Ђорђе Живић је савремени новосадски сликар и мултимедијални уметник. Аутор је мултимедијалног пројекта "Дунавски концепт", реализованог у Центру за визуелну културу "Златно око" у Новом Саду. "Дунавски концепт" се својом поетиком надовезује на ранији пројекат под називом "Нове урбане целине". Дунав је једна од његових опсесивних тема од најранијег стваралаштва, и није га напустила до данашњих дана. Рођен је 1958. Живи и ствара у Новом Саду.
ИБ: Шта Дунав за Вас, на личном плану, представља?
ЂЖ: О томе би се могло дуго
говорити, одвело би нас у период мог најранијег детињства. Рођени сам
Новосађанин, одрастао сам крај реке. Мој покојни отац ме је научио да волим
реку. Од малена ме је водио на риболов, на разна места која Дунав запљускује, и
ту сам упознавао многе људе који гаје неку фанатичну љубав према реци. И моја
се родила, ето тако, спонтано, кроз разна искуства.
ИБ: Да, стваралачки
нагони нам се најчешће јаве још у раном детињству. Сећате ли се момента у ком
сте сликарство препознали као
свој позив?
ЂЖ: Да. Први сусрет са четкицом
и бојама. И дан данас је тако. Од свих изазова тај је за мене највећи: четкица
и боје.
ИБ: Али вратимо се Дунаву. У
ком моменту сте тај простор почели да посматрате на стваралачки начин?
ЂЖ: Рекао бих да се то десило
на путовањима где сам се као сликар и студент усавршавао. Дунав је протицао
кроз нека од тих места, и могао сам да га сагледам из потпуно нове перспективе,
да га упознам као велику европску магистралу. Али морам да нагласим да је сâм
боравак у европским метрополама, поготову у Минхену и Паризу, био од пресудног
значаја за мој даљи однос према осликавању Дунава и Новог Сада. Схватио сам да
европска архитектура тежи споју естетског и функционалног, у духу времена у
коме живимо. Био ми је изазов да свој родни град почнем да посматрам
футуристички, да замишљам како би у будућности, као једна од европских
метропола, могао да изгледа, да сликам његове пејзаже додајући им непостојеће
објекте. Али то је више од пуке маштарије. Пре него што се приближим платну,
прво анализирам облике у реалном простору, и ти нови објекти су својом формом у
складном односу са постојећима, а представљам их апстрактно, сведене на своју
геометријску суштину. То би биле уметничке скице могућих архитектонских решења.
Ако се моја визија практично не оствари, постојаће у мојој фантазији, то је оно
од чега сваки уметник живи.
ИБ: Која би, према Вашој визији, била функција тих објеката, на који начин
би служили човеку?
ЂЖ: Међу тим објектима бих
издвојио, рецимо, платформе и луке за пристанак бродова; монументалне објекте;
научне, спортско-рекреативне, медицинске, геронтолошке центре на Фрушкој гори…
Такође, жичаре којима би ти објекти били повезани. Велика инспирација ми је
Тврђава, и размишљам о њој у правцу њене ревитализације и привлачења туристичке
пажње.
ИБ: Шта мале културе, попут наше, губе у том процесу урбанизације?
ЂЖ: То је неминован процес, не
можемо зауставити цивилизацијске токове, не треба говорити о губитку. Није реч
о радикалном пресеку и напуштању старе културе, већ о природном току ствари.
ИБ: Да ли мислите да би Нови Сад могао да понесе титулу престонице европске
културе?
ЂЖ: Превише услова утиче на то,
нисам довољно компетентан да о томе говорим, али мислим да ми треба да радимо
на томе.
ИБ: Да ли живимо у времену кризе уметности? Какав је ваш однос према
мултимедији?
ЂЖ: Оно што дух времена диктира треба
паметно искористити. Мени је
некада испитивање мојих слика у разним дигиталним програмима једнако занимљиво
као и само њихово стварање. Моја визија је хуманистичка, стварам лепши, бољи и
за човека богатији свет.
ИБ: Онда бисте, претпостављам, на чувено питање да ли је фотографија уметност
имали афирмативни одговор?
ЂЖ: Свакако. То уопште више не
треба доводити у питање. Иначе, без доброг мајстора фотографије нема ни доброг
филма, а мислим да ћемо се сви сложити да филм јесте уметност.
ИБ: Да ли бих погрешила када бих рекла да сте неоекспресиониста?
ЂЖ: Не бисте. Мој основни стваралачки принцип
јесте принцип експресије. Интуиција игра значајну улогу, али увек у глави
створим јасан концепт пре него што отпочнем са радом. Многе идеје су настајале годинама.
ИБ: Које српске сликаре бисте издвојили као утицајне на ваше стваралаштво?
ЂЖ: Нема ту иделопоклонства,
подражавања, то су несвесни утицаји и покретачи, тешко је издвојити. Имамо ми
интересантну сцену. Од својих савременика издвојио бих најпре покојног Мићу
Поповића и Владимира Величковића.
ИБ: Ваша супруга је сликарка потпуно другачијег сензибилитета. Како изгледа
живот два сликара под истим кровом?
ЂЖ: То је велика слобода и
велико богатство. Свако има свој аутентичан однос према стварању, али и
разумевање за другог. Лепо се допуњавамо, а имамо и двоје деце. Ивана је
посебан таленат и подржавам сваки њен пројекат. Она се такође афирмисала и код
нас и у иностранству. Слике су јој недавно биле изложене у Културном центру и у
Српској академији наука и уметности.
ИБ: За крај морам да вас питам: да ли слика говори хиљаду речи?
ЂЖ: Свакако, можда чак и више.
ИБ: Ми књижевници се не бисмо са тим баш сагласили! (Смех.)
ЂЖ (Смех.) Добро питање за крај. Најважније је да
се, ви пером, ми четкицом, за уметност и хуманост залажемо. Радујем се давању
овог интервјуа и мислим да је јако лепо што се, поготову млади, људи из
књижевног света интересују за модерно сликарство. Позвао бих вас и читаоце
вашег часописа на своју нову изложбу. Биће од 22. јануара до 1. фебруара, и то
баш у кући Ђуре Јакшића, који нам је у аманет оставио и слике и речи. Ту ће
бити изложени и радови из Дунавског концепта, али и моје нове слике из 2015.
године.
Разговор водила Исидора Бобић,
у сликарској галерији Ђорђа Живића,
у Новом Саду,
у сликарској галерији Ђорђа Живића,
у Новом Саду,
новембра месеца.
РЕЗ, Број 1, 2016.
