Каже се да су класици мртви, а да савремена књижевност
у хаосу светског бунцања, многогласја и којекаквог галиматијаса не може да
досегне славу прошлости. Да је књижевност продана, да се не обраћа никоме
конкретно и да су је победили слика и видео снимак. У исто време из савремене
жетве изникли су бројни часописи просветитељског назива (и вероватно програма),
удружења обломовског ентузијазма и једноличних блогера. Да се разумемо: живимо
у ХХI веку и не очекујемо да писац из фијакера изађе и
подеси лептир-машну на свом жакету пре него што уђе у салон да чита или слуша о
књигама неке савремене мадам де Стал. И, овде није реч о противљењу или
негирању: овај век донео је експанзију електронских медија, које прихватамо и
које подржавамо. Али шта је са уметношћу, шта са књижевношћу?
Часопис који је пред тобом, драги али далеки и
непознати читаоче, за циљ има да окупи квалитетне младе ауторе и да буде њихово
гласило. Стварајући у ери између графита и пиксела − прихватајући нову
технологију, али са сопственим, аутентичним опсесијама, темама и афинитетима −
они једнако пишу читаоцу додира и читаоцу испред екрана. Рез је часопис спреман да негује и модерну естетику и патину
старине.
Поред уметничке прозе и поезије, часопис објављује и
есејистичке и критичарске текстове, свеже и иновативне, али опет са теоријским
и научним упориштем, далеко од сваке произвољности. Теме су широке: поред нових
увида у класике, подржавамо и осврте на најновија издања, као и поглед уназад
на заборављена и неактуелна дела.Говоримо о књижевности а стално мислимо на
уметност уопште. Јер, поред књижевности, у Резу
ће се наћи и уметничке фотографије, интервјуи са познатим уметницима,текстови о музици, сликарству, филму, позоришту, па и они о
даљој рођаци књижевности – свидело се то Платону или не – философији. Још једна
веома значајна ствар: преводи и препеви са страних језика. Поносно изјављујемо
да ће ова рубрика садржати и савремене ауторе, али и нове преводе већ
преведених или слабије превођених аутора. Књижевност није књижевност ако се
затвори у један језик и један народ.
Напослетку, остаје питање имена. Зашто Рез? Према неким истраживањима,
читалачка публика у закашњењу је од педесет година за модерним тенденцијама.Тај
јаз смешта нас у шездесете године ХХ века. Не може се писати као у тим
годинама. Међутим, могу се наћи неке споне, везивни елементи између ондашњих
писаца и савремених тенденција. Присетимо се, тада у српској књижевности
стварају Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Миодраг Павловић, тада пише Борислав
Пекић, тада су изашла последња (али импозантна) дела Црњанског и Андрића. И,
наравно, тада пишу Васко Попа и Данило Киш, чије књиге – „Рез“ и „Час
анатомије“ – остварују директну везу са
називом и поетиком нашег часописа.
Кажемо, дакле, „Рез“, јер видимо у овом називу везу са
традицијом колико и спремност да будемо својствени: Рез, јер Попа; Рез, јер
Киш. Рез, јер сматрамо да књижевност
и уметност младих не сме да буде потцењена. Рез,
јер часописје анатомски колико и поетички. Рез,
јер Litterae ante еt supra omnes.
Уредништво
