Уметник
двадесетог века био је провокатор друштвених институција које су заговарале
једнообразни систем живљења. Посебно су 60-е и 70-е године обележене појавом ексцеса под којим подразумевамо бунтовно
иступање појединца. Тако у књижевној уметности, када говоримо о ексцесу,
говоримо и о експерименту, односно креативној
артистичкој појави кратког века. Експеримент у овом периоду није заобишао ни уметност
филма. Није непознато да се експериментални филм појављује као посебан филмски
род. Експериментални или авангардни филм, ознаке су за филмове који теже чистом
артизму и високом модернизму. У периоду 60-их година, у Канади, појавио се
творац неколико кратких филмова – Артур Липсет.
Биографија
овог филмског генија сажета је и опскурна. Рођен је 1936. године у Монтреалу у
породици руских Јевреја, извршио је самоубиство пар седмица пре свог педесетог
рођендана. Радио је на месту уредника Националног филмског одбора, где је и
почео да ствара своја краткометражна дела. Скупљао је из смећа остатке трака са
звучним и визуелним записима, колажирао их и тако 1961. године обелоданио свој
први филм „Very nice, very Nice“. Године 1964. појављују се његови филмови „21
– 87“ и „Free Fell“, а следеће 1965. године режирао је филм „A Trip Down Memory
Lane“. Разумеле су га модерне
генерација, али су га убрзо и свргнуле са пиједестала филмских бардова.
Какав
је то језик којим мрмља Липсет у својој пророчкој екстази? Анализирајући његов
први филм „Very nice, very Nice“,
видећемо да је то језик модерног потрошачког друштва. Липсет је проговорио о
тадашњем друштву, али својим визионарским погледом докучио је и данашњицу. Један филм треба да се оствари на три
начела, а то су: слика, звук и нарација.
Филм
Артура Липсета је својевсни визуелни роман о појединцу, потрошачком друштву и
уопште модернистичкој дехуманизацији човека. Липсет на јединствен начин пева о
граду, као о месту где се губи сваки вид особености, у који се срља зарад
материјалних циљева. Тако у својој филмској поезији Артур ниже слике зграда
које су исте, сиве и мртве.
Град
представља место колективног мртвила, место једне класе која нема жељу, али ни
вољу да мисли другачије. Док се слике брзо смењују пред нашим очима, у позадини
чујемо глас наратора који говри:“Овим градом маршира армија чији је мото: NO (НЕ) BUY (КУПИ)!” Наратор говори једно, али ми ћемо видети на
сликама једну потпуну другу ситуацију: конструкцију са натписом BUY
високо на згради која постаје окриље свих људи. Као какав Бог-заштитник, ова конструкција,
којој се изманипулисане масе клањају, стоји на небу.
Масе
које су изгубиле моћ самоопредељења и мишљења најбрже и најлакше бивају добри
пијуни у рату. У својој епопеји канадски редитељ говори о рату и човеку који
постаје обично топовско месо:
„Политичар
им може свашта обећати, а они се после неће сећати шта им је обећао, и уххх... И
ух, и ух... игра, заиста... ух... заиста, ух, ју је лепо гледати. Ја ипак, ја
волим фудбал више него остале, ух, мислим, него кошарку или хокеј или скијање или…
ја преферирам фудбал”, чује се даље на филму. Након збуњене изјаве медијског конзумента,
појављују се слике које нису у складу са оним што чујемо: кратке и брзе слике
председничких избора и протеста, након чега следе вести о спорту. Али и док
наратор прича о љубави према фудбалу, хокеју и скијању, нећемо видети слике тих
спортова, већ бокс мечева. Ово је још један отмен пример како функционише философија
манипулације – кратак помен на политичке игре, али дуг и темељан преглед
спортских дешавања.
Најупечатљивија
фотографија јесте она на којој се виде обнажена женска тела, што опет
представља груб, али делотворан начин да се читаоцу или слушаоцу одврати пажња
од битних ствари. И данас еротика, она брутална и вулгарна, представља одличан
пут како би се широком аудиторијуму скренула пажња.
Реклама
угрожава креативност кратког филма, али њен циљ и није да подстакне на размишљање,
већ супротно. Огласи и рекламе скачу на нас из новина, са ТВ-а, са Yutubе-a,
Facebooka, а све са истом и јасном поруком – купи мене јер сам бољи од других. Ни Липсет није заборавио на рекламне
садржаје. Философија рекламе из Липсетовог угла изгледа овако: „Некада са
унутрашњим системом, повећањем циркулације... Ви активирате ваш унутрашњи
систем, Ваш органски систем, жлездани систем, мишићни систем, Ваш ендокрини
систем, систем лучења, репродуктивне системе…Овако, да Вам кажем, мислим да не
постоји велика забринутост ни око чега, постоји неко пролазно интересовање за
ствари, али нема превелике забринутости. Опет, то је можда ствар убеђења. Људи
нису вољни да се укључе ни у шта. Мислим да се заиста укључе...” Чујемо глас
који, по свему судећи, представља одређени производ и начин његовог деловања на
систем органа. Липсет је овим потезом заправо објаснио процес како рекламе
утичу на купце, на масу. Добра реклама је једна врста екстазе, делује на „Ваш
органски систем, жлездани систем, мишићни систем, Вас ендокрини систем, систем
лучења, репродуктивне системе...” Видећемо низ слика различитих реклама за
храну и пиће. Тело треба задовољити јелом и пићем, а украсити га накитом и
гардеробом. Слике луксузне гардеробе, накита и аута представљају статусне
симболе. Сеад Алић о куповини има једну опаску која погађа мету: „Никада се не
рекламирају ствари, него обична људска срећа и увек се приказују једнако срећни
људи чија је срећа у ствари изазвана различитим куповинама. Човек не иде у
куповину по ствари него по срећу, али замислите: она се тамо не продаје“[1].
Ту је слика и Мерилин Монро која представља тадашњи, али и садашњи стандард женске
лепоте, успеха и пропасти. Билборд за филм „Ocean’s Eleven“ из 1960. године
поручује својим гледаоцима да можеш да се обогатиш, иако си преварант или
лопов. Често гледамо филмове у којима се поистоветимо или бар помислимо да наш
живот може бити као на филму: након многобројних неуспеха, појављује се једна
прилика која решава проблем. Биоскопски филмови су једна врста манипулације. Није
непознато да постоје режимски филмови, филмови са јасном идеологијом и поруком.
На пример, ако погледамо било који холивудски филм у једном тренутку морамо
видети и заставу САД-а, згодан начин да се негује патриотизам, али и да се
негује култ обећане земље.
Рат
и потрошачко друштво учинили су да човек постане потпуно ништаван. Кадар који представља
замућену слику човека доказ је да је човек постао ствар и он више нема
индентитет ни индивидуалност. „Како се зовеш пријатељу? Он, ух...хм…ухм…хм…Ти…”
У
једном тренутку неко поставља питање: „Шта је смисао живота? Шта је добро? Шта
је вредност?” Када се поставило ово философско питање о смислу живота,
појављује се фотографија математичара Џона Хершела, очекујемо портрет неког
философа – али ипак не. Живот у материјалистичком времену подразумева да све
што нас окружује има вредност и да је та вредност изражена бројевима, а то даље
значи да овом времену нису потребни философи, већ врли математичари.
Враћа
се Липсет поново на град у ком човек лако и брзо губи индивидуалност. Човек
није самосталан у мишљењу и деловању, он је формиран колотечином индустијског и
материјалистичког друштва. Смењивањем слика на којима се виде Тријумфална
капија у Паризу, Колосеум у Риму, пирамиде, одједном ФАБРИКА, и на крају трг у
Барселони на ком је постављен споменик Колумбу – проналазачу новог света –
Артур Липсет као да поручује да треба поново потражити наду или обећану земљу.
То и потврђује наратор речима: „Топлина и светлост ће се вратити и обновиће све
човекове наде. Браво, веома лепо, веома лепо”.
Филм „Very nice, very Nice“ Артура Липсета представља
скоро па пикасовску гернику друштва.
[1] Сеад Алић, „Медији – од завођења
до манипулирања“, АГОМ, Загреб, 2009,
стр. 200
РЕЗ, Број 8, 2019.