Једна летња прича
Мој радни сто је постао прихватилиште за разбацане
успомене. Не знам где бих са њима, те се оне бесциљно нагомилавају, и чекају
свој ред да буду распоређене. Барем се томе надају. Ја са друге стране немам
никакву намеру да их сортирам. Сачекаћу још мало, док се не претворе у смеће.
Тада ће ми бити лакше да их бацим.
Творчева шала
Прошло је тачно недељу дана откако је, 8. марта, авион
Малезије ерлајнса нестао на линији
Куала Лумпур–Пекинг. И поред свих најмодернијих уређаја, овом авиону се није
могло ући у траг. Поставља се питање: где је тај авион нестао? Одговор је
једноставан колико и компликован. Све зависи од тога колику количину истине сте
спремни да прихватите.
*
„Зовем се Тwан Гха, али су људи из неког разлога почели
да ме ословљавају са Пи Нанг Со. Неко извесно време лежим у овој установи.
Апаратуре које овде користе поприлично су старе, и чудно ми је што још увек
уопште постоје ... Јутрос су ми жена и деца били у посети. Били су смешно
одевени, и њихова имена су такође била другачија. Причали су ми како сам се
налазио у авиону који је нестао. Авиону?! Свашта с њима; авиони су последњи пут
летели још када је мој аскурђел био дете.“
*
„Пад нашег авиона је благовремено примећен, те су
преживели спашени и хоспитализовани. Био сам свестан свега неколико минута
након пада. Сећам се да ми је нога била заглављена између седиштâ. Сећам се да
су је одсекли, и да су ме до болнице пребацили у некаквом сферичном облаку.
Сећам се погледа. И пространстава испод нас, без сумње – њиве! Један човек је
стајао на некаквој платформи која се кретала тик изнад земљишта. Платформа је
иза себе остављала ситну земљу, то се јасно могло видети. 'Шта он то ради',
упитао сам спасиоца буновним гласом. Спасилац ми је упутио поглед чуђења. 'Тwан
Гха, пријатељу, па он оре њиву.' У том моменту нисам знао да ли да се више
чудим том начину обрађивања земљишта, или томе што ме је овај човек ословио по
имену које није моје.“
Перспективе
Увек је ишла не журећи. Није имала разлога да хита.
Знала је да ће стићи где год је желела, а када ће стићи – није било битно.
Волела је да ужива у тренутку, и у ономе што у њему види. Чудна ствар у вези са
њом је да никада нигде није закаснила. Све до данас.
Налазила се на почетку пустиње, и испред ње се ширио
беживотан простор. Крâј тог простора се једва назирао, али њој то није било
битно. Она је полако газила ка другој страни, уживајући у топлој подлози испод
себе. Када је била на самом крају пустиње, преко ње је изненада, ниоткуд,
прешло нешто огромно. Испустила је свој последњи дах и, спљоштена, остала да
лежи.
*
Једино је његова мисао била бржа од његових ногу. Увек
је журио, не обраћајући пажњу на ствари које га окружују. За њега, живот је био
време, а свест му је говорила да неће вечно живети.
*
Изашао сам из кафића, журећи да стигнем на бус.
Прелазећи преко пешачког прелаза приметио сам прегажену корњачу на друму.
РЕЗ, Број 1, 2016.
