Сви путеви
српске лирике двадесетог века воде у Београд. Возови из унутрашњости деценијама
су у предграђа престонице довозили невољнике из свих крајева наше земље. Бежећи
од провинције, малограђанштине, Београд је прва станица на путу ка свету, ка
мегалополисима, одскочна даска ка космополитизму.
Бавећи се дипломатијом, многи српски
књижевни ствараоци били су у прилици да до танчина упознају дух различитих
светских метропола. Ако узмемо за пример Милоша Црњанског, историчара,
дипломату, светског путника, а пре свега песника, једног од највећих поетских
иноватора српске књижевности, видећемо да и у његовом стваралаштву, у коме су
уткане слике низа различитих европских и светских метропола, Београд заузима
посебно место. За разумевање Црњансковог односа према Београду и колико се
разликује од тога како песник посматра друге светске градове, неопходно је
осврнути се на концепт Мегалополиса о коме исцрпно говори Слободан Владушић, у
својој књизи „Црњански, Мегалополис“.
Владушић, говорећи о Мегалополису као концепту, каже
следеће: „...није у питању само велики
град, како би гласио дословни превод ове грчке речи, већ је у питању простор
који заснива један посебан тип идентитета који не може бити поистовећен са
националним идентитетом, један посебан тип урбане свести који одређује однос
између људи и према људима, однос према простору изван њега, према другом које
није дефинисано кроз националну, већ просторну разлику“. ( Владушић 2012:
23)
Даље Владушић говори о различитом доживљају
који Црњанског везује за Мегалополисе попут Париза или Лондона и зашто за њега
Београд не може и не сме бити само Мегалополис. Ако се осврнемо на порекло
Милоша Црњанског, његову младост проведену у редовима аустроугарске војске,
чежњу да се стопи са матицом, јасно је да се Београд не може посматрати ни само
као престоница, нити само као Мегалополис.
Уколико поредимо слику града у поезији
Настасијевића и Драинца са сликом Београда у прозним текстовима и поеми Ламент над Београдом Црњанског, јасно
примећујемо разлику у виђењу града у поезији ових песника.
Из биографије Драинца и Настасијевића може
се закључити да је у њиховој поезији реч о градским сликама са улица Београда,
али се те песничке слике могу применити на било који од великих градова јер је
критика коју ти стихови скривају усмерена пре свега против цивилизације уопште,
а шта је истакнутији симбол цивилизације од савременог града. У њиховом
случају, град је неман која угрожава човекову духовну егзистенцију и прети да
га претвори у лутку од сламе и гуме. Град је виђен као место у коме дух лагано
одумире изједан прљавштином, ругобом и неморалом. То и јесу и нису слике
Београда, тачније то су кадрови са београдских улица, али они представљају ширу
слику и бојазан од града и нехумане цивилизације уопште.
Код Црњанског то није случај. Говорећи о
слици Београда у поезији Црњанског, не можемо а да се не осврнемо на два прозна
текста o Београду објављена у годинама пре Другог светског рата. То су текстови
Свитање Београда и Београд под снегом.
У тексту Свитање
Београда Црњански наступа као бранитељ града, брани га од странаца који о
њему олако говоре, од нас самих који, будући вечито у ломовима, не умемо да
ценимо лепоту тог вековног града. За Црњанског, све је у Београду чаробно, његова
прошлост, његова будућност и, што је некарактеристично за остале ствараоце
друге половине двадесетог века, његова садашњост. Београд је као лепота девојка, недовољно цењена,
стављена у запећак, иако је много лепша од неких више хваљених лепотица. Лепота
која се узалудно расипа вековима, на стране посетиоце, али и нас домаће који не
умемо да застанемо и величамо њен сјај.
Црњански истиче наш немаран однос према
прошлости. Премда насеља на месту савременог Београда датирају, према неким
археолозима, још из доба палеолита, мало је истицана древна прошлост
престонице. Неки други народи, да је Београд у њиховом поседу, славили би
римске владаре, показивали рушевине на Авали, а ипак, та најстарија лепота
главног града код нас је занемарена. (Црњански 1995: 176)
Ово песника не наводи на критику, напротив,
он каже: „Београд што иде још je лепши“. Песник
види лепоту у панорами прошлости, али се још више узда у оно што тек долази,
као да је Београд младић који ће се тек развити, тек заблистати у свом свом
сјају. (Црњански 1995: 179)
У описима Црњанског Београд је жив, песник
га описује као свог друга, сабрата, сапатника. Говорећи о култури у Београду,
он каже да већ вековима Београд зна о култури више него друге неке вароши.
Велича он и београдске ђаке који су се, одмиловани нежним рукама града на Сави
и Дунаву, храбро отиснули у светске лицеје, на академије, у веће вароши.
Оно што је битно за опис главног града код
Црњанског јесте и питање части, јер нема становника овог града који није неког
свог претка гледаo у оковима како своју част и част своје вароши тврдоглаво
чува, често и по цену живота. У контексту наше државе, према речима Милоша
Црњанског, само је Београд заиста светски.
(в. Црњански 1995:179)
У слици Београда коју нам доноси Црњански у
својим предратним текстовима нема ни трага од оног болесног, кужног даха којим
одише град у поезији Драинчевој, напротив, биће Београда Црњански описује као
непокварено, топло, заносно. Град је леп и споља и изнутра. Све је у њему једна
велика неизвесност, али ништа није љигаво, ни бедно.
У тексту Београд
под снегом Црњански описује лепоту града како телесну, тако и душевну.
Ови придеви упућују нас на закључак да је за писца Београд виђен као живо биће
које се воли и поштује. Лако је певати о лепотама Њујорка, Рима, Париза,
Лондона, Берлина. Лепота ових светских градова је спољашња, очигледна и лаику,
она се лако да приметити и на основу саме фотографије, иако ногом нисмо крочили
на улице ових метропола. Лепота Београда, пак, премда недовољно истицана,
позната је столећима. То можда и није толико спољна лепота, колико лепота
става, моћног и усправног, који Београд манифестује, било са брда или преко
воде. (в. Црњански 1995: 183)
Осврћући се на архитектуру главног града,
Црњански наводи да упркос збрканим осећањима која изазива у оку посматрача,
услед штедње и честих ратних разарања, архитектура Београда је попут комада
камена који оштром оку искусног скулптора показује своју душу и потенцијал који
је невидљив лаику. (в. Црњански 1995: 184)
У Београду се све брзо мења, са видика
нестају предратни делови града, остају вечити мир и тишина Вазнесењске цркве и
видици Калемегдана. Оку пажљивог посматрача неће промаћи ни тихе улице, фасаде
задужбина, ниске приватне куће осветљених прозора.
Београд под снегом буди две опречне
успомене, слике из безбрижног детињства испуњеног зимским играма и слике
изрованих јаркова које сећају на ратна страдања, а над њиме као чувар бди
вечито будно око Авале у зимском сутону у снегу. (в.Црњански 1995: 185)
Идеји израженој
у текстовима о Београду насталим пре Другог светског рата, Црњански се враћа и
у послератним годинама када гоњен лутањима и носталгијом пише своју поему Ламент над Београдом. Слика града
описана у предратним текстовима продубљује се и Београд постаје главни мотив
последње исповести Милоша Црњанског.
Поему Ламент над Београдом Црњански је написао
1956. године, на одмору на плажи у близини Лондона и називао ју је својом лабудовом песмом, песмом која се пева на концу живота, у коју су
уложене сва вештина и умеће; она је страствена, трагична и последња земаљска
заоставштина песникова.
Састављена од
опозиција, она нам изражава песниково овде
и тамо, прошлост и садашњост, живот и смрт, а између свих ових опозиција уздиже се светла и умирујућа
слика Београда.
Лирски субјекат се обраћа Београду жаром
љубавника, страственим Ти, у курзиву,
и фонтом одвајајући га од фантома прошлости и умирања садашњости.
Евоцира успомене на прошле дане, бивше
пределе и бивше људе. Топоними се у стиховима стапају, Јан Мајен, Срем, Париз. Другови су мртви, постоје још само као
привиђења, химере. Све се претворило у прах и пепео, а лирски субјекат у туђој
земљи лагано умире сам, одлази од њега живот који то више није, гасну
(не)звезде, губе се гласови чудовишта, полипа и делфина. И све је ништа, nada и ничево.
Контрастира овим сликама ништавила опис
Београда. Он не срља у ништа, напротив,
град је у зениту своје снаге, прати звезду Даницу на свом путу вечитог
васкрснућа. Док звезде другде гасну, на београдском небу трепере, Тамо је уточиште, колевка вечности, нада
и спас. Београд у песниковој визији је попут сна о златном добу човековом, то
је простор веселе игре, јелисејско поље које ће примити песника у своје окриље
кад се угаси његов живот Овде.
Умире песникова младост, његови вршњаци се
претварају у шимпанзе, папагаје. Укрућује се тело и одзвања злослутни шапат: леш, леш, леш. Насупрот слици мртвила и
одумирања виталности стоји Београд, сећање на њега буди одбеглу младост, веселост што је некад била. У вечном
бљештавилу Београда нема црва ни на гробовима, и они су светли и безвремени.
Спавају Дунав и Сава, чује се песма орача и распирује се у песнику нада да ће
га град као мати пољубити пред сан да отера немани и чудовишта.
Три су временске димензије присутне у поеми,
време Београда, прошло време и садашњост, песников свет. Некадашње љубави,
радости и смех привиђају се, постоје још као сан. Садашњост је рушевина, авет,
стећак и све је прошло, tout passe.
И када се све у животу песниковом осипа и
нестаје као песак кроз прсте, Београд остаје чврст и стамен, стоји над реком и
равницом својом као штит. Пролама се његовим улицама грмљавина величине,
сведочанство о моћи, он одолева времену, пркосан и нем. Нема у њему туге, плач
се претвара у кишу након које долази дуга и брише тај град, ослобађа страха од
смрти и страха од заборава, а када се срце песниково
стиша, багрем старог града ће се надвити над њим као умирујућа сена, споменик
вечности.
Песник закорачује полако у простор
оностраног, прелази реку заборава, крв из њега ишчезава, бришу се сећања и
окружују га сени умрлих. Живот је његов несталан попут кула у ваздуху, кула од
морске пене и свуда одјекује само не, не,
не.
Београд је већи од људског живота, он не
мари за наше ситне боли, безначајне сузе. Он је меко узглавље за песников вечни
сан.
Простор свакодневице песникове је простор
гробља и сенки, простор мрака. Насупрот мраку, Београд је виђен као Сунце,
утеха, несаломива вечна величина, вековна узданица којој ни време, ни разарања
туђинска не могу ништа.
Живот људски троши се брзо, он пројури
брзином хрта, и све је сан, и све је смрт. Нико и ништа. У магијском времену
Београда нема смрти, његово време је линеарно, на крају је увек нови почетак.
Он је искра која светлуца у песниковим сновима, вечито прибежиште његових нада,
зачаран простор у који не продиру ни сенке ни мрак.
Београд је вечито Сунце. Последњи дах
песников прошаптаће његово име као молитву. Београд се увек поново рађа, сева, сине
и загрми. Град је метафора вечности. Кроз химну Београду смртни песник постаје
део бесмртног града и тиме и себи обезбеђује делић бесмртности. (уп. Слободан
Владушић 2008: 339)
У визији песниковој Београд је нови
Јерусалим, небески град о коме се говори у Откровењу
Јовановом. Град ван времена који се спушта са небеса и у коме нема плача,
патње ни смрти.
Ламент над Београдом постаје песниково камено узглавље, надгробни споменик
који ће га надживети и победити ништавило и пролазност кратког људског века.
Коришћена
литература:
1.
Црњански 1966: М.
Црњански, Поезија, Београд: Просвета
2.
Црњански 1995: М.
Црњански, Путописи II, Београд:
Српска књижевна задруга
3.
Црњански 2008: М.
Црњански, Есеји, Подгорица: Октоих;
Штампар Макарије
4.
Владушић
2012: S. Vladušić, Crnjanski,
Megalopolis, Beograd: Službeni glasnik
РЕЗ, Број 8, 2019.