БОЛНИЧКА ПЕСМА
За моју баку О. С.
Сваки дан освајам
нови гребен себе
И запитам се
одакле сам дошла – није лако
Моје срце мораће
да буде жилаво попут
Добро разгибаних
ногу балерине у црном
Уместо лампе,
моју собу осветљава штура
Светлост белих
зидова и уштирканих чаршава
Испод којих ми се
ноге
Полако стапају са
подземљем.
Желим да и даље
будем ту: да будем
У зидовима, у
паркету, у завесама,
биљкама: завучена свуда
попут дуванског
дима; али глава је рекла своје.
Приступићу крају
као да је почетак,
Богоугодно,
Како сам целог
живота и живела.
Светле чаршави,
светле као да су пуни
Живота, и као да
треба да приме у себе
Злато, а не
болест.
У ноћи
узнемиреној и гласној од крика
Туђих љубави и
тешких локомотива
Бићу тиха и
ћутаћу
Као тек закопана урна
.
ФИЛОЗОФ
Причај ми о Идеји
и Држави
спусти своју руку на моју
и питај ме да ли знам
да је Ниче ослепео од читања и писања
Певај ми о црвеном челику
горким птицама
микроекспресијама
лудилу
Објашњавај моје
и своје понашање
помоћу Фројда
и случајно спомени
надражаје и топлоту тела
(не видим те добро од дима цигарете)
Говори ми да су за мраз
одговорни молекули воде
док ме привијаш уз свој капут
и тешиш погледима
плавичасти цветови по врату
су неминовни
следећег јутра
СИМБИОЗА
Дан је
порозан и променљив као сан,
Дан је
понедељак.
Немам
више жељу да отварам прозоре:
ионако
смо згасли велику Светлост.
Опор
мирис врућине и бензина који
испарава
из улица ми не прија,
подсећа
ме на канџе поднева у које смо улазили
након
дана и дана заточености,
разапети
попут слепих мишева, увек
доживљавајући
температурни и емотивни шок:
као
новорођенчад.
Свеједно
– допустила сам ти да се
настаниш
у мојој кичми,
иако ми
(стручна лица) увек саветују да не смем
стварати
симбиозу ни са ким:
Није
нормално, а ни здраво, кажу.
Дан је
порозан и променљив као сан,
Дан је
понедељак
и вуче се
као рањени вук.
РЕЗ, Број 2, 2016.