Владимир Д. Јанковић (1968, Београд) објавио је четири
књиге песама и више од пет стотина есеја, кратких прича, песама, музичких и
телевизијских критика. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевних
преводилаца Србије, а 2015. постаје члан Управног одбора Удружења књижевних
преводилаца Србије. Превео је преко 200 књига са француског и енглеског на
српски језик, од тога око 85 романа. Захваљујући угледним српским издавачким
кућама са којима је сарађивао и сарађује – Народна
књига, Лагуна, Дерета, Боока, Чаробна књига, Беобоок, Младинска књига Београд, Евро-Гиунти (Евро-Боок) – његови
преводи стигли су до читалаца широм некадашње Југославије. Читалачкој публици
је најпознатији по преводима дела Мишела Уелбека, Фредерика Бегбедеа, Хилари
Мантел, Т. Корагесана Бојла, Виржини Депент, Ен Енрајт. Године 2015. жири за
доделу престижне књижевнопреводилачке награде Бранко Јелић доделио му је
Специјалну похвалу за превод романа „Празник
у коми“ француског писца Фредерика Бегбедеа. Исте године, понео
је другу награду на конкурсу за најугледније српско књижевнопреводилачко
признање, које носи име Милоша Н. Ђурића, овога пута за превод романа „Клуб непоправљивих оптимиста“
француског аутора Жан-Мишела Генасије.
Разговор са њим водила је Исидора Бобић, јула 2016.
И.Б: Људи су склони постављању питања да ли је преводилаштво
занат или уметност. Не мислите ли да
тако постављено питање сугерише непотребну искључивост? Зашто би комплексан
феномен као што је преводилаштво био или једно или друго?
В.Ј: Да, то питање постављају углавном они који према
преводилаштву заузимају презрив став, а преводиоце и њихов значај
ниподаштавају. То су, дакле, људи које можемо назвати опонентима, противницима,
а да би цела ствар, узбуђења и игре ради, добила на драматици и занимљивости –
назваћемо их, једноставно, непријатељима. Али пружа нам се могућност да дамо и
одређене одговоре. А ти одговори су, пре свега, помирљиви. Да ли је превођење
занат? Јесте занат. Да ли је превођење уметност? Да, наравно да је уметност.
Има ли уметности без заната?! Да ли би Едвард Хопер, Хамершој и Матис − међу
сликарима, или Шуман, Хендл и Букстехуде − међу композиторима, одскакали као
велики уметници да нису превасходно били мајстори свог заната? Као што без
алата нема заната, тако ни без заната нема уметности.
И.Б: Да, још су стари Грци уметност видели као нераскидив
спој techne-a (вештине, заната) и ентузијазма (дара, стваралачке
енергије). Одакле пак долазе те заблуде, те грубе поделе?
В.Ј: То престрого разграничење – поделу на псеудоелитизам
уметности и тобожњу простоту занатства – увели су управо они који се никада нису
винули до стваралачке радости. Снобовштина и медиокритетски пориви оделили су,
или замало оделили, занат од уметности, занатлију од уметника. Недавно је
српска културна сцена била поприште полемике која се распламсала управо око
питања да ли је књижевно превођење заиста
уметност, или само занат. Нико од
пратилаца и коментатора те полемике није се досетио да подвуче како је
преводилаштво, заправо, и једно и друго. Истина, и ту су, као и у свакој
дискусији овог типа, постојале две стране, које за полемику (од хеленске речи полемос, што значи рат) нису биле једнако одговорне. У једном рову био је нападач,
онај који је, у бахатом заносу, закључио да је превођење занат, док се у другом
рову нашао бранилац, нападнути, који је категорично тврдио да је превођење
уметност. Парадокс рата и јесте у томе што су обе стране у праву, и што би
идеални исход рата био – обострана победа. Идеални исход рата не постоји, али
зато ми сада, у миру, покушавамо да помиримо два гледишта која могу да доведу
до полемике. До рата.
И.Б: Kад би књижевно преводилаштво било тек занат, оно би се учило у школама и / или
на факултетима. Не постоје дипломирани књижевни преводиоци, не постоје магистри
и доктори књижевног преводилаштва. Као што не постоје школе и факултети за
писце. Коме и чему онда један добар преводилац највише дугује за вештину коју
је стекао? Да ли сте имали своје „узоре“ у превођењу?
В.Ј: Књижевно превођење свакако има и свој просветни аспект.
Не уче нас само васпитачи, учитељи, наставници и професори, новинари,
публицисти и писци – уче нас и књижевни преводиоци. Могу нас научити погрешно,
могу нас научити наопако, али нас уче. И друге преводиоце, и читаоце уопште.
Зато су они важни, зато је битно одржавати ниво књижевног преводилаштва. Нација
која не негује књижевно преводилаштво занемарује своју писменост. Јер писменост
је, можда и више него средство личног изражавања, темељ комуникације, основа
општења са оним другим, иностраним, са оним туђим које, кроз превод, постаје
наше. Ја сам стварно имао много, много узора у свету књижевних преводилаца.
Српска књижевност одувек је имала феноменалне преводиоце, хрватска такође. Али,
у чему је штос? Ти узори су мене формирали у раним годинама, кад још нисам ни
слутио да ћу једнога дана постати књижевни преводилац. Док сам постао то –
заборавио сам имена преводилаца који су кључно утицали на мене. Или би се
десило нешто друго: узео бих поново, са професионалним искуством, да прочитам
преводиоца кога сам као клинац ковао у звезде. И узмем тако, читам, и чим само
неке пропусте видим, одмах ми буде јасно да би то могло боље да се уради, да он
то и није баш толико маестрално урадио колико се мени раније чинило... Бизарне
ситуације, заиста. Има, наравно, громада, несаломивих, неуништивих громада које
трају и деценијама после овоземаљског краја. Али ја ни међу њима сада не бих могао
да издвојим некога, а да неког заборавим, да се огрешим о неку важну личност из
књижевнопреводилачког света. Сигурно бих се огрешио, па зато у набрајање нећу
ни да улазим. Сва срећа те сам ја, као мали Србин и Југословен, добијао и читао
дела светске литературе у блиставим преводима правих велемајстора.
И.Б: Шта за вас значи превести књижевно дело са једног на
други језик?
В.Ј: Превод, то је дело за себе. Нико никоме, па ни
преводилац преводиоцу, не може да објасни како је и због чега управо тако превео једну књигу, један пасус,
једну реченицу. Књижевни преводилац је усамљен, рањив, грешан, као и сваки
уметник. Хода по рубу преступа, и свакодневно је изложен опасности да оштети
писца, да науди пишчевој мисли, да укаља пишчево осећање. И да, с друге стране,
ускрати читаоца, да повреди читаочево самопоштовање. А више од свега мора да
страхује од тога да не унизи језик.
И.Б: Када је Блиц
почео уз новине да штампа поклон-књиге, међу тим делима су, наравно, била и
дела светске књижевности. Редовно сам пратила, и тврдим да ни у једној књижици
коју су издали нису потписали чији су превод преузели. То нам говори да се у
Србији преводилачки напор узима здраво за готово. Каква је ситуација у другим,
рецимо нама суседним земљама?
В.Ј: Не волим реченице које почињу фамозним „Код нас...“. То
су, знате, оне реченице у којима се ми, пред самима собом и пред другима,
понижавамо и кукамо како је код нас све тмурно, црње него код других, како од
нас нема веће духовне сиротиње, и како је таква ситуација непоправљива. Не
мислим да би мени игде било боље него код нас; јер ја сам – одавде, од наших.
Али ово јесте добра прилика да изнесем нека запажања у вези са третманом
књижевног преводилаштва као звања код нас
и, рецимо, у нашем блиском окружењу. Када у Грчкој кажете да сте књижевни
преводилац, уколико разговарате са иоле образованом особом – саговорник ће
благо устукнути и погледати вас с нескривеним поштовањем. Ви ћете се, наравно,
бескрајно зачудити; таква почаст се код нас одаје хирурзима или судијама. Грци
сматрају да позив књижевног преводиоца претпоставља одређени социјални статус,
углед, значај. И код Бугара је ситуација слична; и они, очигледно, цене
књижевно превођење као занимање, с тим што сам тамо доживљавао да ме, кад се
представим као књижевни преводилац, Бугарин добро одмери, па иронично погледа у
очи као да ће рећи: „Ти књижевни преводилац? Причај то, батко, неком другом“. Код нас, код фамозних нас, кад кажеш
некоме да си књижевни преводилац, шацне те оним поспрдно-сажаљивим погледом,
или, још чешће, само погледа у страну. А онда те – куртоазије ради, да не
испадне сировина – упита: „И, је л’ може од тога да се живи?“
И.Б: Шта је то изазвало срозавање угледа књижевних
преводилаца у Србији, али ипак и не само код фамозних нас? Да ли је доба хиперпродукције и издавачког бума,
нарочито период од, рецимо, 2002. до 2009. године, утицало на статус књижевних
преводилаца? И како?
В.Ј: То је сложено питање које залази у запарложене бразде
друштвених процеса који видно изједају савремену западну цивилизацију, којој и
ми припадамо. Рећи ћу само да сам сагласан да бисмо главни узрочник могли
потражити управо у тој експанзији издаваштва, која се одиграла у последњих
петнаестак година XX и првих десетак година XXI века. Парадокс, нема шта: потреба за што већим бројем
наслова изискивала је и ангажовање све већег броја књижевних преводилаца, а
онда, када је ових почело да понестаје, и финансијски уносније упошљавање оних
других који би, тек уз опсежне лекторско-уредничке интервенције, могли да се провуку као књижевни преводиоци.
Преводилачки позив је res publica, наша професија је јавно обележена. На првој унутрашњој
страни преведене књиге, уколико је издавач озбиљан, именом и презименом –
понегде и средњим словом – пише ко је књигу превео. А читалац који је, рецимо,
тек крочио у свет књиге, или који до одређеног тренутка није ни обраћао пажњу
на то да те књиге уопште неко преводи – свакако неће правити разлику између
Бранимира Живојиновића, Драгослава Андрића, Јелене Стакић и Александре Чабраје
˗ са једне стране, и неког збуњеног студента, или надобудног наставника који би
радну биографију хтео да обогати и покојом преводилачком библиографском јединицом
˗ са друге. У књизи не пише да ли је тај што је књигу превео стварно књижевни
преводилац, или је, рецимо, књижевни преводилац у покушају, или можда то ради
други пут у животу, без јасне намере да се тиме надаље бави. То доба донело је
тај чудесни парадокс: књижевни преводиоци, чак и они прави, имали су више посла
и солидније, редовније приходе, али је за то време њихов позив квалитативно
деградиран, зато што су га својатали и аматери који, опет, низашта нису криви,
јер њихово појављивање у кожи књижевних преводилаца беше тек одраз нараслих
потреба великих издавачких кућа.
И.Б: Да ли би то значило да књижевно преводилаштво досеже
највеће висине онда кад се од њега не може живети, онда кад су општи друштвени
услови такви да су књиге људима последња рупа на свирали?
В.Ј: То је бизарно, али биће да је тако. Кад друштво
економски живне, кад талас инвестиција запљусне привремено замрле обале,
прерађивачи жита – у нашем конкретном случају: велики издавачи – неминовно
посежу и за кукољем, јер важно је удовољити захтевима квантитета. Реч је,
заправо, о природној законитости, ту криваца нема. Може се, штавише, говорити о
заслугама, јер на тај начин већи број људи долази до хлеба насушног. И управо
то да се од књижевног превођења лакше умире него што се живи (чак и кад човек
пристојно зарађује) – главни је доказ у прилог тврдњи да је књижевно
преводилаштво, осим тога што је занат, свакако и уметност. Да је реч о грани
књижевне уметности која стоји раме уз раме са поезијом, романсијерством,
есејистиком. Књижевни преводилац је, пре свега, књижевник. Његова област
деловања у склопу широког књижевностваралачког корпуса има своје специфичности,
али он је на првом месту књижевник,
што ће, опет, народски и литерарно речено, бити – писац. Преводилац је и писар
(скриба, бележничар, шкрабало) и писац (литерата, списатељ, књижевник). Ако
сваки писац понаособ, и сви писци као једна огромна словна дивизија у склопу
човечанских оружаних снага (ето нас опет у полемици, у рату) пише ону чувену
једну, једну те исту, једну једину књигу коју сви ми пишемо, онда се преводилац
у томе ни најмање не разликује од било ког другог књижевника.
И.Б: Како доживљавате улогу лектора у преводу? Које све
способности осим, наравно, писмености, добар лектор треба да има? Волела бих и
да ми кажете каква су ваша лична искуства са лекторима.
В.Ј: Међу лекторима има више писаца него у многим
књижевничким кружоцима и асоцијацијама. Добар лектор – а ми имамо одличних
лектора, при чему је у 95 одсто случајева реч о лекторкама – мора, пре свега,
да има огромну општу културу, интелигенцију и знање, али можда је још важније
да буде толерантан, добронамеран и благородан...Лекторска грешка се најчешће
обије преводиоцу о главу, то је истина, али зато ја, са дугогодишњим искуством,
могу да кажем да су ме лектори, и то управо драге лекторке, икс пута спасле од
грозних бламажа. Конкретно: да није било лекторки, ја бих стопут направио
будалу од себе. То значи да поштовање према лекторском послу, из мог угла
гледано, није плод некакве куртоазије и учтивости, него управо насушна потреба
да одам признање особама које су много учиниле за мене, које су ми много
помагале, од којих сам много научио.
И.Б: Морам сада да вас питам – да ли сте себе пронашли најпре
у француској и енглеској књижевности, или у француском и енглеском језику?
В.Ј: Добро питање. Прво сам се пронашао у језицима, мислим да
друга могућност практично није постојала. Кад си дете и, касније, момчић,
страну литературу примаш преко превода, не читаш те књиге у оригиналу. Тако да
је, практично, нереално очекивати да ће се неко са 14, 15 или 16 година везати
за енглеску, руску или америчку књижевност... Њему књиге пролазе кроз руке, и
он их чита у српским преводима. Мени је језик одувек био кућа, огњиште, и
никада језике нисам делио на своје и туђе, иако не знам богзна колико језика.
С обзиром на то да сам француски и енглески учио у школи,
те језике успео сам да учиним "посебим", себи присним. Учећи
латински, приближио сам себи и италијански, али не толико да бих се упуштао у
превођење италијанских литерата. Небитно, језик је један, и преводилац је тога
свестан; он само из једног облика тог језика преводи у други његов облик. Нисам
се, иначе, посебно везао ни за једну националну књижевност, укључујући и
домаћу, српску. Књижевнике сам увек доживљавао као бића која надрастају нацију,
чак и кад су они сами исфорсирани као националне величине, као очеви или
стричеви разних нација... Књижевник припада човечанству.
И.Б: Крајем XIX, мада озбиљније почетком XX века, српска књижевност започиње свој дијалог са
француском, поприма утицаје који су у многоме одредили њен даљи развој. А каква
је кроз историју била рецепција српске књижевности у Француској? Да ли се у
великој Француској преводе и читају писци из мале Србије?
В.Ј: Недавно је баш један наш колега, угледни француски
преводилац који је знатно допринео угледу српске литературе у Француској и,
уопште, франкофоном свету – причао код нас у Удружењу књижевних преводилаца Србије,
у Француској 7 у Београду, о томе како наши писци пролазе у Француској. Повела
се прича, конкретно, о Андрићу. На основу његовог исказа могао се извући
закључак да Андрићев углед код Француза осцилује, али да они њега тамо, генерално,
не доживљавају уопште као класика. Пре би се, по том нашем колеги, могло рећи
да Французи као класика доживљавају – Данила Киша. Не улазим у веродостојност
колегиног исказа, напротив, уверен сам да он добро познаје париску књижевну
климу, укусе и гледишта, али мислим да би таква реалност била пре погубна за
статус и реноме српске књижевности него што би могла да јој служи на част. С
друге стране, француска читалачка публика се према нашој књижевности односи
мање-више као и свака велика, многобројна књижевна публика према делима пристиглим
из неког "малог" језика. Њихов однос, дакле, подразумева једну
спонтану, непатворену осионост. Они на нас гледају са висине. Има међу њима и
релативно добро упућених у овдашња збивања, и они се, рецимо, чуде што се у
Србији стално не објављују књиге, управо романи, који би се онда преводили, о,
на пример, Јасеновцу, о Јадовну, о страдањима Срба у XX веку. Разговарао сам с једним агентом који ми каже да је
та наша "уздржаност" крајње несхватљива и с моралног и с материјалног
становишта. Такве књиге би, сматра он, ем скренуле пажњу на, рецимо, усташки
геноцид над српским народом у II светском рату, ем би постигле и завидан комерцијални
ефекат, добро би се продавале. Ја сам на то само слегнуо раменима, у стилу: е,
брате, да смо ми такви, и нас би било к'о вас Француза, или бар једно
тридесетак милиона...
И.Б: Какве су књижевне спреге између српске и књижевности на
енглеском језику, у савременом тренутку? Да ли више читамо америчку од енглеске
литературе?
В.Ј: Да, имам утисак да је америчка књижевност нама по
сензибилитету ближа од енглеске, управо као што су нам, чини ми се, Американци
као људи ближи од Енглеза. Потрага за слободом, ма како то отрцано звучало,
свакако је лајтмотив америчке књижевности, док се Енглези више баве питањима
стварног стања ствари. Волео бих да сам преводио више америчких писаца, а мање
енглеских, морам то искрено да вам кажем. Последњих година издавачи ми дају
углавном само Французе и франкофоне ауторе, озбиљно сам се ужелео превођења са
енглеског. Колико год човек био уходан, француски је ипак тежи.
И.Б: Претпостављам да сте се веома често сусретали са
језичким ситуацијама које се чине непреводивим. Сећате ли се неких конкретних
преводилачких слатких мука, тежих путева ка проницању у дух језика?
В.Ј: Посао књижевног преводиоца састоји се из све самих
непоновљивих и јединствених места, а кад је нешто стално ново, ту никаквих
анегдота и не може бити, јер би се, у том контексту, могло рећи да је цео
преводиочев професионални живот једна непрестана анегдота. Једине праве анегдоте
којих се човек сећа су ужасни киксеви, тешки неуспеси и шамари који су после
стигли од покојег ревносног читаоца... То се памти: грешке. Неретко се, притом,
деси да преводилац буде жртва туђе грешке – грешке лектора и / или уредника.
Али нико не окрене импресум да прочита уредниково име, лекторово још мање, него
се пажња одмах усмери на преводиочево. Али добро, преводилац, ако то жели, себи
прибавља и много више публицитета. Књижевни преводилац се некад нађе под
рефлекторима, а то има своју цену. Поред осталог, део те цене је и тај да је он
магнет за кривицу. И кад је заиста лично сноси, и кад је та кривица плод неког
тимског кикса, и кад је за све одговоран неко други. Иначе, мислим да је
проницање у дух језика, као једна од фама која прати књижевнопреводилачки
посао, једноставно, прецењено. Ако је превођење поновно писање књиге, ја бих
рекао да више личим на Бату Живојиновића, за кога се говорило да је целога
живота глумио самога себе и да је био исти у свим улогама, него на неке богзна
како карактерне глумце које једном гледаш, други пут не можеш да га препознаш,
а трећи пут се питаш: ко је овај.
И.Б: Да ли су ваше преводилачке амбиције усмерене и ка
старијој књижевности? Имате ли амбицију да преведете неког већ превођеног
класика? И ког?
В.Ј: Језик старије књижевности постаје нов кад сад узмемо
поново ту књижевност да пишемо, тј. да је преводимо. Ја бих волео да преведем
поново неку познату књигу, рецимо, нешто од Балзака. Дикенса, међутим, не бих
волео да преводим, мислим да нема тих пара које би надокнадиле преводилачке
муке – Дикенс је грандиозан ум, с оне стране разума, а опет језиво рационалан.
Волео бих да преводим писце из минулих столећа, наравно да бих, али не би ме
чудило да мој превод онда изазове и неке немиле реакције. Ту бих се вероватно
нашао у доброј старој позицији да ме конзервативни део читалачке публике презре
као недолично либералног, а да ме они либералнији читаоци сумњичаво одбаце као
пуког конзервативца.
И.Б: Ви стварате и ауторску књижевност на српском. Да ли неке
од аутора које сте преводили доживљавате интимно блискима, сличнима по
сензибилитету, поетици, и да ли то олакшава или отежава процес превођења?
В.Ј: Постоји неколико писаца које сам јако заволео преводећи
их, али и ту се та наклоност развије као у тзв. стварном животу, као у
пријатељству, у љубави. Као што нико од нас, ипак, не може ни иоле тачно да
одговори на питање због чега се, рецимо, заљубио управо у ту и ту особу, тако
не можемо ни овде рећи шта има то код једног писца кад нам је, док смо га
преводили, постао тако драг. Мени су, рецимо, драги писци који уопште не улазе
у ту неку прву лигу, него код којих, једноставно, постоји нешто у сензибилитету
због чега помислим: у, бре, баш бих волео са овим човеком да седнем да попијем
пиво! Тако се код мене развила нека другарска емоција према Роберту Вилсону, чија
сам четири романа превео за Лагуну.
Није реч о ОНОМ Роберту Вилсону, што стално мора да се напомене, него о ОВОМ
Роберту Вилсону... Он, притом, пише и неке крими трилере, не знам ни ја који је
то жанр, питај Бога, али човек је, једноставно, такав да, док преводиш његову
књигу, имаш утисак као да се дружиш са ортаком. И Томас Корагесан Бојл је на
мене оставио другарски утисак, али он можда мало више као учитељ, као неки
откачени профа. Његов фасцинантан роман "Музика на води" превео сам
за Дерету, и мислим да је то и
најбоља књига коју сам преводио, уједно и најбољи мој превод. Писана је у зору
осамдесетих, објављена 1982. године, а тада се писало много, много боље него
сада, свет је био пунији, боје живље, ширина већа. Данас се такве књиге не
пишу, књиге као Бојлова "Музика на води" или Руждијева "Деца
поноћи". Такву књигу добити да преведеш прави је дар са неба.
РЕЗ, Број 3, 2016.
