(О сновима у „Хазарском речнику“ М. Павића и „Опсади цркве Светог Спаса“
Г. Петровића)
„Ми смо грађа
од које се праве снови,
и наш мали живот заокужен
је сном.“
(В. Шекспир, „Бура“)
Када је реч о
великим књижевним именима као што су Милорад Павић и Горан Петровић, тешко је
повући црту и објаснити њихову књижевност као
затворене системе. Павићева и Петровићева дела кореспондирају међусобно, као
што коренсподирају и са другим књижевним појавама (било да су савремене или
не). „Хазарски речник“ и „Опсада цркве Св.Спаса“ без сумње представљају два
засебна прозна утврђења која су
изграђена на сопственим темељима, али која нису затворила своје прозоре
поетичким везама које се налазе изван њих. Градећи своја дела ослањајући се на велико
књижевно искуство, служећи се средствима које им је пружала постмодернистичка
мајсторија, ова два аутора успевају да уздигну савремени српски фантастични
роман на сам врх. Вредности оба романа потврђене су више пута од стране разних
интерпретатора и критичара. Међутим, ако ове романе поставимо
једно наспрам другог и покушамо да осветлимо споне које их приближавају,
схватићемо да се обиље њихових поетских светова увећава, и да се у том обиљу
крије нераскидива повезаност поетских бића двојице
аутора. Једна од тих спона јесте сан. С обзиром на то да је сан важна
компонента која је подједнако присутна у опусима оба аутора, у овом сегменту
рада циљ нам је да објаснимо на који начин дијалог између њих функционише.
При анализи оваквог дијалога не треба заборавити
заједничке темеље на којима Павић и Петровић граде своју ониричку фантастику. За
разумевање ониричке поетике, и код Павића и код Петровића, важно је још једном
вратити се идеји о двострукој природи света, односно идеји о паралелним
световима. Теорија о паралелним световима почива на схватању овог, реалног света као
акциденталног, и тајне света као
скривене изван физичког. На тој другој страни доносе се
судбинске одлуке и повлаче потези који су веома важни за појавни, другоразредни
свет. Између те две равни постоје сложени односи тајних знакова, мањих или
већих чуда, загонетки које би човек требало да одгонетне. Идеја
пандетерминизма[1] може се посматрати као темељ на којем се уздижу
простори снова „Хазарског речника“ и „Опсаде цркве Св. Спаса“. Овако
организовани романи добијају могућност пропуста или преласка ствари и јунака из
стварног света у простор фикције. На овај начин, оба писца успевају да премосте
велике временске разлике[2] („Хазарски речник“ на фабуларној равни временски
покрива период од деветог до двадесетог века, док „Опсада“ обухвата
седмовековни период, од средњег века до савременог доба). Такође, превазилазе просторна
ограничења, пружајући својим јунацима велику слободу кретања које са собом носи
многе фантастичне догађаје. Сан, као медијумски простор и засебан свет,
поетички се савршено уклапа у организацију оба романа.
Оно што, такође, поетички поезује
ова два писца јесте свест о историји, односно, поигравање са њом.
У питању је поступак офантастичења историје, који читаоцу обезбеђује једно
другачије, необичније, богатије искуство историјског знања. Павић се у свом
речнику поиграва феноменом нестанка хазарског народа, и даје сопствено, фантастичко виђење њихове
судбине. Хазарима Павић даје двоструку улогу. Они с једне стране представљају
народ који је живео у одређеном историјском периоду на одређеном подручју, али, са друге, они су
истовремено народ из снова, народ који види сан другога, народ који може да се
насељава другима у снове. Никада потпуно самосталног идентитета, увек
другачијег лица, Хазари остају недокучиви, као и снови који лебде око
њих. Исти је случај и са Петровићевом „Опсадом“, где он сагледава националну
трагичност кроз призме сневача, и сновима покушава да се одбрани од ње. Реинтерпретација
националне историје (односно њене трагичности) у Петровићевом роману „Опсада
цркве Светог Спаса“ умногоме се ослања на фикцију, као и на фантастику. Трагични исходи српске историје не могу се објаснити
званичним извештајима, већ су они појмљени кроз један сан. Аутор релативизује
онтолошке границе између реалности оличене у историјском тренутку − и
приповедне фантастике која се у њега уплиће. Кроз процес онеобичавања тј.
офантастичења прошле су историјске личности и „Хазарског речника“ (Аврам
Бранковић) и „Опсаде цркве Св.Спаса“ (Симеон, Сава, Милутин, Драгутин, Стефан
Лазаревић, кнез Шишман, царица Филипа). Офантастичење се испуњава тако што ове
историјске личности, између осталих фантастичних особина, поседују и способност
да се паралелно крећу кроз два света. С обзиром на то да се крећу по фантастичном
простору, и јунаци сами попримају фантастична обележја. Њима су доступне обе
страна света, али су они окренути оној другој у којој су моћнији, слободнији, покретнији,
и њихове судбине су обогаћене и осветљене ван историјске нужности. Сан тако, у
овом поетичком моменту, има исту улогу, а то је да омогући и употпуни
фантастично устројство Павићевог и Петровићевог књижевног света.
Сан је, дакле, у оба романа
уобличен као потпуно прихватљива алтернативна егзистенција. Јунаци су
подједнако присутни у обе равни, догађаји су у истој мери реални и истинити, и сâм
сан као простор постојања је и код једног и код другог аутора изједначен са
простором који заузима јава. У тако скројеној стварности одиграва се вечита
борба између добра и зла, тако да дуализам који је постојан на јави, прелази и
у несвесни део постојања, и чини чак и снове незаштићеном средином. Бог и сатана, односно врлина и грех, и њихова
архетипска борба за превласт над човеком и његовим светом такође је још једна
од тема поделе у српској постмодернистичкој прози. Светови сневача јасно су
подељени. У „Опсади цркве Св. Спаса“ се, поред оних које се воде на историјској
равни, воде борбе у сновима. Роман Горана Петровића , попут многих Павићевих дела, обједињује
време Немањића − дакле, давна и славна
времена; и крај
двадесетог века у Србији − време страдања, показујући да
једино што ће се до вечности понављати јесте архетипска борба Добра и
Зла. Јунаци романа настоје да сачувају животе у сфери земаљског а душу у сфери
сакралног времена, али им године, његове
мерне
јединице, неповратно краде Ђаво, оличен у трговцу. Лик Прибила овде фигурира
као главни негативац снова, док су се тројица намерника, грчки зограф,
приморски мраморник и српски дијак, које
је игуман Григорије жељно ишчекивао у манастиру Жичи, нашли као супротна сила у
односу на њега. У
„Хазарском речнику“, пак, борба
је подељена између демона и сневача, без обзира на то о којој религији (боји
књиге) је реч. (На
страни демона нашли су се Никон Севаст, Акшани, Ефросинија Лукаревић, док су
носиоци врлине били Аврам Бранковић, Јусуф Масуди и Саумел Коен). Демони и
њихови помоћници слободно ходају по ониричкој равни, а за њима иде и смрт.
Иако се налазе у повлашћеном простору, у
којој је могуће превазићи време, јунаке ипак смрт налази и тамо. Царица Филипа
и соколар Љубен нису у својим сновима били заштићени од ње, као ни Аврам
Бранковић и Самуел Коен. Павић у свом роману везу снова и смрти чак проширује у одређени вид филозофије. Смрт и
сан у овом роману бивају састављени необичним сродством, и онај који би
усавршио мајсторство у читању снова, приближио би се и сазнању тајне смрти. На
ту тајну упућује Акшани Масудија, одвраћајући га од даљег рада на „Хазарском
речнику“. Сазнање смрти је као сазнање живота, најређе и најтајанственије, и
оно има демонско порекло (јер је то знање последица савеза са ђаволом). Однос
живота и смрти се такође провлачи кроз роман као део аутореве филозофије и
постаје легитимни сегмент у поставци Петровићевог поетског света. Сан је верни
пратилац појединца који живи у простору овог романа. Баш као и на јави, време сна ограничено је сваком човеку. Живот снова, ма како био
богат и чудесан, не може се отети од олује заборава коју смрт доноси.
Снови и код једног и код другог
писца
са собом носе велике тајне, али и велике спознајне могућности за оне који у њима бораве. У оба романа наилазимо на сегменте који су
посвећени управо тајним и богатим сазнањима до којих људи, који су се нашли у
ониричким просторима, могу доспети. Оно што је још интересантније јесте да су та
сазнања повезана са тајном слова, односно речи. Подсетимо се још једном легенде
о Хазарима. Ловци на
снове су у својим и туђим сновима трагали за својим прачовеком Адамом Кадмоном. Они су веровали у подељеност писма и језика,
границе су биле у именицама и глаголима. Свако слово, веровали су,
припадало је једном човеку, а сваки човек био је један делић тела Адама
Кадмона. Именице су биле резервисане за јаву, док су се глаголи користили у
сновима, и самим тим су, за
Хазаре, били
божанске природе. Тако су они сакупљали по сновима слова, речи, ореднице и
састављали њихове речнике, покушавајући да поврате Адамово тело на земљи.
Сличан однос према повлашћеној и тајанственој природи речи налазимо и у
Петровићевом роману[3]:
„Једном приликом, дечак је изазвао читаву пометњу када је устао сред часа и
изјавио да речи писане оловком или кредом нису вредније од обичног шврљања.
-Како
то?!-пребледео је учитељ, а разредом је завладала тишина.
-Овако.
Свака реч има своје перо. На пример, реч небо пише се благим додиром летног
пера одраслог јастреба, трава пером са
трбуха чворка, пучина пером
албатроса, неке књиге писане су пером брбљиве гавке, а ваше црно одело притисне
ли се добро пером из репа крупније чавке„. (Петровић, 2013:58) Дечак јесте
Богдан, јунак којег смо већ окарактерисали као повлашћеног јер је носилац
многих знања која су се могла научити само у сновима. И овај пут, ово знање
повезано је са тајним правилима писања, односно о тајном језику, језику снова.
Магично
перо у роману има безграничне моћи, испуњава жеље и власнику, а уткано у
чудесни плашт даје моћ и власт над целом васељеном. Управо је перо списатељско
средство, а како потиче од птица, анђеоских животиња које бораве близу Бога,
чин писања је подигнут на виши, епистемолошки ниво. И у једном и у другом
роману аутори граде посебна затворена писама, и успостављају култ језика, свако
на свој начин, и у складу са фабулом свог романа. У важност слова и језика, па
и саме приче, верују и Милорад Павић и Горан Петровић. Слово за оба аутора
поседује сакрални каратер и означава симбол невидљивог света (у овом случају
света снова), а писање има егзистенцијални карактер. Слово има библијску симболику
и изједначено је са логосом и Богом, те је оно уско повезано са темом
детерминисаности, која је присутна у оба дела, али посебно наглашена у
Петровићевом роману, мотивисана мишљу да све што постоји мора прво бити
исприповедано. Кључни
моменат код овог аутора јесте поетичко формирање важности
приче: „Ништа
није тек онако, све је саставак неке приче. Ништа на овоме свету није
постојало, нити ће икада озбиљно постојати, а да претходно није подробно
исприповедано. Од растворене речи – би светлост. И дани у књизи беху
забележени, када их још није било ниједног. Три су беседе таман толикеширине –
Свод, Вода и Копно “. (Петровић, 2013:222)
Прича је живот, бивство. Горан Петровић у свом роману језик изједначава
са идентитетом српског народа. Реч за њега није знак неког појма, већ појам
сам. Свет изван приче не постоји. Слова се стапају у речи, речи у приче и на
тај начин обезбеђују егзистенцију догађаја који су у историји угрожени. Прича
је та која спасава
Хазаре од заборава, прича је та која одређује каква ће судбина јунака из
„Опсаде цркве Св. Спаса“ бити. Само причање (писање) може да изнедри моћ довољно јаку да сазда нови свет, свет чудесне
онирике. Заузети место у причи значи определити
се за
бесмртност. Фикција једина може попунити празнине које за собом оставља
историја, и на тој идеји заснована је и Павићева историја Хазара, као и
Петровићева историја опсада и страдања српског народа.
Интертекстуалне везе између Милорда
Павића и Горана Петровића могу се успоставити и када је реч о карактерима ликови везаних за ониричку раван. Две централне женске фигуре ових књига,
принцеза Атех и царица Филипа, могу
се посматрати као
пандани из паралелних светова наших
аутора. Као прва заједничка тачка јавља се њихова улога у организацији романа.
И једна и друга служе
писцима као добри посредници између две равни у романима. Описи принцезе Атех и царице
Филипе налазе се одмах на почетку оба
дела,
што сугерише да ће
њихове личности бити заступљене у главном наративном току у романима. Истовремено, с обзиром на то да су
описани и њихови паралелни животи који се одвијају у сновима, јасно је да ће
оне бити круцијалне фигуре уз помоћ којих ће писац увести читаоца у ониричку наративну раван. Сличности између
јунакиња
најизвесније су на плану
карактерâ и
поступака. Обе имају краљевску крв (Атех је представник плаве
крви и на јави и у сну, док је царица Филипа заправо у историји била удата за
византијског краља Теодора Ласкариса) и самим тим добијају издигнуто и
повлашћено место у делу. Обе
воде двоструке животе, један на јави и један у сновима, са тим да се живот
царице Филипе завршава у сну, док је принцеза Атех задржала своју бесмртност.
Сан је место где обе остварују
романтичне односе са својим љубавницима, тако да добијамо још један пандан који
је оличен у фигурама љубавних парова који се налазе у роману (Атех-Мокадаса,
Филипа-Љубен). Овај поетички моменат није случајан и сугерише заједничке интересе ових
аутора, односно заједничку везаност за романтичарску и предромантичарску традицију.[4] Још је једна спона уочљива када је реч о
ликовима принцезе Атех и царице Филипе, и она нас опет враћа на веру ових
аутора у моћ речи,
осликану у
ритуалу којег ове две јунакиње деле. Павићеву принцезу Атех штите од
непријатеља слова: „На сваком капку носила је током ноћи по једно слово
исписано попут оних, што се коњима убележавају на капке пред трку. Слова су
била из забрањене хазарске азбуке у којој свако писмено убија чим се прочита.
Слова су исписивали слепи, а ујутру су пре умивања дворкиње служиле принцезу
жмурећи. Тако је она била заштићена од непријатеља док спава. А то је за Хазаре
значило време када је човек најнеотпорнији“. (Павић,2014:35) Код Петровића,
царица Филипа штити себе и своје дете на сличан начин: „Као и свака будућа
мајка, ни Филипа није ово време залудо трошила-криомице је влажила усне водом
којом је умивана икона преподобне мученице Евдокије, по трбуху је, мастилом од
шишки и полодова боровнице исписивала молитвена словеса, сепијом цртала знаке
крста, где год види развезивала је чворове, до самог захода дана плела малене
мисли како да заштити чедо, како себе, због детета, да сачува“.
(Петровић,2013:53/54) Овакав ритуал још једном ће, током трудноће, поновити и Дивна Тановић[5],
која је носила Богданово дете. Јасно је да је реч, у оба случаја, о магијској
заштити која није део свакодневнице, и за коју
су и Атех, царица Филипа, и Дивна Тановић могле сазнати само у сновима −
што још
једном доказује да је сан једна врста повлашћене егзистенције, у којој су доступна сазнања и вештине којима јунаци
могу да се служе и на јави, те уз помоћ њих постану јачи од своје стварности, могућношћу да је контролишу и виде ван њених ограда. Као неко ко је рођен у сну,
Богдан никада не губи везу са ониричким животом, и један је од повлашћених који своја сазнања преноси у
јаву (знање о птицама и речима). Он никада не успева да заборави оно што је
научио од својих стараоца. Такав вид знања, тајног, забрањеног, несхватљивог
људима
којима
је сан затворио врата,
налазимо и код Павићевих ловаца на снове. Богдана, Филипу, Атех и ловце на
снове спаја управо тај вид ширег, свеобухватнијег разумевања света. Њихово сазнање је другачије,
необичније и не почива на рационалном
мишљењу јаве, већ је траг неког вишег, дубљег постојања, које је омогућено у сновима.
Сан се и код Петровића и код Павића
јавља као простор у коме се преносе важне поруке о опстанку и просперитету целе нације. Стога сан добија
егзистенцијални значај. У „Хазарском речнику“, сан који се указује Кагану бива веома
важан за опстанак Хазара, а
Каганова немогућност да га протумачи узроковала је њихов нестанак. У „Опсади
цркве Св. Спаса“ Сава у сну добија важне савете од свога оца, Симеона, у којем
му он говори да од Византинаца узме четири прозора, која ће се касније показати
веома важним за време опсаде манастира Жиче. Тако сан код ових аутора задобија
истовремено више функција. У сновима се одвијају важни разговори, преносе се поруке и предмети. Они постају вакум кроз који се одвија комуникација
између две раздвојене и различите средине, и, као такви, постају изузетно важни за сâм опстанак тих светова. Њихова комуникациона улога иде раме уз раме са
егистенцијалним значајем за светове који су контруисани унутар романа.
Снови су у оба случаја вешто уклопљени са осталим
виталним поетичким тачкама приче. Међутим, ако их издигнемо као самосталне
ентитете, схватићемо да се симболике Павићевих и Петровићевих снова мимоилазе.
На ширим семантичким плановима ових аутора, они играју другачије улоге. Петровићев сневани свет изграђен је у складу са хришћанском догмом, и та је чињеница од круцијалног значаја за разумевање пишчевог доживљаја
света уопште.
Хришћанско учење је за Петровића темељ из којег извире и стварносно и поетско.
Код Павића такав вид детерминисаности не постоји. Хришћанска култура у лексикону само је једна
од многих које се укрштају у његовом
поетичком лавиринту. За Павића, сан представља
све што је узвишено, имагинативно, визионарско. Онирички простори јесу
алтернатива у којој човек
долази у контакт са оним примарним, духовним, са оним што га чини слободним.
Павићев лексикон чиста је дефиниција отвореног дела, а кроз отворено дело,
аутор има неограничену слободу да преиспитује свет око себе, па се то
преиспитивање преноси и онај свет који је сам изградио. Његов
паралелни свет стоји на чврстим ногама, али је постмодернистичка иронија на
моменте окрутна (те снови у роману „заударају“) и у појединим
деловима разара постојећи систем.
Петровић не припада у потпуности постмодернистичкој
филозофији, и то се осликава на устројство његових паралелних
светова. Аутор ни у једном моменту не сумња у постојање и смисао изграђене
ониричке алтернативе, она је заправо, једино могућно скровиште за читаоца, једина утеха у коју
он још увек верује. Павићевим читаоцима снови су отворени и доступни али нису
сигурни нити стални, нема једне утопије и одговора, остаје само игра и трагање.
Испуњена иронијом или не, онирика је
изузетно важна као духовни и имагинативни феномен, како за оног који о њој пише, тако и за
онога који о њој чита. Нема сумње да су оба аутора била вођена овом мишљу када су конструисали своје
сневачке
авантуре. Писање о сновима и њихово оживљавање за њих означавају један дубоко
интиман процес, у којем покушавају
да превазиђу скученост, не
само ону која долази из света који нас окружује, већ и ону унутар својих поетичких бића. Они виде снове као неспутане просторе слободе
у којима је могуће скројити бољу
стварност и постојати ван сваке запитаности и ограничености, ван сваке тежине
која вуче људски дух на само дно егзистенције. Ма колико узалудно некоме деловало, наши се писци опредељују да прекораче црту, те
спознају другу страну човекове природе.
„Само се они буде који су некад сањали.
Сва
остала већина људи само спава.“
(Божидар Кнежевић)
[1] У
својој књизи „Увод у фантастичну књижевност“ Цветан Тодоров говори о
пандетерезиму као о укидању граница између телесног и духовног, тачније о
пробијању граница измеђе ствари и речи. Прелаз духа у материју постаје могућан,
те се и само устројство света мења. Тачније, свет се обрће наглавачке, постаје
искривљен, необичан. Као симбол те окренутости, и самог изокренутог погледа на
тај свет,
јавља се мотив огледала. Тај предмет је увек присутан када је јунак у близини
наприродног, или када треба
да начини корак ка њему.
Мотив огледала налазимо код оба аутора као постмодернистичке симуларкуме.
Огледало омогућава игру простором. По народном
веровању, оно је симбол удвајања стварности, и има моћ да ствара онострани,
невидљиви свет. Оно је заправо још једна међа која се треба прећи да би се
закорачило у фантастику. Огледало је такође граница живих и мртвих („Опсада
цркве Св. Спаса). Јунаци Петровићевог романа читају будућност из воде, водама Венеције огледа се
Ана Дандоло, својом лепотом и привлачношћу она ће покушати да удави у води
пожуде Стефана, а затим и Саву. Мотив огледала повезан је и са легендом о смрти
принцезе Атех. Пред њу су стављена два огледала, једно које показује будућност,
а друго које касни таман колико је прво журило. Пошто су је у сну штитила
отровна слова, која још увек нису била уклоњена у моменту када је погледала у
огледала, видела је себе склопљених капака, и одмах је умрла. Аврамов отац,
Јоаникије Бранковић такође умире, огледајући се у сопственом лику у чорби од
купуса. Мотив огледала помиње се заједно са мотивом смрти још у „Повести о
смрти деце“: „Укратко, будуће смрти деце огледају се као у огледалу у смртима
родитеља, попут неког закона са повратним дејством“. (Павић, 2013:157).
[2] Време (као и простор) у овим делима је
мобилно, променљиво. Хронотоп времена је нестабилан и искаче из приповедних
конвенција. Одсуство фабуларне логике се остварује деконструкцијом реалистичког
приповедног дискурса, напуштањем хронолошке линеарности и узрочно-последничних
веза приче. Јунаци света „Хазарског речника“ и „Опсаде“ су у могућности да
превазилазе велике временске периоде, и да шетају кроз време. Павићеви јунаци
превазилазе време реинкарнацијом, појављујући се опет у сваком временском
слоју, али им је будућност отворена и преко снова (принцеза Атех из 8/9-ог века
шаље кључ Исаилу који је у 20. веку). Снови
служе за остварење истог поступка и код Петровићевих јунака: царица Филипа
језди на свом коњу и прелази векове; тројица неимара касније одводе Богдана у
савремено доба; Богдан из последњих деценија упознаје Дивну Тановић у 1913. години.
Сан је простор, прецизније просторвреме у које се може ући и изаћи, аналогно Павићевом
поимању релативности времена и простора. Јунаци крстаре кроз време и простор,
али равноправно и кроз сан и јаву. Просторвреме је мешавина материјалне и
нематеријлане стварности, коју је „пронашао“ Павић, а усавршио Петровић.
[3]
Мотив речи не може се посматрати одвојено од мотива пчеле. У роману „Опсада
цркве Св. Спаса“ на више места се истиче да су пчеле заслужне за сакупљање
речи. У византијској традицији пчела симболизује „семе“ које пада на душу или
срце и даје плодове – осећања и жеље. Пчела је у древним културама била соларни
симбол мудрости, реда и бесмртности душе. Сматрана је „бићем ватре“ које ватром
очишћује и храни медом.
Стари Словени су се према пчели односили као према божијем бићу и
придавали су јој светост. Веровали су да су пчеле пореклом повезане са Богом,
да имају способност да уједињују људе и да их учине духовно сродним. У роману
су пчеле у истом рангу са иконама и боголужбеним књигама: „Молимо ти се,
Господе, Христосе и Богородице, не дајте да се у ништило разнесу цркве,
реликвије, иконе, свете књиге и жичке пчеле што праше речи Срба!“. (
Петровић,2014:69)
Пчеле сакупљају
речи и српскословенска слова и слећу на Свето четворојеванђеље као на цвет. Свето
писмо, уз иконе и литургију, представља суштину православља за Горана
Петровића.
[4] Потребно је
напометнути да су трагови романтичарске традиције у књижевности видљиви код оба
аутора, али да они никако не могу бити протумачени као пуко понављање
некадашњих романтичарских парадигми, већ функционишу као темељ на којем писци
изграђују сопствене поетичке принципе. Постмодернистички поступак дезинтеграције старијих мотива не означава
њихов крај, већ поновно осмишљавање и реконкструкцију.
[5] „Дивна је своју трудноћу, сада већ
потпуно живела само у сну. Сигурности ради, у случају да се открије, на трбуху
је, у облику спирале, извијене из самог средишта пупка, мастилом од шишарки и
боровница, пажљиво исписала староставна молитвена словеса. Ма колико биле крхке
грађе, речи су један од оних ретких лавирината које зло још увек није
разрешило, у којима још увек може, барем привремено да залута.“ (Петровић, 2013:325)
РЕЗ, Број 1, 2016.
