(Ана Ристовић, Чистина, Архипелаг, Београд, 2015)
Две године након објављивања Метеорског отпада, збирке која представља
својеврсни поетички и стилски преседан у поезији Ане Ристовић (1972), сусрећемо
се са новим рукописом минималистичког, али и амбивалентног наслова: Чистина.
Ова збирка се по много чему може сматрати наставком
своје претходнице, нарочито када су темперамент и поетски тоналитет у питању, поглед
на свет, те (псеудо)ангажованост. Међутим, песникиња у формалном смислу иде
корак даље, местимично пишући, поред кратких песама, готово записа и скица - дугачке, прозне облике, чиме се приближава
својој збирци Живот на разгледници (2003)
и формира извесну жанровску индиферентност.
Збирка садржи четири циклуса песама без
наслова, при чему се први и други циклус тематизују око свог „заједничког
именитеља“ или, бар, лајтмотива: у првом циклусу би то био простор, а у другом
тетоважа/тетовирање. Трећи и четврти циклус доносе нешто другачији
сензибилитет, више поетичан, интиман и налик ауторкином ранијем раду, те
одударају од прве половине збирке, творећи, у метафоричном смислу, почетак
неког новог рукописа и стања свести. Уопште узев, опсервација свакодневног
(превасходно градског, урбаног) живота, предмета и људи, те извесна
резигнираност, иронија и цинизам као доминантна песничка осећања биле би поетичке
константе песникињиног стваралаштва у последњих неколико година, па, самим тим,
и ове збирке.
Чистина се отвара ироничном песмом о
релативности истине, и кроз цео циклус (у одређеној мери, и кроз целу збирку)
Ристовићева посредно проблематизује и критикује данашње поимање истине,
истинског, аутентичног (Шта је оно прво
што чувано...), осврћући се на извитопереност сајбер света и друштвених
мрежа (Од наших мртвих опраштамо се
најпре на интернету...).
Први циклус, тако, доноси песме чија се шкрта
фабула концентрише око одређеног простора, било затвореног, било отвореног: плажа,
напуштена кућа, депонија, старе продавнице венчаница и пожутели излози, итд.
Некад је тај простор и метафизички, и бриди од емоционалне напетости – простор чежње
између руку мајке и ћерке (Ово је простор
чежње...). Други циклус у тематском смислу не доноси никакву новину, па се
може рећи да представља продужење тока мисли и типа опсервација из првог
циклуса, ако изузмемо већ споменути лајтмотив тетоваже и тетовирања. Тон је
изразито профан, неспутан, свакодневан, разговоран, претежно приповедног типа,
понекад, чак, и благо нападачки и иронизован (Птичји грип, па..., Те свиње ушле су право из...). Међутим, вреди
приметити да прва два циклуса обилују снажним, некад и претераним стилским фигурама
употребљеним на збуњујућ начин, углавном у завршном поентирању које понекад
неодољиво одаје утисак чистог поентирања
ради поентирања. Такође, гроздови генитивних синтагми узрокују хотимичну
неразумљивост („... не скидајући с лица остатак свих већ јасних тренутних
сахрана“). Синтаксички и стилски проблематичних решења у збирци има подоста : „док
самодовољно се мада / пруживши се ка другом / протеже пред екраном компјутера /
као негде онај / тамо неки мост“.
Трећи и четврти циклус творе кохезију сродну
ауторкином раду у старим збиркама, на пример Уже од песка (1997) или Око
нуле (2006), и обележени су контемплацијом о пореклу и судбини ствари, свакодневних
и баналних попут тепиха, телевизора, штипаљке за веш, отпадака, итд. Песникиња
неретко говори и у име самих ствари (Из
вечери у вече, Месец кокетно зури...) и конструише својеврсне мале животе и
скуп осећања за сваки од ствари или појава које описује, персонификујући их и
правећи од њих мислеће објекте. Ефектне песничке слике налазимо у кратким
песмама, који врло подсећају на фрагменте и записе, на пример: „Овај лифт / у
којем сви обично ћуте / поред станара свакодневно / превози и стотинак кила
тишине / и лењо се спушта и диже / као и Адамова јабучица / увек загледан / у
амбис“. Овако кратком формом Ана Ристовић приближава се и хаику поезији, коју
евоцира на неколико места у овој збирци, што представља велику новину у њеном
стваралаштву када је формални израз посреди (сетимо се Аниних ранијих дугачких
песама-поема попут изванредних Спавати са
медведима, Гледајући у дрвеће, Тело, итд).
Четврти циклус је кулминација поетске
сензибилности назначене у трећем циклусу, с разликом у томе што Ристовићева
прави заокрет од описивања спољашње, предметне стварности ка исповедном и
интимном. Песнички субјект је поново стављен у средину кројену по мерилима
осећајности и свет се доживљава на носталгичан, поетичан и естетизован начин
(песме Задремати уз радио тако тихо
навијен..., Ходаш улицом у сасвим обичан дан... итд). Занимљиво је да су у
овом циклусу заступљене и две песме са непретенциозном, суптилном љубавном
тематиком: Сањала сам да си зрно
боровнице... и Моје плућно крило ноћу
путује... Прозрачне, трепераве и топле слике тихог љубавног заноса
песникиња надграђује проширивањем дискурса на план природе и општег, креирајући
аналогију између унутрашњег и спољног света, интимног и универзалног.
Наличје тескобе стварног живота је свој израз
нашло у Чистини, баш као и 2013.
године у Метеорском отпаду. Ана
Ристовић, неретко путем хумора, изналази необично у свакодневном и баналном; у
песмама често интересантних графичких решења врши десакрализацију светог и, с
друге стране, сакрализацију обичног и свакидашњег. Иако прва два циклуса
остављају утисак својеврсне насумичности, као и извесне лежерности у језичком
погледу због ефекта „белешкарења“, трећи и четврти циклус доносе мисли и песничке
слике са заокруженом и аутентичном емоцијом, те отклон од хладне предметне
стварности. Песникиња на тај начин успоставља дијалог са својим ранијим опусом
непоновљивог квалитета.
РЕЗ, Број 1, 2016.
