Знам године
Знам године које
Међу зубима носе
Ексере од гвожђа.
Пролазе кроз маглу, те године,
У чамцима за спашавање
И надгледају
Нерешиве случајеве прогонства.
Апаратом за гашење ватре
Убијен је феникс
У рану зору.
На запад није хтео
И нема га више.
Да ли се пропаст бира?
Питам, а питање је отворено
Као клопка
Једнако за лисице и срне и мишеве пољске.
Све то гледам јасно
Са променама расположења
И нестајем у гужви
Којој сам ја начело
Можда треба отпочети
Сеобу народа опет
И желети оно што се некад хтело.
Преко планина
На леденом врху
Где се дуго ћути
Нови камен наћи
Са заповестима новим.
У млин га понети тада,
Не у храм,
У млин, нови хлеб да меси
Против нове глади која сирове титане
ствара.
Панов даљи рођак
Панов даљи рођак наследио је некакву
тужну бољку.
Мотри на хрпу хаљина
Бачених поред реке
Пева јер га се ништа не тиче,
Зна да ће све проћи
Као гутљај вина.
Девојке се купају
Доле низ сунце
А он, достојан митова пребира по
цвећу.
Не тичу га се многе ствари,
Послови грчких богова
Неважни су за њега.
Он раставља панову фрулу
Јер не би да вређа трску, истим
начином живе.
Одсутни под сунцем.
Кришнин син једнако ћути
И гледа у море на другом крају
света.
Сваким даном све је тиши,
Далеко од свирала и златне палате.
Такво је доба
Велика тишина певача.
Адам
Није све било тако
Како сам прочитао касније у писму.
Или сам барем ја
Тај скандал
Доживео другачије.
Тамо, у врту,
Тамо ми није било место.
Био сам жалобан и напет
А све је било мирно.
Створен сам као песник
Да именујем
Сва она драга бића
Која оставих бескрајно тужан.
А кад си створен као песник
Створен си да чезнеш за рајем
Не да у њему живиш.
Очовечио ме Божији уздах у глини
Шта сам друго могао са таквим почетком.
Сем јабуку да узмем.
А ту је и Ева,
Она је прва јабуку загризла.
Шта сам требао,
Да гледам како ми жену истерују
Из куће.
Не, не, песнику жена више значи.
Огрнуо сам је и пошли смо на Земљу.
Касније сам, на Земљи, нашао једно
писмо
Тамо пише да је мач светлећи
Пред вратима постављен,
Али то није важно.
Више се бринем рецимо око тога, да
ли се мој
Рајски пас за мене пита
И да ли лепо о њему брину.
О таквим стварима мислим.
А у писму свашта пише
О забрани о греху, превари и казни
Али није било толико бучно
Када све то читам
Мислим да нас Отац није разумео
Нажалост није.
А све је тако једноставно и људски.
РЕЗ, Број 1, 2016.
