Воз
Ако ми додаш
Још једно срце,
Онда можеш као Индијанац
Да наслониш главу
На челичне шине мојих груди
И ослушкујеш када ће доћи
Тада ћу те волети
Силом размрскане вратне кости.
Како
Док ти се не озноји срце
Док не напрсну жиле
На коморама
Док се не нагуташ ћутања
Док ти се не истопе руке
Док те не издају очи
Док не изгубиш памћење.
Никако другачије.
Башчелик
Црвене реке јуре
Плавим коритима
Наводњавају ткива врелином
Органи покорно обрађују материју.
У мозгу, мисао меша бетон
Просипа шљунак
Пали слузокожу усијаним гвожђем
Окива тело металним
Конструкцијама мостова
Страх од празног листа
Разлива се из плаве стаклене боце
На бескрајну површину ограниченог
Хартија жедно упија и суши се
Равнодушно, апатично.
Остаје пркосна празнина у валовима под прстима.
РЕЗ, Број 1, 2016.
