, поред елемената
еротског, у ликовима жена присутни елементи смеховног (само камуфлирани савременим
литерарним поступцима који су их заоденули трагиком – што чини дистинкцију дела
у односу на традиционалну културу).
Постоје три
тачке на којима почива сижејни ток и идејно тежиште модерне драме „Рубиштеˮ, а
то су три сакрална чина из традиционалне културе: рођење, венчање и смрт – и
сва три су у представи приказана. Рођење је (не)рођење – село опседају духови
мртве и нерођене деце која моле да буду сахрањена или да их неко роди. Једина
жена која жели да роди је неплодна. Потом, венчање младе девојке које претходи
масовном силовању или оргијању, а брак склапа са насилником (мушкарцем који
модел насилног понашања наслеђује од оца). Смрт је и мотив који отвара причу о
Рубишту, реч је о смрти детета – жртве педофила, наизглед безопасног сеоског
човека – ментално заосталог Парадајза, чије случајно разоткривање решава случај
убиства.
Оно што овде чини трагичну петљу очигледно јесте наопако
окретање кола – када сви симболи живота добијају вредност смрти. То се јасно
види већ на почетку кад мајка несталог и убијеног детета каже (парафразирам): „На
рођење ми падала киша, на свадбу снег. Да лʼ ће сунце да сине кад умрем?ˮ Рубиште
је место у руралном крају, судећи по дијалекту, на југу Србије. То место је на
крају, рубу, маргини, одсечено географски, културно и духовно. У Речнику
српског језика постоје две лексеме од којих би назив антиутопијског места
Рубиште могао симболички комуницирати, а то су: именица руб (ивица, крај) и глагол рубити (сећи, одсецати).
Именица руб као ивица симболички упућује на
карневалску визију света оличену у његовој обредној деструкцији кроз обртање
реда ствари. У карневалу, аналогно архаичном празнику, коментарисани су кризни
тренуци у природи, промена годишњих доба, у људском постојању: рођење, венчање,
смрт, односно умирање и васкрсавање, који су се смењивали, али не и искључивали
и потирали. Зато ту негативно није одвајано од позитивног, већ се преко
негације пружа опис метаморфозе света који пролази кроз своје различите фазе
(Карановић, Јокић, 2009: 5-6).
У Рубишту ми проналазимо управо овај карневалски
концепт света, али његов извор није, као у карневалу, у обреду архаичног
празника, већ у декадентној стварности која тематизује дубоку регресију
међуљудских односа. То је дефинитивно свет који је, у категоријама
традиционалне културе, „истрошенˮ. За разлику од њега, међутим, овај свет не
обећава своје васкрсавање, односно обнављање – и то је оно што у њему спада у
домен модерне антиутопијске визије света. „Рубиштеˮ је једна хиперреалистична,
антиутопијска прича о рубу хуманог у човеку. Тај руб је тако језив да
становници Рубишта немају ни чисту људску физиономију: без врата су, а уместо
носа имају њушке[2].
Друга лексема која семантички комуницира са називом овог
топонима – сећи, односно, одсецати упућује на дубок танатолошки нагон
којим је обојено еротско као тематско-мотивско тежиште ове представе. То еротско је директно, сирово и ласцивно са
примесама смеховног; што знатно олакшава учитавање ових рефлекса из народне
културе.
Мештани Рубишта, посматрани појединачно пореклом су од
човека, а гледани колективно пореклом су од традиционалне заједнице. Прво, само
су пореклом од човека, јер то више нису људи у правом смислу те речи – физички
губе људски лик (и по речима полицијског истражитеља, већина је ретардирана), и
друго; то је и даље прилично јединствен и интезиван колективни дух иако
декадентан на све могуће начине па се с тога може рећи да су „порекломˮ од
традиционалне заједнице.
Традиционална заједница интегрално се заснивала на
снажном колективном духу који је усредсређен на опстанак свих појединаца у њој.
Све творевине колективног духа које данас називамо народна култура (предања,
обичаји, народно стваралаштво) имали су своју функцију везану за колектив.
Рубиште се чини као место са ког су ишчезли сви здрави елементи традиционалне
културе, а остали табуи, предрасуде, неукост, презир, насиље и секс који се
може изједначити са насиљем.
Појединац који показује било какве знаке људскости
оличене у љубави, нежности и саосећању осуђен је на пропаст. То се најбоље може
видети у судбинама женских ликова које су носећи стуб трагике у овом драмском
делу. Њих у највећој мери одређује репродуктивни орган и његове магијске
функције које се вежу за плодност, рађање, невиност и менструални циклус. Жена
је предмет највећег броја табуа[3]
у традиционалној култури како код Срба, тако и код осталих традиционалних заједница
са којима дели словенско порекло. На основу веровања и обичаја, види се да ти
табуи произилазе из чињенице да је жена биће које представља извор еротског,
смеховног, али и страха (од болести или смрти). Када се говори о женском
репродуктивном органу и његовим биолошким функцијама, табуисано су готово све:
сама вагина (њена магична функција у народним веровањима); месечни циклус;
невиност и рађање детета. Ови табуи у вази са женским полним органом у ткиво
радње су укључени као мотиви па ћемо анализирати један по један са сваким
женским ликом у представи.
Прво имамо главну женску улогу у лику мечкареве кћерке
Марије, иначе неколико пута у представи окарактерисане као „мечкарево пичкинчеˮ.
Очигледна је еротска конотације овог надимка, али је она праћена и смеховним од
стране мештана који то изговарају. Тачније, то смеховно је исказано кроз
подсмех. Њу је отац као дете продавао за ракију, али она у једном тренутку, као
још увек јако млада, бежи из Рубишта. У њега се враћа након много година
успешна, богата и верена – али неплодна. Враћа се да моли за помоћ сеоску
видарку (врачару) Петкану не би ли јој справила чини за рађање, супротне од
оних које јој је справљала док ју је отац продавао по селу разним мушкарцима
када је остала у другом стању и желела да се отараси плода. Врачара, већ на
пола у гробу, (што је хиперреалистички приказано на сцени јер лежи до пола
закопана у колицима са земљом) више не може да се сети чини за рађање. (Напослетку
и умире у тим колицима у којима истражитељи проналазе костуре фетуса ишчупане
из утроба жена у селу.)
По вертикали,
људско тело се најчешће опажа као троделно – глава, труп и ноге. Онај део,
међутим, којем припадају полни органи имају посебан статус у култури и осим
покривања обухваћени су и забраном именовања. Неки магијски поступци, изграђени
су управо на кршењу забране показивања и именовања полних органа. У
традиционалној култури зачеће је било обавијено великом тајном. Код многих
„примитивнихˮ народа непозната је веза
полног општења са рађањем. (Radenković, 2000: 26) Основу ових веровања која
потичу из колективне свести традиционалне културе проналазимо у самом лику
Марије, али и њеним поступцима. Иако се због сексуалног насиља које је трпила у
детињству сели из Рубишта, она се није одрекла веровања у магијске обреде који
могу одузети живот, али и пружити исти кроз универзални мотив „чудесног зачећаˮ
(Radenković, 2000: 26).
Од она три обреда из традиционалне културе која смо
навели на почетку рада – рођење, венчање
и смрт – лик Марије би се највише могао уклопити у тај обред смрти, поготово
ако се узме у обзир њен неуспех да зачне, али и њена способност да убије свог
старог силоватеља, продавца ракије.
Тај танатолошки нагон у Марији који доприноси општој
атмосфери одумирања у целој представи најупечатљивије се уочава у сценама њеног
сусрета са мајком у којима сазнајемо не само о судбини певачице, већ и о животу
још једне мештанке Рубишта коју је силовао свекар и злостављао муж; жене која
је окретала главу од насиља вршеног над њеном ћерком; и најзад, жене која
осуђује бег кћерке од свега тога. Тако, у сусрету мајке и ћерке имамо место где
мајка ставља ћерки брњицу и покушава да је заузда као мечку. У том призору
налази се подсвесни утицај мајке на ћерку. У тој сцени види се коб младе
јунакиње коју је трајно понела са собом родивши се ту где се родила. И ту се
увиђа да јунакиња неће никад имати у себи живот који јој је ишчупан у раној
младости ма колико далеко побегла од Рубишта. Повратак у место рођења за њу је
био само окидач трагичне коби која је у њој клијала све време. У Рубиште се не
враћа по могућност да роди, већ, потпуно несвесно, по способност да убије из
освете.
У неку руку, ова јунакиња до краја постаје антихерој.
Њена судбина би требало да буде коначна потврда да је Рубиште место где једино
смрт успева. То нам симболички показују и колица пуна земље коју јунаци возe по
сцени и коју расипају на све стране. Због снажног нагона смрти, они вуку за
собом земљу која ће покопати њихова тела. Овде је, опет, јасно видљив
симболички потенцијал речи земља која свој корен има у народним веровањима.
Земља је веома снажно повезана са мотивом жене, мајке, плодности и рађања. У
Рубишту је једино остала константа те симболичке паралеле између жене и земље,
док су остали елементи прешли у своју супротност, дакле: неплодност, смрт.
За обред венчања, који представља, условно речено,
другу карику у сижејном току и идејном тежишту представе „Рубиштеˮ, везују се мотиви: опет жене, али младе; потом мотиви
верности, невиности и менструалног циклуса. Све је то сажето у „романсиˮ
девојке и његог Драгана, чији је однос постепено описиван кроз више сцена њихових
састанака у кланици. Девојка је млада и невина, а када се то повеже са мотивом
кланице, то већ упућује на симбол жртве коју ће она до краја представе пружити
на више нивоа.
Сусрети девојке и Драгана обилују еротским чиновима
који се могу истумачити у контексту народне културе, поготово ако се узму у
обзир позоришни реквизити који симулирају полне органе органе и мимика глумаца
која алудира на сексуални чин. То се најпре види у овом делу сцене када се
момак и девојка сусрећу у кланици :
ДЕВОЈКА : Где?
ДРАГАН : Овде.
ДЕВОЈКА : Овде
ми мирише на крв.
ДРАГАН : Зато
што си глупа. Да ниси глупа, мирисало би ти на рузмарин, на шатру, на кондир.
ДЕВОЈКА: Зајебаваш
ме?
ДРАГАН: Провери.
ДЕВОЈКА: Мож’
неко да уђе, па ће после цело село да ме метне у уста и да ме лаје.
ДРАГАН: Ја то и 'оћу.
ДЕВОЈКА: Шта?
ДРАГАН: Да ме метнеш
уста и да лајеш.
ДЕВОЈКА: Овде?
(Драган јој ставља кобасицу у уста. Она кркља.)
У другом сусрету, у ком се иде корак даље, проналазимо
симболику девичанства, менструалног циклуса, као и веровања, обреде и табуе
који се за њих везују. „Младино девичанство и његов губитак чине драмско језгро
целокупног ритуала, и као такво вишеструко се кодира у разним симболичким
системима: предметним, акционим, колористичким, биљним итдˮ (Tolstoj, 2000:
233). Дакле, у том другом сусрету долази до губитка невиности, али на
специфичан начин, то се дешава у току менструалног циклуса. У веровањима
традиционалне културе секс за време менструалног циклуса у највећем броју
случајева је строго табуизиран[4].
У току чинова који симулирају коитус, младић просипа из флаше кечап по њој што
треба предметно да представи њену менструалну крв. Касније је оптужује да није
невина због тога што му је дозволила да јој приђе током менструалног циклуса
када је немогуће утврдити да ли је невина, јер нема „цветаˮ :
ДРАГАН : Ма, бре, све сте курве… Па знам ја што си
пристала! Да се од крви не види да ти нисам ни први ни последњи!
ДЕВОЈКА: Нисам
спавала са никога!
ДРАГАН : А је л’
би спавала? Због мене.
ДЕВОЈКА: С кога?
ДРАГАН: С кога
ја хоћу... Понуђена ко почашћена.
ДЕВОЈКА: 'Оћу.
ДРАГАН: Шта
'оћеш?
ДЕВОЈКА: 'Оћу
све што ти 'оћеш, само не знам како ћемо после.
ДРАГАН: После
ћемо лако. Онда смо један један.
ДЕВОЈКА: Је лʼ
знаш кол'ко те волим кад ћу то да урадим?
ДРАГАН: Је лʼ
знаш кол'ко ја тебе волим кад ћу то да гледам.
У коликој је мери еротско извор трагичности женских
ликова у „Рубиштуˮ постаје видљиво тек када девојку посматрамo паралелно,
односно, у пару са Драгановом мајком Станком.
Једна је одраз друге, само провучен кроз призму времена које је другој
донело старост и губитак разума у коме је нашла свој спас од насиља.
У том троуглу мајка–син (момак)–девојка имамо јако
вешто, суптилно, а интезивно приказан неразрешен Едипов комплекс. Реченицом: Моја мајка је курва, све жене су курве и ти
си курва; младић покреће трансформацију младе девојке у своју мајку.
Постоји тачно моменат, део сцене, када се то види – након масовне оргије
извршене над девојком (по манипулативном захтеву младића), његова мајка Станка јој
прилази и њих две се гледају, једна наспрам друге, као у огледалу. Моменат
њиховог судбинског изједначавања наступа након страшног насиља вршеног над
девојком, што уједно прећутно говори о језивој прошлости с ума сишле мајке
младића. Након те сцене наступа свадба и девојка облачи венчаницу.
У раду смо испитивали рефлексе еротског из народне
културе присутне у трагици женских ликова представе „Рубиштеˮ, драматизоване
према тексту Нинослава Ђорђевића, а у режији Кокана Младеновића. Судбина сваког
женског лика је постављена у релацији са три обреда из традиционалне културе на
којима почива идејно тежиште дела, а то су: рођење, венчање и смрт. То смо
извели кроз анализу женских ликова из представе: 1) Марије, мечкареве ћерке,
која симболички улази у трагични „женски троугаоˮ са врачаром Петканом и својом
рођеном мајком. У њој су мотиви земље, плодности и рађања реализовани кроз
трагичну коб неплодности и смрти; 2) лик девојке за који се вежу мотиви
младости, невиности, менструалног циклуса и свадбе, односно венчања. Она је
истумачена као једна трагична женска судбина у пару са својом свекрвом Станком
коју рођени син назива курвом.
Рубиште је цело трагично и обојено смрћу, али то је
нарочито видљиво код женских ликова у представи. Пре свега због тога што оне
представљају предмет, а потом и објекат еротског нагона мушкараца који ће
напослетку, након што тај нагон задовоље, да је стигматизују уз помоћ елемената
из традиционалне културе као што су табуи, односно, забране, али и казне.
Смеховно би се могло истумачити само као условно, ако се узму у обзир
ласцивности којим се мештани служе за подсмех и предмети и мимика којим се
симулирају еротски сегменти, највише кроз сцене младића Драгана и његове
девојке.
У сваком случају се може рећи да је ова драматизација
успешан пример инкорпорирања елемената народне културе у постмодерне литерарне
поступке уз помоћ којих је конструисан драмски текст који тематизује дубоку
деградацију људских односа на свим нивоима.
Извор:
Ђорђевић, Нинослав, Рубиште – сценско извођење
редитељ: Кокан Младеновић
сценариста: Нинослав Ђорђевић
сценограф: Весна Поповић
костим: Маја Мирковић
музика: Ирена Поповић
Лица: СЛОБОДАН, ДЕТЕ; ДРАГИЦА, мајка му (ДРАГАНА РАДОЈЕВИЋ); СЛАВИША КУЋИНАРАЦ, отац (ЉУБИША БАРОВИЋ); СВЕТОЛИК, главни полицијски инспектор (САША ТОПАЛКОВИЋ); ДЕБЕЛИ, инспектор (ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ); ЈАПАНАЦ, инспектор
приправник (НИКОЛА БРЕКОВИЋ);
МАРИЈА, девојка без детета, некада са села, сада из града (МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ); ВЕСНА, Маријина мајка (АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ); ДРАГАН, момак (СТРАХИЊА БАРОВИЋ); СТАНКА, Драганова Мајка (АНЕТА ТОМАШЕВИЋ); ДЕВОЈКА (КРИСТИНА
ПАЈКИЋ); ПАРАДАЈЗ (СЛОБОДАН
ПЕТРАНОВИЋ-ШАРАЦ), ЧИЧА ДРАГОЉУБ (ИВАН
ТОМАШЕВИЋ), ЧИЧА ПОДРУМАР (ЗОРАН
КАРАЈИЋ), СЛАВИШИНЕ СТРИНКЕ (ДЕАНА
КОСТИЋ, АЛЕКСАНДРА РИСТИЋ); ЉУБИНКО, Славишин пријатељ (МИЛОШ ВОЈНОВИЋ); КОНОБАР КИЛЕ (СИНИША МАКСИМОВИЋ); МИТА ЧОРА (МАРКО РИБИЋ)
Литература:
Agapkina, Tatjana, Slovenski
obredi i verovanja o menstruaciji, Erotsko u folkloru Slovena, Zbornik
radova, priredio Dejan Ajdačić, Stubovi kulture, Beograd, 2000, 147-193
Bandić, Dušan, Tabu
u tradicionalnoj kulturi Srba, BIGZ, 1980. godine
Карановић, Зоја и Јокић, Јасмина, Смеховно и еротско у српској народној култури и поезији, Филозофски
факултет, Нови Сад, 2009. године
Radenković, Ljubinko, Magijska funkcija polnih organa: ljudsko telo u vertikalnoj podeli,
Erotsko u folkloru Slovena, Zbornik radova, priredio Dejan Ajdačić, Stubovi
kulture, Beograd, 2000, 25-32.
Tolstoj, Svetlana, Simbolika
devičanstva u poleskom svadbenom obredu, Erotsko u folkloru Slovena,
Zbornik radova, priredio Dejan Ajdačić, Stubovi kulture, Beograd, 2000, 233-247
[1] Извор: Нинослав Ђорђевић, Рубиште
– сценско извођење; редитељ: Кокан Младеновић; сценариста: Нинослав Ђорђевић;
сценограф: Весна Поповић ; костим: Маја Мирковић ; музика: Ирена Поповић.
Лица: СЛОБОДАН, ДЕТЕ; ДРАГИЦА, мајка му (ДРАГАНА РАДОЈЕВИЋ); СЛАВИША КУЋИНАРАЦ, отац (ЉУБИША БАРОВИЋ); СВЕТОЛИК, главни полицијски инспектор (САША ТОПАЛКОВИЋ); ДЕБЕЛИ, инспектор (ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ); ЈАПАНАЦ, инспектор
приправник (НИКОЛА БРЕКОВИЋ);
МАРИЈА, девојка без детета, некада са села, сада из града (МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ); ВЕСНА, Маријина мајка (АЛЕКСАНДРА ПЛЕСКОЊИЋ); ДРАГАН, момак (СТРАХИЊА БАРОВИЋ); СТАНКА, Драганова Мајка (АНЕТА ТОМАШЕВИЋ); ДЕВОЈКА (КРИСТИНА
ПАЈКИЋ); ПАРАДАЈЗ (СЛОБОДАН
ПЕТРАНОВИЋ-ШАРАЦ), ЧИЧА ДРАГОЉУБ (ИВАН
ТОМАШЕВИЋ), ЧИЧА ПОДРУМАР (ЗОРАН
КАРАЈИЋ), СЛАВИШИНЕ СТРИНКЕ (ДЕАНА
КОСТИЋ, АЛЕКСАНДРА РИСТИЋ); ЉУБИНКО, Славишин пријатељ (МИЛОШ ВОЈНОВИЋ); КОНОБАР КИЛЕ (СИНИША МАКСИМОВИЋ); МИТА ЧОРА (МАРКО РИБИЋ)
[2] Велики је изазов такав текст, који је прилично књижеван сам по себи
(без обзира на то што је писан као драмски текст), транспоновати на сцену,
учинити га „позоришнимˮ, истовремено хирушки прецизно одстранити сваку шансу да
пређе у патетику, кич или суву дидактику с демагошком основом којом нас шамара
стварност на сваком кораку.
[3] „Самим појмом табуа обухваћене су све оне радње, места, бића, предмети
и речи који се налазе под неком забраном, који су одвојени од свакодневне
употребе зато што се сматрају било светим или посвећеним, било опасним или
нечистим; кршење тих забрана и ограничења аутоматски изазива нежељене последице
за самог прекршиоца или његову заједницу.ˮ (Види: Душан Бандић, 1980)
[4] Осим у изузетним ретким случајевима када се, баш супротно везује за
плодност и богатство. Крв од месечних прања се могла у традиционалној култури
схватити и као извор животне силе, енергије и успеха. Познато нам је мало
таквих потврда и све су узете из једног извора. Живио ја, жено, живила ти! /Колико капљица, онолико ми годиница/ живили
у слоги. /Среча нам била и увек цвала! (Tolstoj, 2000: 185)
РЕЗ, Број 8, 2019.
