Чинило ми се да је на трпези моја
лобања.
Ја
сам једини, али очито закаснели гост, који не затиче много шта. Гледамо се
помало знатижељно, а ја се питам која је верзија мене ваљаније оглођана. Која
би главуша од ове две присутне била цењенија у фрижидеру неке канибалске
месаре?
Пре
мене гостили су се моја бивша љубавница која ми је појела усне и образе, део
левог ува, и тако ме практично онеспособила за долазак својих евентуалних
наследница. Кривим је и за недостатак појединих делова мозга, али и у храњењу,
као и у свему, била је лења и површна, па је појела оно што јој је било
најприступачније трудећи се да не запрља руке превише.
Затим, неколико мојих пријатеља који су
ми виљушком боцкали центре за емпатију као да им помажу да се што пре охладе, а
онда их брзо кидали и гурали у уста, полусажвакане гутали.
Ту
је био и један мистериознији гост: дебело време масно и болесно, али лепо
обучено и углађено. То је био гост незаситог апетита. Прво ми је жвакало језик
сласно мљацкајући, да се осигура да нећу имати, ни под највећим страхом, шта да
држим за зубима. Признајем, и мене је та језичина дуго зајебавала и често ме
цинкала пред свима, продавала се лако и брзо и мој мозак није био у стању да је
до краја обузда. Језик је био заштићени сведок против моје лобање годинама и
хвала времену што га је појео и учинио то што сам ја уједањем вечито одлагао.
Време ми је смазало и већину мозга, а онда преједено седело и ножем шарало оно
што ми је од лица остало. Било је сувише тромо да себи спреми кафу и у њеном
талогу тражи своју судбину, па је путеве цртало по мом челу и слепоочницама. Не
знам колико је било задовољно тим гатањем на мојој глави која је већ била
„проста као пасуљ“.
Тако је завршен доручак и
сви су се разишли јурећи на своје послове. Седео сам и гледао ту трпезу, а онда
ми је главно и једино јело са подсмехом поручило: „Ајде у фрижидер, шта чекаш,
довршиће те вечерас.“ Нисам имао чиме да одговорим, Нити сам имао чиме да
смислим одговор, те сам послушно устао. Остало знате. Оно што нису успели они,
појели су ми пасји синови, а нисам имао намеру да им се дам.
РЕЗ, Број 1, 2016.
