1.
Наивно би било
мислити да су миграције које су изазвали ратови с почетка ХХI
века по нечему
епохалније у односу на раније кретње појединаца и читавих народа. Нема ничега
новог под сунцем и месечином. Милиони који се на ТВ-у спомињу у збегу с истока
на запад за мене су реминисценција на Сеобу народа из V века, на озлоглашене и мало познате „народе с мора“
из историје древног Египта, на Израиљев егзодус... Сваки тренутак у садашњости
резултат је милиона догађаја који су се одиграли дубоко у прошлости и као
Халејеве комете нам се враћају.
2.
Као млад читалац
био сам разочаран Толкиновом одлуком (а да ли је то Толкин заиста сам одлучио
или су иза одлуке стајали његови јунаци?) да исели своје вилењаке из Средње
земље, далеко, на запад и да остави свет људима. Тек касније сам схватио да је
Толкин прототип за свој фантазмагорични свет нашао у географији Европе. И
заиста ми се чини да те миграције, те сеобе, у човечанству иду само у два
правца: на север или на запад. Док ми, као и вилењаци, не будемо стигли до
богова на западу или до Хиперборејаца на северу, мораћемо да нађемо утеху у
помисли да се код Толкина до света богова може стићи без хтонских или
интерпланетарних путовања. Једноставно, одеш бродом на запад.
3.
Више је разлога
који човека наводе на егзил, а људе на егзодус. Код писаца – јер они мене у
овом тексту занимају – готово је увек политичко-идеолошка подлога тог егзила.
Случајеви се разликују: руски писци с почетка ХХ века беже од бољшевика и
предстојећих Стаљинових чистки. Наводим само неке који су завршили у Прагу,
Београду, Паризу и даље: Набоков, Буњин, Замјатин, Бродски, Солжењицин. Нису ни
сумњали, мислим на немачке писце, да ће и они ускоро кренути истим кривуљама
егзистенције, под ударом новог тоталитарног терора – нацизма. Отишла су браћа
Ман, Хесе се склонио у Швајцарску, истим путем према Паризу наставио је
Ремарк... Не упоређујем, али на страни сам Црњанског (још једног емигранта),
када каже да пише о руском кнезу у „Роману о Лондону“ зато што је руска
емиграција (елите, да напоменем) најстарија.
4.
Опсесивна тема
мојих културолошких истраживања и путовања је тзв. Средња Европа, Mitteleurope.
Бележим
миграције: пољских, чешких, мађарских, југословенских, румунских и немачких
Јевреја, које су уследиле након стварања државе Изреала око 1947. године; Мађара
у западну Европу и Југославију након совјетске казнене експедиције 1956.
године; Чеха и мањег броја Словака ка Француској након варљивог Прашког пролећа
(не лета) 1968. године; Пољака диљем ХХ века, кад год би им држава постала
фениксов пепео. Ту застајем и помишљам да је све то због географских одлика
овог дела Европе – личи на велики хиподром у ком се смењују дивљачка племена на
пламеним коњима. Колико ли је само овај простор пун носталгије?
5.
Милан Кундера,
чешки писац који још увек живи у Паризу, свој роман „Незнање“ базира на миту о
Одисеју (који је можда и митски претходник свих егзиланата) и на конкретном
примеру једне привремене повратнице са запада, Ирене, тумачи носталгију. Ирену,
као и Одисеја када се вратио у родну Итаку, мучи велики проблем повратника –
ћутање. Они ћуте и немају саговорнике којима би испричали своја лутања. Ирена
не жели, а Одисеј никоме не може јер се сви праве као да јаз од двадесет година
не постоји. (Друго је Одисеј на двору Алкиноја – то је почетак „Одисеје“ и
Хомер вешто дозвољава свом јунаку да испреда своје догодовштине.) Све ово
напомињем из једног разлога – писац емигрант може да задржи тај свој узвишени
префикс једино и искључиво ако – пише,
ако говори. Без писања, он је обичан
бегун, ни по чему различит од осталих случајева. Одисеј није био писац, али
због свог статуса интелектуалца, он за мене као да јесте. Био.
6.
У току читања
чешке послератне књижевности искристалисала су ми се два имена која доживљавам
као антиподе. То су Бохумил Храбал и Јозеф Шкворецки. Храбал је и дан-данас
веома популаран и читан писац, познат по свом хумору, окренутости темама из
свакодневице, слободном и течном изразу, неоптерећеном идеологијом и политиком.
Храбалов ларпурлартизам обичности омогућио му је слободу да ствара мимо свих
репресалија пре, током и у постинвазијском периоду. С друге стране Шкворецки
има квалитете који су слични Храбалу, првенствено у хумору и језику, али
Шкворецки у „Кукавицама“ и „Оклопном батаљону“ се не либи да удари најснажнијом
сатиром на дику чехословачке вршке – на партизане и армију (ону домаћу и ону
Црвену). Храбал и Шкворецки – homo
poeticus и homo
politicus, што би
рекао Киш (ето једне посебне врсте изгнаника!). Волим обојицу писаца.
7.
Једно време током
мојих студентских дана волео сам да испитујем своје пријатеље у вези са
природом приступа револуцији. Задатак који сам им давао био је прилично
једноставан и метонимијски представљен: Ганди или Че? Један од најпромишљенијих
одговора био је одговор мог професора В. Није се определио ни за једну
метонимизацију, али је на моју загонетку одговорио да је тешко да се ту ради о
антиподима јер иза обојице стоји исти појам – борба. Да, борба! Али каква? Да
ли би писао књиге као Храбал или као Шкворецки? А за оне који не верују да се и
Храбал борио, наводим Кундерин одговор на наводни Храбалов колаборационизам: „Реаговао
сам такође разјарено: какав је апсурд говорити о колаборацији уколико је дух
Храбалових књига, њихов хумор, њихова машта, чиста супротност менталитету који
нама управља и жели да нас угуши лудачком кошуљом. Свет у коме можемо читати
Храбала у потпуности је другачији од оног у коме се његов глас не би чуо. Само
једна Храбалова књига чини човечанству и његовој слободи духа већу услугу него
сви ми с нашим протестним гестовима и прогласима“![1]
8.
Рекох да су
одреднице које користим заправо Кишове. Његов статус по питању егзилантства је
јединствен. За разлику од свих побројаних писаца, Киш је био добровољни
(само)изгнаник. Живећи на релацији Београд-Париз, Киш је могао да искуси
дихотомију хладноратовских блокова. Вољом на западу, али срцем на истоку, он је
уникатни примерак диспаратности у изгнаниковом животу.
9.
И то јесте
кључна реч за сваког изгнаника – диспаратност. Било да човек бежи од реалне
репресије (као што је случај са јеврејским и руским писцима), било да бежи из
политичког система који га гуши (немачки писци, рецимо), било да је то као
јединка која је уживала угледан статус у једном политичком систему па се нашао
у моралном или политичком раскораку
(чешки, мађарски и југословенски писци, свакако), никад му није ни
припадао (случај Чеслава Милоша и Борислава Пекића, на пример) и поједини ретки
примери добровољног егзила (Киш; Т. С. Елиот међу западним писцима), дакле,
човек који бежи из своје земље, свог језичког подручја, донекле и културе
(западне културе сматрам за не толико различите) и имплементира се у ново
окружење, не може да нађе компромис између свог личног и културног наслеђа са
новим видокругом, при том понижен и емотивно повређен одбацивањем.
10.
Како изгледа
библиотека једног изгнаника, ако је уопште и има? Претпостављам да је Чеслав
Милош у свом дому у Берклију, Сан Франциско, имао сав комфор који му је углед и
звање (био је универзитетски професор) на западу пружило, те тако и књиге које
ће га везати за матицу. Не верујем да су многи били такве среће. Или
виспрености, да не омаловажим Милоша. Чудно је то да сам се најбоље упознао са
Милошевом интелектуалном носталгијом када сам и сам био ван земље. Читао сам
Милошеву књигу „У потрази за отаџбином“ у Темишвару. И сад могу да призовем
светлост хотелске собе, пужа од покривача који сам тог хладног новембарског
јутра себи направио, и сопствену опседнутост свако Милошевом речју. Залутати у страном граду. Можда је овде реч
о нечему више од залуталости. Догодило ми се то једном у Паризу... Желим да
кажем да је осамдесетогодишњи песник и есејиста, човек који је, што се каже,
преживео све, имао потребу да се у то доба врати у магловити лавиринт породичне
и националне прошлости и у духу једног Овидија (ах, ето га тај прави отац свих
песника-изгнаника!) испише прозне записе који одишу мушком меланхолијом за
протеклим данима породичне и националне славе. Историја и аутобиографија у
једном.
11.
Кундера је,
дакле, једини живи писац-изгнаник међу споменутима (Дуго ми жив био!). Живи у
Паризу, повремено сврати у Праг, иако његовог Прага више нема. Писао је на
чешком, после је писао на француском; сада пише језиком мудрости и тишине. Опроштајни валцер давно је имао.
„Неподношљиву лакоћу постојања“ свима препоручујем. Као и његов запис о Јозефу
Шкворецком.
12.
Понекад се
родољубље исказује на најнелогичнији начин, издалека. Након краха Прашког
пролећа (у лето 1968. године) Шкворецки и Кундера нашли су се у Паризу, обојица
са својим супругама пред путовањима која ће им променити животе. Кундера се
вратио за Праг, иако ће се недуго потом вратити у Париз, за стално, а Шкворецки
је са супругом Зденом припремао кофере за Торонто. Тамо ће наставити са својим
писањем и у самиздату, скоро потпуно лишен икакве помоћи, објављиваће чешке
ауторе који су били забрањивани у његовој домовини. Кундера: „Шкворецки су
становали у кућици у Торонту и једну њену просторију наменили су за штампање
чешких забрањених писаца у њиховој земљи. Ништа није било важније од тога. […] Уосталом,
ниједна политичка организација није субвенционисала Шкворецке који су као
издавачи могли рачунати само на своју сопствену снагу и жртве. Никада то нећу
заборавити. Ја сам живео у Паризу, а срце моје домовине, што се мене тиче, било
је у Торонту“[2].
