Јоко
Тавада, рођена у Токију 1960. године, живи и ствара у Берлину, где пише
поезију, прозне текстове, есеје и позоришне комаде на немачком и јапанском
језику. Своју књижевну каријеру гради на два језика и уједно на два континента,
тиме што своја књижевна дела објављује како у родном Јапану, тако и у Немачкој,
у коју долази 1982. године на студије немачке књижевности на Хамбуршком универзитету.
Посебно место у њеном стваралаштву заузимају књижевни есеји, који су објављени
у четири збирке: „Talisman“ (1996), „Überseezungen“ (2002), „Sprachpolizei und
Spielpolyglotte“ (2007) и „аkzentfrei“ (2016)[1]. Тавадини
есеји представљају великим делом белешке сусрета са Страношћу, у којима
списатељица у улози „поетске етнолошкиње“ описује свој јединствен доживљај
немачке културе, и, пре свега, немачког језика. Тавадина запажања делују
изненађујуће, тиме што дају један сасвим нов поглед на поједине језичке
феномене као и на свакодневницу једне културе .
У
својим есејима Тавада наглашава амбивалентну природу феномена Страности, који
може да изазове различита, готово опречна осећања. Да сусрет са Страношћу може
да буде извор готово дечије радости, Тавада описује у свом есеју „Rothenburg ob
der Tauber: Ein Deutsches Rätsel“ („Ротенбург поврх Таубера: немачка загонетка“)
из збирке „Talisman“, који је посвећен излету у један немачки средњовековни
градић, који притом назива „чудноватом кутијом играчака“[2].
Садржаји стране културе имају својеврстан квалитет који изазива дивљење, али
при додиру са познатим, свакодневним, он почиње да бледи, што долази до
изражаја у сцени, када јунакиња сазнаје да немачке сатове може платити јенима:
„Мој сан се могао купити јенима. Нажалост све, што се може платити у сопственој
валути, престаје да буде сан“[3].
Међутим, како Тавада наводи у једном другом есеју из исте збирке „Das Fremde
aus der Dose“ („Страност из конзерве“), Страност може да изазива и језу, страни
погледи, звукови и укуси могу да проузрокују физичку нелагодност, док се тело
не прилагоди и не промени. Тако јапанска јунакиња осећа непријатно гребање у
грлу док изговара глас „р“, који не постоји у њеном матерњем језику. Да Страности
треба увек приступати са опрезношћу, Тавада наговештава у есеју „Rothenburg ob
der Tauber: Ein Deutsches Rätsel“ позивајући се на јапанску легенду о тзв.
„лисичјем прозору“. Према тој легенди, путници, док прелазе забачене планинске
пределе, праве круг шакама и кроз њега посматрају околину, да не би случајно
прекорачили духовну границу и тако заувек изгубили разум. Код Таваде, објектив
фото-апарата има исту функцију за туристе као тај „лисичиј прозор“ – јунакињи
се мноштво, за њу необичних, средњовековних кућа не мути више пред очима,
објектив фото-апарата ствара неопходну дистанцу за посматрање Страности, тако
да кроз њега читав градић делује јасније и притом подсећа на малу бину
луткарског позоришта.
Додир
са нематерњим језиком и бављење њиме представља сусрет са Страношћу, којем
Тавада посвећује највише пажње. Учење страног језика може и да ствара муке и да
причињава задовољство, али оно увек пружа нову перспективу. У есеју „Von der
Muttersprache zur Sprachmutter“ („Од матерњег језика до језичке мајке“) из
збирке „Talisman“ Тавада истиче колико живот „на страном језику“ може бити исцрпљујућ: „Током своје прве године у Немачкој сам сваки
дан спавала преко девет сати да би се опоравила од мноштва утисака. Сваки
нормалан дан у канцеларији је био за мене ланац загонетних сцена“[4]. Означавање
познатих предмета новим називима на немачком језику чини да они делују ново,
страно, што изазива посебан осећај нелагодности, који ауторка пореди са
обраћањем удатој пријатељици са новим презименом. Коришћење страног језика
подразумева сасвим ново виђење свакодневних предмета – услед постојања ознаке рода у немачком језику,
канцеларијски прибор у њеним очима постаје сексуализован, док за јапански
својствена подела на дугуљасте или пљоснате предмете у потпуности губи значај.
Тавада закључује да је управо језик оно што одређује наш однос према предметима
који нас окружују. Као пример за то наводи колегиничино вређање оловке која
неће да пише, што је ишчуђава, јер се она притом оловци обраћа као особи, што у
јапанском језику није уобичајно. Због таквог обраћања, њој та оловка на дну
корпе за отпатке почиње да делује живо:
„То
беше немачки језик, који се налази у сржи односа између те оловке и жене, који
је мени стран. Оловка у овом језику поседује могућност да жени пружи отпор. Што
се жене тиче, она је могла да је вређа, како би поново стекла моћ над њом. Њена
моћ се огледала у томе, што она може да говори о оловци, док је оловка нема.“[5]
Чуђење
које доживљавамо у таквим ситуацијама је резултат тога, што ми свакој новој
ситуацији приступамо са становишта онога што нам је блиско и познато, тако да наш
матерњи језик умногоме одређује наш став према нашем окружењу. Тако Тавада у
есеју „Ein ungeladener Gast“ („Непозван гост“) из збирке „akzentfrei“ наводи
питање које јој се само од себе наметнуло када је први пут чула немачки поздрав
„Grüß Gott“: „Ког бога треба да поздравим? Има отприлике осам милијарди богова
у Јапану, али ниједан једини граматички члан“[6].
На
један особен, крајње довитљив начин, Тавада у свом есеју „Schreiben im Netzt
der Sprachen“ („Писање у мрежи језика“) из збирке „akzentfrei“ поставља низ
питања који се односе на везу између различитих назива за одређене ствари и
њихове суштине: да ли морски коњиц другачије изгледа јер се више не зове „татсу
но отошиго“ (изгубљено дете змаја) већ
мали коњ из мора? Да ли она у Европи више неће кувати пиринач, јер постоји
само једна реч за „гохан“ (куван пиринач) и „коме“ (сиров пиринач)? Да ли има двоструко
више времена после посла јер у немачком за тај период постоје два назива, „Abend“
(„вече“) и „Nacht“ („ноћ“), док у јапанском постоји само један – „јору“? На то
се надовезује питање утицаја језика на самог говорника: да ли смо исте особе
када причамо на страном језику? Тавада изражава своју сумњу да, усвајањем новог,
страног језика, добијамо и нову личност, али наглашава да нам сваки језик по
својој природи може одредити, како морамо да се представимо и поставимо у свету
у ком живимо. У есеју „Eine leere Flasche“ („Празна флаша“) из збирке
„Überseezungen“ Тавада говори о својим потешкоћама да изабере једну од многих
речи, који у јапанском значе „ја“, јер свака од њих са собом носи конотацију пола
и карактера, тако да избором одређене речи појединац уједно одређује сопствену
судбину у друштву. Ауторка ту истиче предност немачког језика, у ком постоји
само једна реч за „ја“, јер се на тај начин појединац лишава таквог притиска
самоодређивања. Коришћење страног језика самим тиме, у одређеним случајевима, може
да нас ослободи, да нам помогне да прекорачимо ограничења које нам поставља наш
матерњи језик. Језик свакако утиче и на то како се други постављају према нама.
Наш акценат при употреби нематерњег језика обелодањује нашу Страност у датој
језичкој средини. Своју дефиницију акцента Тавада даје у истоменом есеју из
збирке „akzentfrei“: „Акценат је лице говорног језика. Његове очи сијају попут
Бајкалског језера или Црног мора, у зависности од тога, ко говори“[7].
Људи се категоришу на основу поседовања или непоседовања акцента, на основу
њега их други људи одређују и доживљавају као странце. Међутим, Тавада наводи
да непостојање акцента, исто тако као и његово поседовање, може да изазове
потешкоће у средини у којој се страни језик говори. У есеју „Ein ungeladener
Gast“ Тавада се осврће на сопствени положај, и наводи, како је људи категоришу
на основу њеног изгледа, који више упућује на њену Страност него њен акценат. Непрекидно
ишчуђавање матерњих говорника због њеног одличног познавања немачког језика
изазива код ње осећај изопштености, а њихова неуморна испитивања тога да ли она
зна одређене немачке речи Тавада тумачи као резултат њихове иритације услед
тога што она звучи као да њима припада, а уједно изгледа као странац. Она пак
истиче да се у најнезгоднијом ситуацији налазе они који потичу из неке друге
земље, али њихов изглед не упућује на то, а притом немају ни акценат. Тако у
есеју „Akzent“ наводи случај једне познанице, коју је страх да иде у пошту, јер
не разуме компликоване изразе који се тамо користе, а услед њеног недостатка
акцента док прича немачки, нико не би помислио да није оданде и самим тиме јој
не би ни помогао, већ би у крајњу руку помислили да нешто није у реду са њом.
Тавада у истом есеју позива на један отворенији однос према Страности и даје своје
виђење акцента као великодушног позива на пут у далеке географске и културне
пределе, које у савременим велеградовима можемо доживети свакодневно.
Усвајање
страног језика, упркос свим потешкоћама, Тавада представља као изузетно позитивно
искуство, које описује као друго детињство. Такво поређење она појашњава у
есеју „Die Ohrenzeugin“ из збирке „Überseezungen“:
„Има
људи, који тврде да у страном језику детињство не постоји. Али ја никада нисам
пронашла толико детињства, колико у немачком језику. Schmatzen, schluchzen, schlürfen: многе немачке речи звуче као
ономатопеје. Можда новорођенима сваки језик звучи као мени немачки“[8].
У
немачком језику, као страном, нематерњем језику, Тавада види могућност за
неспутано поигравање речима и њиховим значењима. Наиме, како наводи у есеју
„Von der Muttersprache zur Sprachmutter“, у матерњем језику су речи чврсто „прихефтане“
за нас и наше мисли, док нам страни језик омогућава да речи „расхефтамо“ и
ослободимо – такав чин „расхефтавања“ представља управо Тавадин поетолошки
принцип. Она сагледава речи са дистанце нематерњег говорника, показује готово
дечију разиграност при поигравању са њиховим буквалним значењима, тако да оне
добију једно ново значење и самим тиме један нови живот. Неке речи на тај начин
развијају сопствене приче попут митских јунака. Једну такву причу Тавада
осмишља у „Rothenburg ob der Tauber: Ein Deutsches Rätsel“, где описује први
контакт са немачким пецивом, чији су облик и називи јунакињи страни. Тако
Тавада нову реч Bretzel („переца“) разлаже
и повезује са речју Rätsel („загонетка“) која слично звучи. Немачки пекар на
тај начин постаје романтичан лик, који поседује чудноват задатак „да ствара
загонетке, које људи не могу да реше, али могу да поједу“[9].
Када
је у питању учење страног језика, Тавада истиче значај грађења односа према
страном језику насупрот његовом „савладању“. Наиме, како нам живот „на страном
језику“, у ком смо често приморани да преводимо са једног језика на други,
омогућава да увидимо неочекиване повезнице између речи из различитих језика, таква
Страност нематерњег језика, према Тавади, може да представља непресушан извор
креативности за писца. Она се, међутим, залаже за једнако посматрање свих
језика, па и матерњег, као „вечних градилишта“[10] и
за јединствен приступ, код ког речи, како сама наводи у есеју „Akzent“, постају
предмет својеврсног фетишизма. Тавада сматра, да аутор ни у матерњем, ни у
страном језику, не сме себи дозволити да се поведе током говора ‒ он треба да
застане, удаљи се, увелича поједине речи, и њихове делове. Такав гро план
појединачних делова често делује веома збуњујуће, јер на тај начин добијамо
потпуно нове слике познатих објеката, или, Тавадиним речима из есеја „Schreiben
im Netzt der Sprachen“: „Као што под микроскопом не бисмо препознали сопствену
мајку, тако не бисмо ни наш матерњи језик“[11].
У таквом разрушеном односу према језику, Тавада види бит уметности, јер, како наводи
у истом тексту: „Суштина уметности није у томе, да представимо мајку, која се
може препознати“[12].
Тиме Страност за Таваду представља умеће, да се удаљимо и свет око нас
посматрамо са одређене дистанце, које је неопходно како за уметност, тако и за
живот.
Тавадино вешто разоткривање
сакривених језичких међупростора и
међусветова, којим позива на другачије посматрање сопственог језика и културе, осигурало
јој је како симпатије читалаца, тако и многе престижне књижевне награде у
Немачкој и Јапану. Бит и драж њеног есејистичког стваралаштва савршено је
дочарана у критици објављеној у немачким новинама „таz“ (Tageszeitung):
„Јоко
Тавада описује свет онако како би изгледао, када бисмо могли у исто време
сањати и бити будни.“
[1] Сву преводи цитата из есеја
потичу од ауторке овог текста.
[2] Јоко Тавада: „Rothenburg ob der
Tauber: Ein Deutsches Rätsel“. У: Јоко Тавада, „Talisman“. Тибинген:
konkursbuch Verlag Claudia Gehrke, 2011, стр. 39.
[3] Јоко Тавада: „Rothenburg ob der
Tauber: Ein Deutsches Rätsel“. У: Јоко Тавада, „Talisman“. Тибинген:
konkursbuch Verlag Claudia Gehrke, 2011, стр. 35.
[4] Јоко Тавада: „Von der Muttersprache
zur Sprachmutter“. У: Јоко Тавада, „Talisman“. Тибинген: konkursbuch Verlag
Claudia Gehrke, 2011, стр. 9.
[5] Јоко Тавада: „Von der
Muttersprache zur Sprachmutter“. У: Јоко Тавада, „Talisman“. Тибинген:
konkursbuch Verlag Claudia Gehrke, 2011, стр. 10-11.
[6] Јоко Тавада: „Ein ungeladener
Gast“. У: Јоко Тавада, „akzentfrei“. Тибинген: konkursbuch Verlag Claudia
Gehrke, 2017, стр. 46.
[7] Јоко Тавада: „Akzent“. У: Јоко
Тавада, „akzentfrei“. Тибинген: konkursbuch Verlag Claudia Gehrke, 2017, стр.
22.
[8] Јоко Тавада: „Die Ohrenzeugin“.
У: Јоко Тавада, „Überseezungen“. Тибинген: konkursbuch Verlag Claudia Gehrke,
2017, стр. 112.
[9] Јоко Тавада: „Rothenburg ob der
Tauber: Ein Deutsches Rätsel“. У: Јоко Тавада, „Talisman“. Тибинген:
konkursbuch Verlag Claudia Gehrke, 2011, стр. 35.
[10] Јоко Тавада: „Ein ungeladener
Gast“. У: Јоко Тавада, „akzentfrei“. Тибинген: konkursbuch Verlag Claudia
Gehrke, 2017, стр. 46.
[11] Јоко Тавада: „Schreiben im Netzt
der Sprachen“. У: Јоко Тавада, „akzentfrei“. Тибинген: konkursbuch Verlag
Claudia Gehrke, 2017, стр. 32.
[12] Јоко Тавада: „Schreiben im Netzt
der Sprachen“. У: Јоко Тавада, „akzentfrei“. Тибинген: konkursbuch Verlag
Claudia Gehrke, 2017, стр. 32.
РЕЗ, Број 8, 2019.