(Микица Илић, Освит дана осмог, Књижевна заједница
Сремска Митровица, Сремска Митровица, 2015)
„Људи говоре“, иницијално поглавље
романа Освит дана осмогМикице Илића,
носи име индикативне природе: њиме не само да се на специфичан начин евоцира
чувено дело Растка Петровића, него се, посредством његовог садржаја, већ
напочетку апострофи-ра једна од кључних тематских равни пишчевог приповедања –
глорификација приче и вера у њено спасоносно дејство.Упознајући се са главним
јунацима романа, приповеда-чем и Лазаром Милутиновићем, који време проводе у
подруму парохијског дома, заточени од стране комуниста (први, због одбијања да
постане члан земљорадничке задруге, други услед неизмиреног откупног дуга),
читалац сазнаје да ће на свом мисаоном путовању кроз књигу пратити животна,
махом ратна искуства јунака о којима ће управо они сами сведо-чити. Баш као што
се у делу поменутог српског авангардног писца инсистира на дијалогу као начину
спознавања приказаног литерарног света, тако и Освит дана осмог наглашава важност вербализације јунакових животних
путања: Лазар казује о мучном трајању у ло-гору Оснабрик у Немачкој за време
Другог светског рата, док приповедач, као онај који је остао у окупацијом
захваћеној отаџбини, предочава сопствена иксуства из само наизглед другачијег
угла: јер, када човек сведочи о рату, он готово увек говори о суштински истим
несрећама. Још експлицитнија вера у моћ и лековита својства приче сугерисана је
у делу романа у којем заточеници у подруму логора воде разговоре свесни да је
управо прича једино што засигурно поседују, једини елемент који остаје ван
дејства забране: „Човек мо-же без куће и породице, алибез приче никако“.Овај
став, изразито близак Андрићевом начелу да се модуси причања мењају кроз време,
али да је потреба за причањем
конзи-стентна, нарочито долази до изражаја у лику Саве Илића који тамничке дане
прекраћује смишљајући разне приче: „Била је то она скривена, заумна потреба за
причом, старија од свега на свету, уткана дубоко у подсвест сваког човека“.
Приповедање, реализовано некад у
трећем, некад у првом лицу, нијансирано дир-љивим или хуморним, али увек
одмереним, сталоженим тоном, открива низ различитих ратних, логорских
искустава: од Лазарове интернацијеиз околине Карловца(Бановине Хрватске) у
Србију, преко депортовањазаробљених официра и подофицира у логор Осна-брик, па
све до рускогбомбардовања логора и преусмеравања заробљеника у логор Офлаг 65
којег, пред налетом црвене коњице (Црвене армије) немачки чуваринапослетку
напу-штају.Честе реминисценције на претходно ратно доба, на Велики рат, остварене
су, нај-пре, у лику поручника Петра Радеке, добровољца из Првог светског рата,
који успева да преживи Солунски фронт, Кајмакчалан инову ратну опасност –
немачку силу, али не и наоружане цивиле који су положили исту заклетву.
Асоцијације на период Великог ратапотом се уочавају у оним романескним пасажима
који указују на инверзије у друштвеном статусу. Тако некадашња сјајна слика
краљевских официра бледи у новонасталим околно-стима: они су сад осуђени на
гурање у загушљивим, неугледним сточним фургонима, на линч њихове заробљеничке
колоне која пролази Загребом: „Онај јунак што си га до јуче гледао како
парадира на коњу са сабљом за појасом сад опустио брке и гледа преда се у цокуле
без пертли, а понеки држи гаће у рукама да му не спадну без каиша. Они најстари-ји,
који су Колубару и Цер претурили преко главе, седе најтужнији. Лакше је
млађима, њих не притиска стара слава“. У поглављимаВреме чудаи Деобе још
изразитије се апо-строфира оваква инверзност: бивши надничари, сада уважени
партијци, прерасли су у моћнике што суде својим некадашњим газдама, док процене
о томе кога треба хапсити вр-ше некадашњи воденичари и абаџије. У роману се
истиче још једна карактеристика ратних превирања која је нешто раније у овом
тексту наговештена констатацијом да сваки говор о рату оцртава обрисе једне
исте несреће. Та истоветност ратних искустава, репетитивност историје, долази
до изражајакада пуковник у пензији Миленко Јоксимовић у возу прича млађим
официрима о свом заточеништву у аустроугарском логору Нађмеђер – окупљени тада
остају у недоумици да ли пуковник говори о давним догађајима или о ономе што им
се управо дешава. Сам идентитет сужања у логорима сводио се на бројке, пуку
статисти-ку: „Заробљеници су уписивани у логорску књигу и добијали су своје
бројеве. Више их нико није прозивао по имену и презимену већ само по броју.
Ваљда зато што је лакше уби-ти број, него човека са именом и презименом“. Овом
рефлексијом активира се етичка ди-мензија Илићевог писања која се надаље
развија радијално, кроз широк дијапазон ситуа-ција. Једна од њих тиче се
чињенице да је, ради хапшења, увек долазило више крвника не-го што је потребно,
јер су на тај начин кривицулакше распоређивали, делили међусобно заташкавајући
тако своја злодела: „Њихов је циљ да сви буду џелати и да сви буду жртве, јер
се тако губи свака граница између невиних и кривих“.У готово гномском,
послови-чком маниру, Илић бележи још једну мисао универзалне вредности: „Сељаково
време је доба мира, кад не мора да даје синове и волове у војску, а лењивцу и
бескућнику паше време великих потреса и буна“.
Поред интертекстуалних спона које
наслови поглавља претендују да изграде са зна-чајним делима српске и светске
књижевности (Време чуда и Деобе Д. Ћосића, Употреба човека А. Тишме, Црвене
магле Д. Васића, Случајеви Д.
Хармса, Црвено и црно Стендала, ПроцесФ. Кафке, Црвена коњица И. Бабеља, Голи
ручак В. С. Бароуза, Васкрсење
Тол-стоја, Мртве душе Н. В. Гогоља, Изгубљени рај Џ. Милтона...), роман
подразумева предо-чавање разноврсних детаља који чине део ратног амбијента, али
су истовремено прелом-љени кроз перспективу егзистенције обичног човека.
Описује се изглед логора и живот у њему: начин на који су се заробљеници
хранили, одржавали хигијену и проводили време.Сужњи, неретко испуњени осећањем
страха, неповерљивости и безизлазности, обављали су тешке физичке послове
(подизали бараке, секли дрва, чистили штале, товарили стајско ђубре, тимарили
коње, копали канале, али се и коцкали, посезали за разним криминалним пословима,
славили крсне славе). Реализацију неких од ових послова умели су, међутим,
вешто и да саботирају, па тако у поглављу Случајевизаробљеници
кришом, намерно лоше постављају прагове на прузи, и разбијају цеви у каналима
за индустријску канализацију. У роману се топлим, понекад и хуморним тоном
описују и донжуанства (лик Ђорђа Репоње који је своје услуге наплаћивао
Немицама желећи да се тако обогати и након ратакупи пар волова и неколико
јутара земље), али и искрене љубави које су се рађале међу заточенима (једна од
таквих била је несрећно окончана романса између Веселина Јевремовића,
Ла-заревог друга из детињства, и Ане, гимназијалке из Гдањска).
Нарочит изазов у процесу тумачења
представља сâм романескни наслов. Број осам, на чију релевантност упућује
управо насловна одредница дела,појављује се у приповед-ном ткиву неколико пута.
Најпре се истиче да је у освит осмог дана две трећине војника дезертирало, да
би се, потом, могло запазити како се такође осмог дана догодио коначан долазак
у логор Оснабрик. Заточеници су имали да се држе обавезног распореда: да свако
јутро у осам часова и свако вече у осамнаест часова буду постројени због
прозивке. До логора Офлаг 65 они доспевају такође осмог дана, у освит, док је
приповедач, након што су га партизани регрутовали у Четврту српску бригаду,
управо осмог дана чуо знак за узбуну који је најављивао одлазак на Сремски
фронт. У болници, где доспева након што га шрапнел погађа у главу, приповедач
се сусреће са другом Радованом Марковићем који га моли да однесе његово писмо
родитељима. Приповедач је и тада путовао осам дана да би, коначно, управо осмог
дана од уручења писма,сазнао да је Радована усмртио залутали метак. По свему
судећи, број осам не фигурира као носилац позитивног значења у роману, штавише,
он антиципира несрећне догађаје, злослутан је и злокобан. Па ипак, уз њега и
овакво његово значење стоји реч освиткоја
апострофира супротна својства: јутро, светлост, рађање, нови дан/живот,
васкрснуће. Овакав наслов-оксиморон евоцира финалну сценуромана у којој се за
Лазара, након његовог самоубиства вешањем, каже да је био „мртав и
насмејан.“Управо тим зачудним и контрадикторним спојевима несреће и рађања,
смрти и смеха,изједначава се умирање саживотом – првȏ се схвата као предворје
новог облика трајања, док друго и самоуме бити испуњено незамисливим
страдањима. Откривање ових спојева, најзад, враћа тумача романа науводне
странице, на мото израженречимаписца који је преживео ужасе гулага Варлама
Шаламова: „Схватили смо да смрт / није нимало гора од живота, / и нисмо се
бојали / ни једног ни другог“ (Приче из
Колиме).
РЕЗ, Број 1, 2016.
