Баш као и
илегални избеглички канали којим је дошао у Европу, тако је и литерарно
стваралаштво Хасана Бласима допрло до западноевропског читаоца „иза леђа“,
преко разних (језичких) граница, под лавином болних удараца и у крви. Бласимова
животна прича је једна велика избегличка прича која се у његовој прози може
препознати као део мањих прича о суровости и муци.
Бласим[1] је
2004. године стигао из ратом захваћеног Ирака у благу, снежну Финску. Од тада
до данас овај изворни филмски стваралац посветио се перу и написао тридесетак
прича које је објавио у књигама „Лудак са Трга слободе“ и „Ирачки Христос“, а
најбоље из обеју књига, уз неке нове придодате приче, у књизи „Изложба лешева“.
Ова дела спадају у кратке приче, али би се могло рећи да је Бласим један од
зачетника нове врсте прича, тзв. мигрантске
приче. Ове приче по облику не разликују се од кратких прича, али њихова
тематика је јединствена. Бласим у причама обухвата широки спектар избеглиштва,
почев од његове мотивације, идеолошке подлоге до самог чина бекства (пута за
Еден, на запад) и ситуирања у ново окружење. Не само то, Бласим се хвата у
коштац и са животима својих сународника који су остали под фанатичким терором и
америчким бомбама у родном Ираку.
Зашто се ирачки
књижевник опредељује за прозу, и то за приче, а не роман? Већ на самом почетку
књиге „Лудак са Трга слободе“ Бласим пише: „Сви
који дођу у Центар за прихват избеглица имају две приче, једну стварну и другу
за службену евиденцију. Приче за архиву су оне које новодошавше избеглице
сервирају да би стекле право на хуманитарни азил. Те се приче записују у
Имиграционој управи и чувају се у картотеци, у личним досијеима“ (курзив –
пишчев)[2].
Те званичне приче, свака налик једна другој, писца не интересују јер он зна за
оне стварне приче, ма колико неверватно деловале. Иронија је што и те стварне
приче делују као плод фикције, а то је, испоставља се, велика проблемска тачка
Бласимовог писања. „А стварне приче
остају запретене у душама избеглица, да их проживљавају изнова и изнова, у
потпуној тајности. Ипак, то не значи да се границе између тих двеју прича лако
повлаче. Понекад се приче помешају па би било узалудно и покушавати да се
разграниче“[3].
Прво што пада у
очи у мигрантским причама је да су оне отворено врло сурове, а насиље у њима
представљено је сировим и безобзирним речима. Неће бити реткост да у њима
прочитамо како је неки нараторов познаник живео свој живот све док га бомба
није разнела док је куповао шаргарепе на пијаци; или да је јунак изгубио
контакт с породицом да би касније сазнао да су му мајку силовали екстремисти, а
потом да су сви у породици обезглављени; или да у ресторан уђе бомбаш-самоубица
и натера јунака да преузме бомбу да би спасао своју мајку. Ни друге облици
насиља нису занемарени: пребијање, убадање ножем, јавна егзекуција, разношење
аутомобила итд. У причи „Изложба лешева“ то иде толико далеко да једна тајна
организација жели да своје жртве изложи очима јавности да би се касапљење
тумачило као галеријска уметност под отвореним небом[4].
Оно што је
заиста необично у овим причама је – обичност. Наиме, Бласимови јунаци ову суровост
прихватају као сасвим обичне догађаје у својим животима. Насиље је само декор
свакодневице. Нико се не ишчуђава. А страх је присутан само док опасни и крвави
догађаји трају. После тога – све се враћа у нормалу. У насловној причи прве
Бласимове књиге Лудаков Трг слободе нападају јединице државне безбедности јер
мештани не желе да уклоне споменик са трга. Све је у пламену и у рушевинама. У
следећој Лудаковој исповести видећемо да се живот у градској четврти наставио,
а само је споменик уклоњен. У причи „Пијаца прича“ извесни писац Хамрани биће
разнет насред пијаце улетањем камиона пуним експлозива. Ево шта се каже о тој
трагедији: „На пијаци је тада изгинуло преко седамдесеторо људи – још један
број који нема везе с Хамранијевим сном. Када се код неког народа, или групе
људи, нагомилавају године и године рата, ужаса, беде и разарања, упуштање у
нелогичне или баналне појединости почиње да личи на враџбине“[5]. Симптоматично
је да се прича „Рупа“ завршава на следећи начин: „'Нормална ствар', одвратих
апатично, затим отпузах према старчевом лешу“[6].
Закључак на који
нас Бласимов поступак наводи је да је ирачком народу насиље постала
свакодневица, а смрт стални сапутник у животу. Не, нећемо срести мајке које
вичу жалопојке, људе који ће се жртвовати зарад добробити других (чему жртва
када њих већ сутра може спопасти иста пропаст), несебична дела, племените
љубави. Такав свет код Бласима не постоји, он у ирачким условима нема опстанка
јер је у тој држави хуманитарна катастрофа.
Како у таквим
условима веровати у бољитак? Како уопште један Ирачанин може да пише, да ствара
уметност? Бласим то чини уводећи фантастику, ону фикцијску, књижевну
фантастику, у своја дела. Већина прича има макар један део који је фантастичан,
а најчешће је то у заплету или расплету.
У причи „Козја
песма“ један избеглица који се дочепао Обећане земље након сасвим обичног дана
одлази у свој стан и у тренутку пресвлачења схвата да један вук трчи према
њему. Цела прича одвија се у стану на петом спрату и дата је одлична
психологија лика кроз монолог. На крају приче појављује се чак и аутор лично,
као слушалац приче.
У раније наведеној
причи „Рупа“ ирачки војник након једног пушкарања упада у рупу у којој затиче
старца из доба халифата и руског војника из Зимског рата (1940. год.).
Испоставиће се да је та рупа у ствари један бесконачни ланац у ком сваки
следећи који упадне замењује претходног. „Тај Багдађанин рекао ми је и да сви
који упадну у ову рупу веома брзо уче – да читају, да сазнају догађаје из
прошлости, садашњости и будућности. И да креатори ове игре врше експерименте
како би схватили коинциденцију. Причало се да више нису у стању да контролишу
игру, која се без застоја котрља кроз кривине времена“[7].
„Хиљаду и један нож“ поред тога што насловом
подсећа на класик арапске књижевности „Хиљаду и једна ноћ“ занимљива је и јер
бројни јунаци у њој имају ту способност да учине да ножеви изненадно ишчезну.
Ова моћ повезаће јунаке приче све док случајно не набасају на једну продавачицу
ножева која баш зато држи продавницу ножева јер има способност да врати ишчезле
ножеве. Наравно, и ова прича има обавезну ратну позадину, али је, као што смо
утврдили, повест главних јунака битнија.
У једној причи у
којој се помиње Србија као део мигрантске руте, група од тридесетак илегалних
избеглица прелази камионом из Бугарске у Србију на путу за Западну Европу
(„Камион за Берлин“). Они морају непрекидно да ћуте како се не би одали, а воду
и храну добијају ноћу, када камион застане. У тој самој по себи напетој
ситуацији, околности ће се погоршати када камион буде почео да јури и
највероватније бежи од полиције. Тек када камион застане, имигранти ће схватити
да су остављени сами за себе. Српски полицајци када буду отворили врата камиона
видеће масовни покољ и једног излуделог младића који ће полицајцима побећи у
шуму. Бласим завршава: „У кревету, Јанковић је, гледајући у плафон, говорио
својој жени: 'Нисам луд, жено! Кажем ти по хиљадити пут: чим се домогао шуме,
тај момак се спустио на све четири и, пре него што је ишчезао међу дрвећем,
претворио се у сивог вука'“[8].
То су проседеи
који су Бласиму блиски у мигрантским причама.
* *
*
Питање које се
намеће је – зашто се Хасан Бласим опредељује за фантастику у својим већ
невероватним причама? Зашто њему, и самом бегунцу из блискоисточне ратне зоне,
није стало да верно опише муке кроз које пролазе избеглице на путу за запад?
Ова питања имају далеко сложенији одговор него што се може очекивати.
Дијалог између
Оријанта и Окцидента, започет Гетеом и немачким романтичарима, достигао је у
првој декади двадесет и првог столећа најнижу тачку у новијој историји. Још
раније спутаван и обесхрабриван, Исток и Запад данас су две културе које не
могу да нађу заједнички ослонац. Политички и идеолошки, то су светови који се
налазе на различитим крајевима поларитета: западни капитализам и источни
шеријат као два цивилизацијска антонима. Иронија је да исток и запад најбоље
могу да саживе ако се потпуно одвоје у цивилизацијском контексту, те да се
запад не меша у питања источног (исламског) живља; а источњаци да нађу милосрђа
и опросте западњацима НАТО бомбе.
Ово разрешење је
извесно немогуће јер је медијска пажња усредсређена на блискоисточно питање.
Међутим, нови (дигитални) конзументи медијских извештавања прозрели су медије
новог века и прихватили да вести које се сервирају не морају бити истините.
Говоримо о тзв. fake
news. Новинар, дакле, није дужан да извештава истинито о
горућим дешавањима, већ је његов задатак да извештава по диктату идеолошке
потребе. Узмимо у обзир само колика је фама настала након терористичких напада
на Париз, Лондон и Берлин у претходних неколико година. Број медијских
извештаја, као пажња која је посвећена, готово је реципрочна када је реч о
Блиском Истоку или о супсахарској Африци. И западном конзументу овај биланс је
прихватљив, иако му је јасна или макар прозирна идеолошка подлога. У томе је
највећи проблем. Није реч о национализму или шовинизму, већ слика света која се
ствара по принципу divide
et impere. Поворка хиљаде блискоисточних избеглица (из Ирака,
Ирана, Авганистана, Сирије, Пакистана) може се користити у политичке сврхе са
лицем или наличјем.
Кратке приче
Хасана Бласима од самог почетка имају мас-медијска средства јавног информисања
против себе. Како описати патње својих сународника ако су новине увек корак
испред и претумбају сваку објактивну истину? Пошто центри моћи имају јасан,
непроменљив став према уништеним земљама (читати: својим изворима зараде), како
преокренути страницу дехуманизоване људске историје у вапај за емпатију и глас
потлачених? Бласим чини то на штету објективности.
Када читамо
Бласимове приче о избеглици који у свом коферу носи кости своје напаћене мајке;
када читамо о уреднику каријеристи који присваја романе преминулог војника; о
мајци и ћерки које остају у напуштеном селу само да би их џихадисти силовали и
спалили; о нападу на целокупну градску четврт; онда нас, западне читаоце, то
неће много дотаћи. Зашто? Јер такве садржаје ћемо прочитати и у електронским
издањима новина, на интернет порталима, чућемо на вестима на телевизији, тек
ретко и у разговору с пријатељима. Али...
Ако Бласим каже
да је мајчина лобања проговорила; ако каже да су уреднику пристизали новији и
инвентивнији романи мртвог војника са фронта; ако у причу о двема напуштеним
женама дочара призором духа који их незаинтересовано посматра; или ако одбрану
градског трга представи као алегорију борбе појединца (или групе) против
идеологије, онда његове приче, оне званичне,
почну да нам говоре језиком милиона оних који немају гласа, на чијим леђима се
граде финансијске империје, чија стопала газе хладну земљу балканске зиме да би
се домогле балтичког лета. А тамо? Тамо затичу своје сународнике.
* *
*
Отворено
критичан против Садамовог режима (он се у причи ословљава само као Диктатор),
Бласим не остаје без оштрице када је у питању запад. Да, рећи ће у причи
„Кошмари Карлоса Фуентеса“ да је то онај стандард којем сваки Арапин са Блиског
Истока стреми, али исти тај јунак који изговара те речи схватиће, на болно
суров начин, да се човек са Оријента не може насилно уклопити у културолошки
склоп њему новог света. Но, идентитетски проблем тек је један у низу који
настаје кривицом Окцидлента.
Запад је свет у
ком ће се сукобити избегличке легије између себе. У једној од прича из књиге
„Лудак са Трга слободе“ у италијанском граду избиће сукоб између групе Сиријаца
и Авганистанаца. У далекој Финској, сада Бласимовој домовини, тамнопутог човека
ће група људи препознати као човека арапских корена и на улици га претући. Ти
људи су – неонацисти. Напослетку, Бласим ће отворено у неколико прича рећи да
главну кривицу за стање на истоку сносе – америчке бомбе.
Остајемо са једним
питањем: зашто нам je, и поред свега, тешко да поверујемо у Бласимове
приче, међу којима је свака чаробнија, мрачнија и суровија од друге? Разлог је,
највероватније, врло лицемеран са наше стране: не можемо да поверујемо да се
људска дела могу преметнути у толику изопаченост. Зато је најлакше скренути
поглед на другу страну и гледати у црни зид равнодушности.
„У селу су се
потом догађаји множили. Најпре су га напале снаге режима. Затим су га поново
освојили устаници, после жестоких борби током којих су текли потоци крви и
одсецале се главе. Потом стигоше међународне хуманитарне организације трагајући
за доказима. Обе организације евидентирале су масакре које су починиле обе
стране, баш као да су нека власт која пребројава мете и
једних и других. Крвава утакмица коју међународна заједница надзире издалека,
преко трговине оружјем и помоћу лажи и крокодилских суза“[9].
Поворка ће се
наставити.
[1] Хасан Бласим није много познат нашој читалачкој
јавности и зато прилажемо његову кратку биографију. Рођен је 1973. године у
Багдаду. Студирао је на Академији за филм. Због отворене критичности његових
кратких филмова, бежи у ирачки део Курдистана и тамо наставља да снима под
псеудонимом. Тек 2004. године стићи ће преко мигрантске руте до Финске. У
Финској наставља да снима филмове, али пише и кратке приче које је до сада
издао у три књиге. Пише на арапском, али до арапских читалаца стижу само
цензурисане верзије његових прича. Књиге „Лудак са Трга слободе“ и „Ирачки
Христос“ на српском је објавила Геопоетика (2015. и 2016. године) обе у преводу
Српка Лештарића.
[2] Хасан Бласим, „Лудак са Трга слободе“, превео Српко
Лештарић, Геопоетика, Београд, 2015, стр. 9.
[3] Исто, стр. 9.
[4] Видети: „Изложба лешева“. У: Хасан Бласим, „Лудак са
Трга слободе“, стр. 96-103.
[5] Бласим, „Лудак са Трга слободе“, стр. 112.
[6] Хасан Бласим, „Ирачки Христос“, превео Српко Лештарић,
Геопоетика, Београд, 2016, стр. 27.
[7] Исто, стр. 24.
[8] Хасан Бласим, „Лудак са Трга слободе“, стр. 29.
