,,Истражни поступак’’, Инквизиториј, Уликс
Опишите катанац.
Уморан сам.
Опишите катанац.
Не сећам га се.
Понављам: опишите катанац.
Четвртаст, величине неких 6 x 6 сантиметара, са челичним стременом на којем се нахватала рђа у виду ситних капљица. На бравици се налази округли поклопац…[2]
Сањали сте у кавани
Не знам више
Задријемали сте у кавани
Не знам више
Да ли вам се кад десило да задријемате у кавани
Одговорите, јесте ли тога дана задријемали у кавани
Не знам више
Одговорите
Да или не одговорите
Уморан сам[3]
Форма ,,испитивања сведока’’, на
какву наилазимо у ова три романа, с повезом преко очију хода по граници између
романа и драме. Уз додатне пишчеве дидаскалије, или редитељска упутства,
текстови би се лако могли пребацити на позоришну бину. Оно што спаја сва три
текста јесте мрачна кафкијанска атмосфера, присуство истражитеља непознатог
порекла, сцена сведена на један сто и две столице (или више; на нама остаје да
одредимо број истражитеља с обзиром да писац не означава именом онога ко
говори).
С друге стране, уколико такав текст
схватимо као прозну целину, морамо одредити разлог због чега се писац лати
једног таквог поступка изношења информација. У обзир долази пародија детективског
романа, испитивање заробљеника, експеримент објективног дијалога (са присуством
полиграфа), дијалог као последица серума истине, дијалог са хипнотизером,
дијалог са прерадозналим читаоцем, пародија усменог испита… Једно је сигурно,
писац тражи форму у којој би без сувишних приповедачких конвенција могао
директно да износи информације које жели. Једни за другим се ређају биографски
подаци, рачуни, писма, спискови, отпусне листе, цитати, подаци лексиконског
типа… Али то није све, приповедач жели, у овом случају Џојс, односно, Киш, да
се садржаји осталих поглавља (,,Слике са путовања’’, ,,Исповести једног
лудака’’), сагледају из другог угла. То је сличан поступак оном који Фокнер
чини у Буци и бесу након што преко
,,дечака-идиота’’ не успева да ,,исприча причу’’[4], или касније Миодраг Булатовић у роману
Црвени петео лети према небу. Из
нашег угла, пратећи историјску стазу ,,мењања тачака гледишта’’ стижемо до
енциклопедијске романескне форме, не толико у смислу ерудиције и густине
информација, већ у смислу одредница у различитим контекстима које упућују једна
на другу. Једна таква организација у којој сиже не прати фабулу[5], а један проблем упућује на виђења
различитих особа, изгледа као идеални ћорсокак оваквог књижевног стремљења у XX
веку. Није нам много требало да закључимо да је реч о Хазарскомречнику Милорада Павића.
,,Пенже у Инквизиторију (1962) не позива се на пластичну представу, али,
ипак, одузима повластицу описивању свезнајућем приповедачу да би је доделио –
очигледно карикатури – личности која је подвргнута ‘инквизиторију’: тако су
ситни фрагменти описа ‘окачени’ о његове усне док понизно одговара на питања
као шта се види са прозора према парку
или шта се налази иза куће?’’[6]
Идентичан пример имамо у Пешчанику када се од Е. С.-а тражи да опише
шта је представљено на фотографијама у купеу прве класе[7]. Анализа, или ,,препричавање’’
фотографије, форму ,,испитивања сведока“ враћа фотографским описима из поглавља
,,Слике с путовања“. Како би се поиграо и Џојсовим поступком претакања радње у
форму ,,новинских чланака’’, Киш уноси питања попут: ,,Како би гласио новински
извештај о трагичном удесу епистолара који је одбио срамну понуду да самеље
своје жито без дозволе, а у млину некаквог Розенберга?“[8]
Киш даје себи слободу да искористи
уликсовску технику тока свести постављајући питање:
,,Како су текле његове миси у тренутку када је напуштао купе прве класе? (Синкопе).
Врло сам нервозан. Анатомија женског тела. Éлан витал. Алкохол, алкохол! Холандски црни тулипан. Тај клипан ће сад да јој се несметано уд. Удова белих удова. Ваљда је схватила значење мог наклона. Она зрачи. Чипка, црна чипка, као… О, збогом, заувек збогом, госпо!“[9]
,,Како су текле његове миси у тренутку када је напуштао купе прве класе? (Синкопе).
Врло сам нервозан. Анатомија женског тела. Éлан витал. Алкохол, алкохол! Холандски црни тулипан. Тај клипан ће сад да јој се несметано уд. Удова белих удова. Ваљда је схватила значење мог наклона. Она зрачи. Чипка, црна чипка, као… О, збогом, заувек збогом, госпо!“[9]
Зашто баш ,,истражни поступак’’ и
,,испитивање сведока“?
Мотив сведока је синоним за писца
који је присуствовао, макар својим чулом вида, одређеном догађају, те о њему
може посведочити, а даљим развијањем његова ,,прича“ постаје сведочанство
једног времена[10]. ,,Истражни поступак’’ је метафорички
назив за Кишову фикцију која настаје из факције.
Списак
,,Суочен са нечим што је неизмерно велико или непознато,
о чему ми још не
знамо довољно или нећемо никада ни знати,
писац каже како
није у стању да се изрази, и стога износи врло
често списак као
узорак, пример или наговештај, препуштајући
читаоцу да
замишља остало…’’
Умберто Еко, Бескрајни спискови
Поређењем Пешчаника са Енциклопедијом мртвих, највише се алудира на списак мртвих и несталих познаника који настаје у разговору између Е. С.-а и господина Гаванског. Једино што ,,мирише’’ на то код Роб-Гријеа, може бити списак за одстрел из романа Гуме, али постоји један списак који је очито утицао на Кишово набрајање садржаја Е. С.-ове актенташне; то је списак из Биторовог романа Преиначење:
,,Које он све тоалетне ствари носи
са собом? Без сумње, електрични апарат за бријање, апарат на који се ви никада
нисте могли навићи, поред тога, најмање једну пиџаму, неколико елегантних
кошуља, тако добре умеју да их направе само у Италији, кожне папуче у свиленој
врећици, какве се виђају у излозима на Корзу, и, наравно, разне досијее, папире,
дактилографисане странице у више боја, пројекте, прорачуне, писма, рачуне“[11].
А сада погледајмо Кишов списак из Пешчаника:
,,Да су агенти којим случајем
завирили у његову актенташну, шта би нашли у њој?
Три сендвича са сушеном харингом,
завијена прво у коцкасту хартију за писма, затим у замашћене новине; четири
кувана јајета завијена такође у новине; празну боцу пива марке ОРМАИ; две
кошуље, једну белу и једну окер, марке Кајзер; четири крагне од каучука; четири
кравате марке Брајнер, пастелних боја, као и једну црну од мохареа, марке
Рапајић; табак коцкасте хартије (29,3 цм x 20,8) већим делом већ исписане
оловком; замашћену свеску часописа Избор
најбољих чланака, број 12, за годину 1941, издање заједнице БАТА; два пара
сивих чарапа, штопованих разнобојним концима; једну платнену марамицу са
карираним ободом, неупотребљену; празну стаклену плоску са чашом-поклопцем од
каучука; два пакла цигарета марке Сyмпхониа, меко паковање од 25 комада;
избледео ружичасти ручник од фротира, згужван и још влажан; платнену плаву
пиџаму марке ТИВАР, број 39; парче излизаног домаћег сапуна за прање у кутији
од каучука; месингану машиницу за бријање; два жилета марке Табула Раса;
четкицу за бријање са олињалом длаком; плуточеп који мирише на вино; пар
дрвеним штипаљки; откинуто лимено дугме за кошуљу“[12].
Кишов списак у односу на Биторов
делује помало пародично, али битно је да запазимо и да се Биторов списак односи
на фантазирање о садржају торбе једног другог путника из купеа. Пошто Биторов
јунак саставља списак на основу одређених стереотипа извучених из спољашњег
изгледа путника, јасно нам је да Киш својим списком заправо описује Е. С.-ову
личност, другим речима: његове ствари говоре о њему. Тако ћемо запазити празну
пивску боцу, празну стаклену плоску, плуточеп који мирише на вино, и када то
још упоредимо са оним струјањем свести у ком, између осталог, наилазимо
на“Алкохол, алкохол!“, доносимо закључак, ако већ раније нисмо, да је Е. С.
алкохоличар. Он је свакако и ,,четкица за бријање са олињалом длаком’’, али и ,,плуточеп
који мирише на вино“, у мору ратног безнађа. Међутим, тај списак нам одједном
делује познато; дéјà ву? Са 83. стране се враћамо на 32: ствари са овог списка
већ смо видели ,,камуфлиране’’ у смећу код мола[13]. ,,Цркнута рибица“ и ,,кора хлеба“
упућују на сендвиче са харингама, кутија шибица на Е. С-ове ,,цигарете марке Symphonia“, ,,зелена пивска боца“ и ,,жутозелена етикета с пивске флаше“
на празну пивску боцу марке ОРМАИ; плуточеп је овде само плуточеп, без мириса
вина, од четкице за бријање је остало само ,,изгрижено дрвено држало“, а возна
карта је пробушена – искоришћена. Осим на Е. С.-ов пртљаг, списак смећа садржи
и алузије на шаховску партију са Гаванским (,,бели пешак којем само глава плута
изнад воде“ је човек, ,,топовско месо“, који је у ,,проблемима до гуше“),
исцепани плави коверат указује на писмо, као и лист коцкасте хартије на ком се
растачу слова и две полутке оловке без графита, што све упућује на немогућност
комуникације. Трула грана може да буде део породичног стабла, или штап човека
који није имао на кога да се ослони, цркнути пацов је онај пацов који је срушио
Е. С.-ову кућу, ,,окрњен цилиндер лампе“ је петролејка са почетка романа,
,,разваљен сламни шешир“ ћемо приметити и на човеку са разгледнице нешто
касније, а ,,краљ-каро окрзаних ивица“[14] преломљен по средини упућује на Е. С.-а
као подвојену личност, леченог шизофреничара.
Стање предмета упућује на стање
јунака, иако су они овде одвојени од њега, напуштени заувек, они упућују на
једног човека који је постојао, као и цео роман Пешчаник који покушава да
поврати обрисе једне обрисане особе формирајући причу о њему. Ако је човеков
живот пешчаник, у ком песак полако цури на ,,ону страну’’, роман о њему може
започети окретањем пешчаника на супротну страну, што објашњава позицију
Едуардовог писма у роману, али и фрагментарни хаос аналоган његовом душевном
стању.
Црна Госпа
(La Belle Dame sans Merci)
Дама у црном је још једна од
подударности између Биторовог и Кишовог романа:
,,Улази нека жена сва у црном,
узнемирена је и доста мала, лице јој је већ изборано, на глави носи шешир
украшен тилом и великим иглама са куглицама…“[15] ,,Дама у црном покрај свештеника, који
ће несумњиво сићи на некој од следећих станица (њих двоје чине чудан мрачан пар
насупрот светлом пару младенаца)“[16]. ,,Посматрате руку удовице пружену
према коферу од сламе, према торбама и корпи из које је малочас изашло толико
животних намирница, посматрате ту суву руку којом она граби ствари. Не можете
да видите малог дечака поред ње, можда он и није њен нећак, можда она и није
удовица, она се вероватно и не зове госпођа Полиа, мало је вероватно да је и
његово име Андре“[17].
Пешчаник: ,,Госпођа са шеширом и велом преко
лица (око тридесет година) која је привијала уза се заспалу девојчицу (око три
године)“[18]. Опис ,,удове белих удова“ или ,,Црне
Госпе“, враћа нас пет страница уназад на опис Ребеке или ,,Марије Антоанете“.
Туга и једне и друге Е. С.-у не делује убедљиво[19]. Занимљиво је и то, да Битор и Киш не
размењују речи са ,,црним дамама“, већ стварају причу (фикција) на основу оног
што виде. Биторова Црна Госпа је у одмаклим годинама, избораног лица, сува, мала,
док је ,,удова белих удова“ пуна животних сокова иако је недавно остала без
,,вољеног“ мужа. Поред Биторове даме је дечак, док је поред Кишове – девојчица,
која може алудирати на нову младост, La Vita nuova.
Поређење ове две даме, као да је већ учињено у самом овом одломку из Биторовог
романа, где он пореди ,,светли пар младенаца“ и мрачну страну купеа који чине
свештеник и црна дама.
Мотив удовице можемо повезати са
масонством, чији се чланови називају ,,децом Удовице“[20], са Изидом, удовицом Озириса, која
полази у потрагу за разасутим удовима свог супруга, што може објашњавати
путовање железницом. Епизода са удовицом је остварена на уликсовском контрасту
између мита и савремености; Изида са Анубисом, Озирисовим ванбрачним сином,
успева да оживи свог супруга и ствара му нови полни орган, након чега ју је он
оплодио и направио Хоруса, који се у египатској митологији везује за Сунце, док
са друге стране, код Киша имамо даму у црном, чији је муж погинуо на Источном
фронту вршећи велику нужду. Као што Џојсова Пенелопа вара свог Одисеја, тако и
Кишова Изида не размишља о свом Озирису, већ како да буде привлачнија
потенцијалним љубавницима. Ова паралела постаје богатија алузијом на црну
удовицу која подразумева женску безосећајност и немилосрдност према свом
партнеру, чудан однос између Ероса и Танатоса, љубав која има смрт за своју
последицу.
Железница
,,Железница је
изменила читав ток, сву грађу и такт наше прозе.
Она ју је
препустила у руке бесмисленом брбљању француског
сељака из Ане
Карењине. Железничка проза, као дамска
торбица тог
сељака у агонији, пуна је железничарског алата,
кошмарних
делова, гвоздених завртања, којима је место на
столу судских
доказа; она је ослобођена сваке бриге о лепоти и
Мотив железнице заузима битно место
у стваралаштву Мишела Битора, Алена Роб-Гријеа и Данила Киша. Читава радња романа
Преиначење се збива у возу, на путу
од Париза до Рима, а што се тиче Алена Роб-Гријеа, довољно је споменути његов
филм Трансевропски експрес. Железничка проза[22] као жанр, везује се за Русију прве
половине XX века, а као ,,окидач’’ јој је послужило самоубиство Ане Карењине
бацањем под локомотиву. Главни представници ове струје су Осип Мандељштам који
запажа како је железница ,,променила сав тијек, сву изградњу, сав такт наше
прозе“ и Борис Пастернак који говори како је железнички возни ред важнији од Светог писма. Овај Пастернаков став је
Кишу могао послужити као инспирација за сусрет две највеће књиге његовог
детињства, очевог Реда вожње и Мале Школске Библије. Железница је мотив
који се јавља и на платнима Кандинског и Маљевича, носећи са собом атмосферу
једне нове, убрзане стварности. У југословенској књижевности, познат је мотив
воза у Крлежиној Хрватскојрапсодији,
у Ноћном влаку Ивана Горана Ковачића,
као и у роману за децу Влак у снијегу
Мате Ловрака. Код Растка Петровића наилазимо на слику воза који одједном одлази
у свим могућим правцима[23], као најава за човека који бира све
уместо једног. Код Крлеже је воз симбол револуције, јер он ,,не јури више по
трачницама. Вијуга преко поља, ораница, разваљује сеоца, пали пожаре, и све
гори... - то већ и није влак, то је сјајни ужарени комет, што својом гримизном
сјајном репином пали и разара све што досегне“. То је она алегорична природа
коју налазимо већ код Золе, који је завршетак већ споменутог романа Човек-звер, посветио помахниталом возу
који јури у мрак након што је прегазио машиновођу и ложача који су услед туче
пали под његове точкове: ,,Шта му је било стало до жртава које је газио уз пут!
Није ли ипак ишао у будућност, не хајући за проливену крв? Без вође, усред
мрака, као слепа и глува звер пуштена у смрт, он је јурио, јурио, натоварен том
храном за топове, тим војницима који су певали, већ отупели од умора и
пијанства“[24]. Зола овај роман објављује 1890. и овим
завршетком као да најављује први филм Браће Лемијер Улазак воза у станицу
(1895), владавину машина XX века, Маринетијев футуризам, бодлеровски вртоглави
скок међуратне авангарде у ново и непознато, изједначавање вредности човека и
ствари, и извлачи столицу радног стола Роб-Гријеу и другим писцима окупљеним
око издавачке куће Les
Éditions de Minuit.
[1]Рад је освојио
прво место Бранкове наградеМатице српске за 2014. годину.
[2]Данило Киш, Пешчаник, Глобус: Просвета, Загреб:
Београд, 1983, стр. 215.
[3] Robert Pinget, Inkvizitorij, Alka Škiljan, Naprijed,
Zagreb, 1966, str. 438
[4] Видети: Миливој
Солар, „Симултаност и сукцесија“, Мит о
авангард и мит о декаденцији, Нолит, Београд, 1985.
[5] „Ради се, дакле,
о неочекиваном редослиједу појављивања догађаја, мисли или описа, о редослиједу
који напросто не признаје нау потребу да унапријед знамо како се прича мора
испричати, премда, дакако, не знамо шта се жели испричати јер због тофа,
напослијетку, и читамо приче”. (Видети: Миливој Солар, Мит о авангард и мит о декаденцији, Нолит, Београд, 1985. стр.
178-179).
[6]Књижевни жанрови и технике авангарде, прев. Радоман
Кордић, Народна књига, Београд, стр. 135.
[7] Данило Киш, Пешчаник, Глобус: Просвета, Загреб:
Београд, 1983, стр. 74
[8] Исто, стр. 72.
[9] Исто, стр. 79.
[10] ,,Уметнички
сведочити то је сасвим друга ствар; у оптици овог романцијера такво сведочење
подразумева разбијање опажајног аутоматизма, негацију устаљених образаца, духа
конвенција“ (Мирослав Егерић, „Човек у невремену, Дела и дани, Матица српска, Нови Сад, 1975, стр. 240)
[11] Мишел Битор, Преиначење, прев. Весна Ињац, Народна
књига.Алфа, Београд, 2005, стр. 89.
[12] Данило Киш, Пешчаник, Глобус: Просвета, Загреб:
Београд, 1983, стр. 83-84.
[13] ,,Ако не шта
друго, остаће можда мој материјални хербаријум или моје белешке, или моја
писма, а шта је то друго до та згуснута идеја која се материјализовала:
материјализован живот, мала, тужна, ништавна људска победа над големим, вечним,
божанским ништавилом. Или ће остати макар – ако у великом потопу потоне и све
то...“ (Данило Киш, Пешчаник, Глобус:
Просвета, Загреб: Београд, 1983, стр. 282). Е.С.-ове ствари долазе до мола
преко метафоре потопа, дакле, његова барка није издржала ратни талас, а то нас
води до сна из фијакера: „Плива у некој великој води, у потпуној тами, али
свестан, у сну, сваког тренутка, да је спасен као Ноје, и да су сви они који су
били с њим до малочас потонули, да је, дакле. само он надживео велику хаварију
(стр. 83). Осим алузије напреживљавање „новосадског покоља“, овак сан може да
упућује управо на горе споменуту, материјализацију живота, backup-овање духа у тексту, на „ништавну људску победу над големим,
вечним, божанским ништавилом“. Могло би се рећи да је свака од ових у смећу
једна посебна Нојева барка, која је у себи сачувала одређено сећање на Е.С.-а,
док Роб Гријеове стварим уколико представљају барку, немају никаква врата.
[14] Историјски,
карта краљ каро је посвећена Јулију Цезару чија реченица: „,Veni, vidi, vici’’,
у контексту поетичких начела француског новог романа добија на важности због
глагола видети. Међутим, ти је искрзани, преполовљени Цезар шизофреничар, који
је видео а није победио, попут самог Киша, свесног свог „власитог пораза“
(Види: Данило Киш, „Ми певамо у пустињи“, По-етика,
Нолит, Београд, 1972, стр. 133).
[15] Мишел Битор, нав. дело, стр. 88.
[16] Исто, стр. 89.
[17] Исто, стр. 131.
[18] Данило Киш, Пешчаник, Глобус: Просвета, Загреб:
Београд, 1983, стр. 77.
[19] „Како је она примила
ту вест? Одмах је изабрала из модног журнала црну хаљину по најновијој моди за
јесен-зиму 1941/42 (са великим нараменицама, у струку цигоцану, с дубоким
разрезом спреда, средње дужине: до листова), као и црн комбинезон са црном
чипком, и, без сумње, црне гаћице, такође са чипканим порубом, као и шешир са
иглом, црн вео и црне рукавице до лаката“. (Данило Киш, Пешчаник, Глобус: Просвета, Загреб: Београд, 1983, стр. 78)
[20] Videti: J.
Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola,
Nakladni zavod MH, Zagreb, 1987, str. 725.
[21]Рађање модерне књижевности: Роман, прир.
Александар Петров, Нолит, Београд, 1975, стр. 224
[22] Али и поезија
(Види: Александар Флакер, Поетика
оспоравања, Школска књига, Загреб, 1982).
[23]Види: Растко
Петровић „Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног“.
[24]Емил Зола, Човек-звер, Рад: Матица српска, Београд:
Нови Сад, 1976, стр. 358.
РЕЗ, Број 1, 2016.
