Градски трг
Шетам градским тргом
и видим људе
како стоје и чекају
пријатеље родбину
или можда метак?
Ведра и насмејана деца
трче за својим псима
који вуку играчке лоптице
или можда нечију руку?
Тргови су места на
којима се пријатељи налазе
и непријатељи стрељају.
А ја скамењен стојим
испред замишљене линије.
Данас се ту наплаћује казна
због непрописног паркирања
а некад се наплаћивала казна
због непрописане националности.
И градска граја постаје рафал
док дечак
у мом разјапљеном потиљку
лежи са слободом у очима
и оловом у грудима.
Бесмртност лептира из рударског окна
Јабука и чаша одупиру се устаљеној
чамотињи што живи у соби, а мирис
њене коже истерује злодухе
скривене у угловима чела.
Дошла је под шеширом носећи
кофере упокојених речи.
Висока као подземље
и мала као универзум.
Знала је да сам слаб на
црвени капут и сликарство.
Засијале су клонуле светлости
у понорима мојих зеница.
Жена-Месија је избавница
тамновања сопственом уму.
Шетње са лептиром убрзале
су Земљину ротацију.
У џеповима дланова чувам
фотографије прве јутарње
магле на њеним уснама.
„Имамо
још два сата бесконачности“
рекао сам јој пред полазак воза
надајући се да ће се машиновођа успавати
да ће се пијани путници потући или
да ће да избије рат.
Клима се променила онога
тренутка када је отишла.
Две поларне ноћи
играју ми у ушима.
Блаженство се налази у другом
вагону, мислио сам гледајући јабуку
и чашу као једини доказ да је нисам
исклесао у својој мраморној сети.
„Заустави
време, ти си песник.“
три пута ми је рекла.
РЕЗ, Број 2, 2016.