Петар Матовић – Пољски циклус





ПОЉСКА
                                    „Знам ја шта је Пољска, предео мочвара и блата“ (Ч. Милош)
Има нешто у том сивилу,
стратусима што се данима не
повлаче, усамљености чије речи
ћуте као досадна киша; вранама
непрегледним по црним крововима
Галиције. Само су овде торњеви
готике црвени и зраче топло у
циктавом вртлогу ластавица.

Стамбена насеља извиру уз
ограде концентрационих логора,
роба широке потрошње на рафовима
у синагогама; меноре пламте у
кафеима, на чипканим миљеима.
Само овде Јевреји умеју да
трају док их нема.

Смирења долазе из зидова,
подлупљених, плинских инсталација,
дотрајалих, концизне унутрашњости,
чамовне; лица без мимике, упорне.
Само се Марије Дјеве осмехују
са кипова на раскрсницама,
блажено.
Као прегршт зрневља одјекују
консонанти, нагомилани. И сада
прати те тај ветар што се попут чешља,
густог, у поља ражи, зреле, завукао
до ниских бришућих облака Балтика,
непрегледно. Само у Пољској
сивило има топлину. И бол, који
треба заволети.


БУДИМПЕШТА
Ч. Милошу

Зидови се јутром ослањају на многобројне сенке:
то кетмани на заводе за запошљавање бициклима крећу.
По невидљивим спојевима, без ослонца оставши, пуцају
фасаде. Свакодневно ангажовани су молери, на измаку
материјал је за глазуре: бирократије ће подесити цифре,
транспарентни биће испуни. Опасност вреба из тумачења
непостојања. 

Додирни се и биће ти добро, одјекује са разгласа
на трговима, времена су рецесије. Ко има луксуз
неверовања?

Буја бука млитавих ланаца, неподмазаних зупчаника,
тако преко завеса у спомен стамбен блокове улазе
светоназори, системи и кошмари. Свесност се гоји
у потпорним стубовима: хвала стрепњама јер су
снопља слабе трске окупили.

Са звучника на скверовима промичу јутарњи аплаузи.
Јата голубова лепетима у далекомет оду и распукну се
у средњоевропску облачност. Решења су лака, али
по навици и инерцији, ради равнотеже, неће се, нико,
фарбе и бициклисте одрећи.


KRAKÓW–KATOWICE /BALICE/


Минимализам стиже узлетањем авионског
окна: недуго још ћу разазнавати вертикале
фабричких димњака, њихове угљене дахове
како гоје небеса, олују нећу дочекати:
муње одају мрежу црвених сигнала предајника,
откривају обрисе: нема више градова, само
непрегледна конгломерација. Ренесансни трг,

појачан блесцима са црквених купола, сад је
периферија, превазиђен је центар / окупљања
изазивају подозрења. Широки фронтови асфалта
за неометани транспорт радника, несагледиве
једнообразне производне хале, у њима
грмљавина се обезвучава: овде ме достиже

сунце и фабрички осмеси особља над облацима,
иза капака остају апсолутна сивила: тако цветају
бесмртни погони Шлезије. Не заваравајте се,

ове свакодневне апокалипсе варке су
на које смо навикли. Постоје само обичне,
необјашњиве љубави и прозори којим се враћамо.


СТАКЛО, АЛУМИНИЈУМ


Погледај! Зима пролази, лед се повлачи
са окна аутобуса што стижу са периферија,
не препознајеш само лица печалбара већ и
помешане мелодије других језика у шпицу
(толеранција још опстајава међу дошљацима);
по стакленим кулама плове небеса и контуре
стамбених четврти из даљина, изнутра случајна
неонка разбија монолитност рефлексије: поново
долазе досељеници у Галицију, али Јевреји
никад више (само за празнике можеш их видети
као перформансе сећања): Дани култура ишчезлих
заједница у катедралама, туристе окупљају
центри мањина, синагоге преобличене су у маркете,
и гавранови, сведоци Шое, напокон напуштају
ова места. Али престајем да се бавим значењем
док их гледам како широких бокова тромо
поскакују и после седамдесет година. Када се
изграде комплекси небодера мултинационалних
компанија, тада настају рефлектујући кланци,
прошлост се прераста, кроз њих огледаће се
невремена, никако историја.


ПРОЛЕЋЕ У ГАЛИЦИЈИ


Остајемо сами. Ми и чауре на насипу заборављене
од рата. Река је то избацила. Роди је пробијено крило
и крвари сада у пољу због неопрезних ловаца. На
снегу који убрзано копни. Около су борове шуме,
одатле пристижу возови. Километри по часу разнесу

хуку и ветар што пробије капуте, кости и месо. Нагли
полуокрет од пруге и праменови се увијају, ломе.
У брзометној рефлексији колоритне мрље ‒ профили,
контуре што бледе у окнима. То смо ми. Распршени
у осећањима која не допиру ван. Као ни свест

о овим пределима, о Галицији. Озеленеће, али нашег
присуства неће бити у замишљају. Брујаће прастара
пољопривредна механизација, срећа сељака пољских
и украјинских опажала би се у димовима ‒ мотора

сумњивог звука и лула ‒ нигде не бих чуо толико птица
из класја, жбунова, шумарака као тада, видео толико
ражи како се повија на сунцу / ветру / августу.

Плодови ораница нарастају им у лицима, испод осмеха
нема ровова, чаура, масовних гробница, избледелог
јидиша на срушеним споменицима као на тим пољима,
ту је само радост плуга што преврће земљу, постоје

колосеци негде, жетве су овде издашне, штета
да пропадну, док има цветања, коренови се не испитују,
чујеш ли зрикавце у ноћи, ништа се није пореметило,
краја света није било, заиста није било.


ЗЕМЉА ОБЕЋАНА
Рејмонту

Фебруар и јужна језера, фламингоси полећу
у оштрој формацији, перје, сутони ‒ обале
остају као крваве: пигменти те померају

из купеа: то је слика за бег. Не смеш се предати
лицима / огледалу ‒ варљивој лепоти ноћи /
стаблима под фијуком месечине и вагона, а ту  су
места егзекуција /брбљају да би прећутали: историја
савлађује се епиком, рецесијом/, црвена шапка
примиче се из грла ходника, и Галиција је у добро-
суседству са стратиштима, па? ‒ Карту!, храпав
глас меша стварност као у шпилу ‒ блесак!,

и то је већ Де-Бе лампа ‒ Немам! До Лавова,
у једном правцу, секвенце Пе-еР-еЛ пријавнице,
плочица иследничке собе, масне фарбе ходника,

тамнице, Ниси на исправној траси, патинирани
кадрови и амблеми на униформи, мудар буди,
изађи пре времена, овде се душе, вилиним
власима обмотане, ноћу подижу из језера,
могле би да усну када рибе не би говориле
зашто? зашто? зашто?


СУВЕНИР
З. Херберту

Тај говор још увек можеш чути код занатлија
пред пензијом са периферије средњоевропских
престоница и, ове старице што продаје цвеће на тргу

у Кракову (мада недостају саговорници који су
нестали у метаморфозама: транзицијама ‒ домовима
за незбринуте ‒ корпорацијама), туристи га ослушкују

панорамски и без значења, узели би га као сувенир,
али, шта учинити са говором параболе и солидарности
у витрини? Сада ветар развејава полен из ових круница,

а не облачност, пред њом се мисли на југ и судбину
кад се проговори о историји.


НОВА ХУТА: ЖБУН


У наглим песницама угљен-диоксиди
расплину се у пихтији жеге над асфалтом.
То је колапс раскрсница у августу;

уз спаљени мирис траве што је запосео
град. На тротоарима у стамбеном делу
понеко шмрче, кија у поленској инфлацији.

Пред зградом је жбун цвећа, које не умем
да именујем. Остао је необран током бујања,
цветања и сада, док пролази. Та навала боја
изненађује у контрасту широке скале сивила
стамбених квартова.

Грех је не пожелети га, не убрати га ‒
људски је поседовати. Свет је такав: сијалице
са стубишта, раткапне са фелни, шахте нестају.
А он је недирнут. Мора да су га боје, тако
нестварне овде, учиниле невидљивим за жељу,

примећујем у пролазу, али језик се загризе
његовим трњем: то видљиво, заиста ли је?
А обоје је опасно и ни једном ни другом није
место на квржицама крвавим и изранављеним.


КОРПОРАТИВНИ НОМАДИ


Град, сверефлектован тријумфалним окнима,
стрељао је одблесцима кад би напуштали
корпоративне солитере на крају радног
времена. Каткад уплашили би јато градских
птица да се распукне у небо, остајали дуго
под певом као у светлости: сретали су тако
гласове незахтевне спрам света домородаца.
Раздељени на неколико језика и тржишта,
између виртуелних мрежа отаџбине и
напорних сећања, у ритму:

Од метрополе до метрополе,
од корпорације до корпорације
–  неуморни офиси!

Линије зидова – ивице монитора (последње
одбране интимности): паралеле умиру тихо.
Бити изван језика на почетку значило је само
одморити се.


КОНТРАСТИ

То је питање боја, недостајуће динамике – контраста  
шара даждевњака; ако нема дрвореда и набораних кора
у кретању дуж авенија, ту су лица на скверовима

и трговима. Из позадине прати их ритмично кретање
грађевинских кранова кроз измаглицу градског смога
и модулације звукова машинских и људских, сада

колоритни небодери смењују сивообразност социјалне
изградње: фронтови стакла и алуминијума ‒ одблесци
цветају на њима! Али то презасићење боја доноси не-

поверење: мењају се извори светлости ‒ емотивног
додира; још само на рубовима остају бербернице и
млечни ресторани патинираног линолеума, шта долази

од неопраних столњака и јаких мириса кухиње?,
егзотика смењује носталгију, ветар који ти преко лица
пређе на раскрсници покрене пропелере неуземљеног

вентилатора из неког другог времена, рој а-ха
мушица: тако се ремети линеарност, тако се улази
у шуме и кланце, тако се каже да је све у реду.


МУРТИ БИНГ (Helm edition)

Гигантске размере споменика као пред античким
храмовима не мењају се, само оруђа: то су хероји
нација, рада и корпорација, са мачевима, зупчаницима
и актовкама. У њиховим окриљима црвене сенке
неуверених на трговима. Каткад ту не разазнају лепет

градских голубова од аплауза из трошних разгласа
говорницима на ultra-wide скриновима. Неприродна
руменила нашминканих образа, зато уверљивија су
у презасићеним бојама окружења; нема бора, видљивих
трагова пролазности док сажимају прво лице множине
у себе, раздражљиво: Ми! То је пакао, осмех бива
иронијом, ведрина се мотри са разлогом.

Колхози мишљења и саосећања грађане преузимају
добровољно; како сварити  мучнину? Органска промена
светоназора сада се одиграва у шумећој технологији.
Замисли шиштање мехурића као узвишени шапат у важном
тренутку богослужења (одагнај лептирицу сумње
од воштанице, не цврче крила, само мозак) – приклони се
непрекидним парадама истина и прогреса, дуги маршеви
тако те прихватају, у колонама постижеш топлину; нас ће
увек подржавати аплаузи са јавних разгласа.
КОТЛИНА [1]

Овде светлост провејава кроз веш на балкону
и ветар листа странице књиге одбачене у ћошак.
Отрежњујуће је благо сунце поднева у дому.
Врата отворена су и завеса надима се. Ту су
покрети које не чујеш, али можеш их осетити иако
ниси ту. Зуј пчела сажима неприсуства у липовим
крошњама оближњег дрвореда.

Из позадине допире умировљени баритон спикера
Дневника државног радија, са кухињским мирисима
суседства, у искусној тензији према годишњим
менама. Подсећања, асоцијације и кумулуси призор
надрастају. У чему се дешава пролеће? Широким
фронтом стиже сивило, опрезно, и строго контролисано.
Краков, април 2013.

НЕЋУ О АУШВИЦУ

Не фотографиши, саветовали су ме
пред пут, пусти нека те обузме, 
понесе.

Молитвени шалови висили су
у витринама, нестварни
без покрета.

Приђи са страхопоштовањем,
слушао сам.

It was fun, рекла је студенткиња
из Америке на изласку док се
објектив увлачио у тело камере.

Светлост рефлектора цветала је на стаклу:
иза су биле тоне људске косе.

У повратку кући љуби ме дјевушка, водич
у комплексу, тада осетим прашину како
силази јој са одеће и коже и преузима наш стан.

Пиши о томе, каже познаник, то је
добар мотив.

Под осветљењем не блеска
ниједна честица, ништа: иза стакленог
фронта гурају се кофери.

Посебни попусти превозника
на повратне карте до Освјенћима.

Планина обуће у вакууму
из једног корака нестала би.
Никада се ти ђонови нису истрошили.

У малом граду нисам имао избора
него читатити о Холокаусту.

Сада живим у Кракову, свуда су
сувенири. Нећу о Аушвицу. Када
помислим на завичај, заћутим.


КОМЕНТАР  О ПЕСМИ „НЕЋУ О АУШВИЦУ“

Auswitz−Birkenau
Miejsce pamięci i muzeum: Изневерено очекивање

Био сам у Кракову, на Флорјанској, улици увек закрченој туристима. То је висило на неком зиду, као и гомила других реклама за туристичке обиласке: 


Пусти нека те обузме, понесе, театрално је раширио руке незнатно подигавши браду, мораш да му се препустиш. Не фотографиши, нека те додирне!
Тако ме је пријатељ, искусни туристички водич, припремао за посету Аушвицу. Био је леп дан, недељу или две пре мог одласка за Пољску на полугодишњу стипендију, седели смо у башти кафеа окружени богатим грмовима црвених ружа. Детаљно је препричавао шта је видео, показивао ми успут селфије.
Ја могу јер сам био пуно пута, а ти си тек почетник - рекао је правдајући се, славодобитно ипак.
Мини бусеви туристичке агенције чекају испред комплекса, возачи пуше цигарете и бучни су док необавезно разговарају; ужасно је вруће на почетку септембра, ваздух тежак, спаран. Гавран на дрвеном стубу улаза у Биркенау се не помера; не узбуњује га мехнички звук фотографског апарата, а ни наша врева. Изгледа да је било лакше навићи се на туристе, него одвићи се од логора. Људи излазе без освртања, лако говоре о свакодневном стварима. It was fun, закључује двадесетогодишња студенткиња из Америке, лепушкаста, подбула од прошлоноћне журке. Концентрациони логор, толико је пута изговорено да се више не примећује ни значење придева, изговора се једноставно, као местимично до знатно облачно. 

То је добар мотив, лалићевски. Пиши о томе! - прокоментарисао је познаник прашину из Биркенау што је падала са одеће моје драге, која је радила тада као водич у логорском комплексу. Око шест поподне враћала се кући, свлачећи униформу земљани прах склизнуо би на под изнајмљене гарсоњере, увек толико да је зашкрипало под нашим корацима. Да бисмо преживели, платили станарину, храну, морали смо у нашем дому поднети извесну количину Аушвица! Memento homo, quia pulvis es, et in pulverem reverteris[2]! -  узвикнуо бих.
Хеј, није ми до ироније - говорила је уморна и нервозна - доста ми је тих посетилаца. Замисли, данас сам имала америчку породицу, скупљају старбакс шоље у сваком граду који посете, дошли су радосни с тим на обилазак, смешкали се говорећи како поред Сингапура, Бејрута, Велингтона, сад имају и Краков.

И док сам био на тури, оно што сам видео мешало ми се са свим тим коментарима – како се понашати, како доживљавати (sic!), шта обавезно узети у музејској продавници... И физички ми је било мука. Био сам већ обележен тим данас незабилазним маркетиншким печатом, а с друге стране свим оно што је представљало мој background: оно из чега сам дошао и што је лично и даље болело ­− крвави Балкан, стара Југославија, мој завичај. Мада, требало је да разумем и шта се деси када се направе музеји, као и да је репетиција зла сасвим могућа, упркос свему. А нисам. Био сам просто ужаснут и ни пред собом нисам могао, а ни хтео више ништа изустити; чему?!
Избрисао сам sms поруку која ми је стигла неколико дана раније: Очекујемо песме од тебе, добар провод! Срећно! Одлучио сам, згађен, да не напишем, никад, песму о Аушвицу. И нисам. 

[1]  Седео сам у изнајмљеном стану у Кракову и покушавао да пишем. Странствовање, боравак у страном језику почело је  негде да боли, попут главе којом се удара у непробојно стакло да бих се извукао из опасне ситуације. Био ми је потребан живи глас, пустио сам радио, по навици Б92 мада…  Био је дан преговора у Бриселу, април 2013. Слушао сам запаљиве говоре једног садашњег министра (њега сам визуелно упамтио по црној кошуљи, не знам откуд ми то), који је крајње аресивно говорио како премијер или ППВ (не знам шта је тада био) уме да се избори за своје ставове (пази: своје! док разговоре води у име земље) и то тако што је подвикнуо и ударио песницом у сто. Мислим да сам осећао мучнину. Од сећања. Био је то први програм државног радија, глас се није променио одавно. Упамтио сам тај мушки, јак, сиви, баритон по извештајима из времена Милошевића.  Можда је и грејало сунце, тада у Кракову, вероватније је да је било облачно. Знам да сам тад видео липу под мојим прозором у Пожеги, облаке што су надилазили, кишу која је почињала да пада и слути велико невреме. И увек кад помислим на такво време, ту боју видим само као тај глас. Јасни артикулисани баритон, пред пензијом. И како неко скакуће бесно у црној кошуљи, пред новинарима. И има црне чизме. Не сећам се боја панталона.

[2] Спомени се, човече, да си прах, и да ћеш се у прах вратити! 





РЕЗ, Број 6, 2018.