Ниче
и култура
Филозофски
значај Фридриха Ничеа лежи у мултидимензионалној дијагнози стања модерног
индивидуума и модерног колектива у свим њиховим манифестацијама, које се
огледају првенствено у експанзивним наукама, технолошком напретку; метафизичким
заблудама вишевековне онтологије; антикварном односу човека према историји;
некреативности, и, оштро осуђеним, хришћанским идеалима моралности. Индивидуа и
колектив носе са собом подједнако дубоко укорењене амбивалентности подстакнуте
европским логоцентризмом, који руши све пориве и нагоне за које Ниче тврди да
су, ако не основ, онда бар могућност високопотребне разлике у културном
испољавању духа. Све практичне идеје, кључне за живот хришћанског запада,
запале су у тешку кризу, а излаз, према немачком филозофу, није на видику.
Потребни су нов хоризонт, нове идеје и нова мисао не би ли се двомиленијумско
веровање у хришћанство и метафизички напредак оповргнуло.
Средиште
Ничеових афористичко-психолошких истраживања јесте домен културе друштва.
Културу Ниче прижељкује као јединство, симбиозу, синтезу „спољашњег” и
,,унутрашњег”, тела и душе, нагона и ума, еросно-танатосне силе која конструише
стил или обличје које није само декорација, већ манифестација живота јаких.
Само они који не падају под утицај суморних и, према Ничеу, декадентних и
деструктивних мотива хришћанства и западноевропске научности, могу бити
освешћени, спасени и уздигнути. Декорација и вештачка конвенција су основ
културе модерног човека, посебно Немца (коме се, сасвим логично, Ниче најчешће
обраћа својим критикама) који одавно не зна за обличност и синтезу форме и
садржине. Култура је за Ничеа организациони склоп вредности које непосредно
дишу кроз делање појединца. Какав појединац, таква култура, поручује нам овај
филозоф, а филозофија је основ за такво ,,превредновање свих вредности”.
Афористичност раних радова може да употпуни наше ставове. Рецимо, у трећем
тексту сабраних списа у књизи ,,О филозофу”, Ниче се пита шта је дужност филозофије
у таквом једном пројекту, па поетичним и кратким реченицама поручује да се
мисао мора борити против догматизма науке, хришћанских вредности и метафизичких
,,истина” једино уколико служи култури народа[1]. Филозоф је, како вели овај мислилац,
рушитељ постојећих вредности које су исувише традиционално укорењене у навици
модерног човека. Уметност, поручује он, јака снага, воља за моћ и патолошка
саосећајност са старим грчким трагичним вредностима може помоћи у
рехабилитацији европског бића. Превазилажењем постојећих обичаја,
скептично-песимистичним погледом на реалну декадентност Европе отвара се
хоризонт за потенцијално узвишене људе који су довољно јаки да превазиђу
,,вечне истине”. Исте су укорење у идолима, поручује Ниче, разноразним
традицијама довољно старим да обесхрабре јаке, довољним инертним да спутају
импулсивне и креативне људе.
Честа
двосмисленост Ничеа може створити утисак о некохерентности у његовим тврдњама,
али баш у томе јесте основ нечега новог и иновативног у традицији филозофије.
Филозоф мора да експериментише, ствара и покушава изнова не би ли пронашао
прави пут. Међутим, мора се признати да Ниче често остаје недоречен у правцу
терапије модерног човека. Каква је то култура која мора бити успостављена јаким
импулсима и слободом индивидуе? Било како било, оно што је нама важно јесте то
да Ниче увек када говори о снажном културном обележју народа, за пример узима
старе Грке, и њихово место у историји тумачи као ,,праизвор”[2]. Кроз њих се мора учити, стари Хелени
су архетип за спој ,,унутрашњег” и ,,спољашњег”. Слобода, креативност и
страственост су само неке од многобројних херојских особина старих Хелена,
према овом мислиоцу. ,,Грци су тако занимљиви и у односу на друге толико
значајнији, јер су били тако велики индивидуалисти…Сви су они потпуни и из
једног камена исклесани…Они нису спутани никаквом конвенцијом”[3]. Са друге стране, древна пресократска
непосредност живота не зна за хришћанско-метафизичку заблуду о ,,напретку”.
Хелен живи овде и сада, без технолошко-научних освајања и без хришћанских
веровања у ,,рајски спас” вечно грешне индивидуе. У томе се може наћи мотив
Ничеовог заговарања ,,монументалног[4]” односа према историји, не би ли се
победила свака догматска везаност за прошлост која руши богате импулсе живота.
,,Историја, пре свега, припада активном и јаком човеку, ономе који бије тешки
бој, ономе коме су потребни узори, учитељи и тешитељи…”[5] Уздизањем, преобликовањем, критичким
освртом и будним погледом на реално бивствовање овде и сада, могуће је кретати
се ка новим идејама за одавно искривљену културу модерног човека.
Наука против уметности
Посeбна форма културе једног народа, или
један њен манифест, јесте наука. Ниче је радикално осудио просветитељске идеје
и уверења у рационалност и универзалну логичност духа, не би ли се непосредни
импулс живота поново овековечио. Науку види као праву патњу европског запада,
као најсуровију рушитељицу свих естетских вредности[6]. С обзиром да се читава стварност
једино може свести на исте[7], поручује Ниче да је, поред
хришћанства, наука западноевропског интелектуалца срушила све изворности
истинског живота. Појам, реч, анализа, синтеза, доказ, аксиом и све сличне
категорије традиционалне логике у метафизичким рефлексијама су само, да
употребимо Ничеову опаску, чисте „мумификације и апстракције[8]“ изворног осета. Утолико појавни свет
не ,,сазнајемо“ већ, зарад потребних конвенција, обликујемо одмаздом и лажним
уверењима да чврсто градимо знање. Модерног интелектуалца можемо лако
препознати, ухваћеног у наметнутим догмама и институционалним карикама. Револуционарни
и немирни дух речи овог мислиоца упозорава нас да се клонимо тога, јер се лако
„обмана, лаж, оговарање, надувеност“[9] препознају у деловању. Такође, поменута
антикварност и слепа учауреност отупљује и гуши живахне нерве, омнипотенцију
наших ћелија, тј. чулни апарат увек спреман за иновативност и уметничко
креирање. Утолико нам филозоф поручује да скинемо те маске и зауставимо
декадентно-интелектуалистичке подухвате који гуше диониске силе[10].
За
већину традиционалних метафизичара нововековне онтологије, као и за често
самоуверене просветитеље, важи чврсто уверење у строгу рационалност нашег
бивстовања. Утолико, логика, епистемологија, гносеологија, поменута онтологија
и многе друге специјализоване филозофске дисциплине су попримиле „научне“ вредности
које смо, подстакнути Ничеом, одбацили као декадентне по могућу афирмацију
артифицијалности живота. Са једне стране, наука је извор великих предрасуда и
лажних уверења у „објективне истине“; са друге стране, она спутава филозофово
уверење у праизворна и априорна дејства човека која теже ка креирању новог.
Прве последице подстичу институционализована образовања са чијом се основом
овај мислилац не тако ретко обрачунава, док друге објашњавају горе поменуте
претпоставке у правцу креирања нових културних форми. Логоцентризам
спекулативног мишљења немачких идеалиста, наивност просветитељских
самоуверености манифестована рационалистичким тенденцијама, нововековни дискурс
о самосвеној и сцијентизованој парадигми рационалне животиње или човека,
хришћанско жигосање и омаловажавање тела − то су само моменти који јасно
показују декадентност и обмањивање лажним идеалима европског друштва у целини
историје. Управо науку, као својеврсну интелектуализацију људске егзистенције,
уз све друге лажне форме европског бића, треба оштро осудити.
“Рани”
Ниче песничким језиком говори следеће: „У неком забаченом углу васељене
разасуте међу многобројним сјајним сунчаним системима постојала је једном
звезда на којој су досетљиве животиње изумеле сазнавање. Био је то најохолији и
најлажљивији минут 'светске повести', али је то ипак био само један минут“[11]. Луцидност Ничеова опомиње да је само
егоистичност модерног човека могла да креира нешто попут ,,појма“. Ова реч
(мислимо на „појам“) се неретко помиње у радовима Ничеа, али увек је прати
велика доза ироније и цинизма. Управо претходни цитат може потврдити какав дух
Ниче гаји према науци и „светској историји“. Такође, претходна напомена о
Ничеовом уверењу у чисту метафоричност и антропоморфизацију стварности и њених
појава могу потврдити горње тезе нашег есеја о односу овог филозофа према
„појму“ науке и научности. Ситуација са историјом метафизичких говора такође не
обећава. У једном каснијем спису под називом „Сумрак идола“ постоји засебна
страница чији садржај оштро осуђује читаву традицију онтологије, у којој овај
мислилац види још једну искривљену, препотентну, узалудну форму интелекта, који
гуши и сублимира нагоне могућих афирмација шареноликог бивстовања у његовом,
сасвим сигурно, мултидимензионалном богатству. „Како је стваран свет најзад
постао бајка?“[12] пита се Ниче оштро осуђујући мисаоне
покушаје произишле из западњачке рационалности.
„Читаво
модерно филозофирање је политичко и полицијско, владама, црквама, академијама,
обичајима и кукавичлуцима људи ограничено на учени привид; остаје при уздаху ’када би ипак’ или код сазнања ’беше једном’“[13]. Управо научност маскираних
интелектуалаца, униформност и статичност „логике појма“, логоцентрично и
политизацијом спореведено тумачење повести, метафизичка умишљања и
христијанизована концепција зла у поривима живота, самим тим и деструкција
диониских начела, основ су овакве филозофске позиције. „Академско брбљање“,
како каже Ниче, одавно је зауставило све уметничке надражаје индивидуе, самим
тим, и једног народа. Опоравак Европе потенцијално је постављен и препознат у
уметничком обликовању људског бивства, а самим тим и признању креативним
испољавањима телесних импулса и примарних нагона за животом. Прафеномен
стварности, сама лепота тајанствености бивства, одавно је угушена и премазана
великим потребама научног „освајања“ природе и космоса[14]. То је утицало и на настанак естетике
као посебне научне области из које произилазе само „појмови“ и „појмовне
зграде“ без духа, и, по живот, бескорисне вредности. Модерна научност дошла је
до свог врхунца у том правцу, а Ниче, подстакнут горе поменутим идеалима
древних Грка, маркира ове процесе на само њему својствен начин. Живот, као
телесно-духовна непосредност, обликован објективизираном културом (која се
огледа у синтези „спољашњег“ и „унутрашњег“, у кооперативним снагама људских
воља и намера) и херојским делањем индивидуе, као и колектива, потпуно је
разорен научним анализама. Тако и сама естетика оно „естетско“ из њега преузима
и, самим тим, гуши, деградира, изокреће и маскира. Савремена или математиком
сцијентизована научност, филозофска дисциплинарнорст, појмовност, просто
деконструише јединство непосредног живота и његовог додира са људским
емоционалним апаратом. Сходно томе, горе поменута „мумификација“ појавног света
је одвајање и својеврсно чупање спонтане снаге животних нагона. Наука је
цензурисала креативност и могуће уметничко објективисање јединке и колектива.
Сада је јасно зашто је својеврсно обрачунавање са сократским методама
интерпретације света толико заступљено у Ничеовим списима. Сократ се третира
као родоначелник ,,појма“, методске анализе и идејног сагледавања реалности.
Утолико, овакви пројекти рационалистички опредељених мислилаца отварају пут
трансцендирању појавног света, што је за Ничеа главни симбол опадања људске
снаге и енергије живота[15].
„Баш ја изгнан да будем
од сваке истине!
Луда сам и ништа друго!
Песник једино!“[16]
Око Аполона и снага Диониса
Да
бисмо заиста побегли од ,,страшне истине” и научних прашина, да бисмо поново
увукли естетске виталности и силе у динамично јединство живота кроз
непосредност, морамо се позабавити историјски непоновљивим моментом најхрабрије
и најснажније импулсивности таквих сила које могу подићи човека изнад задатих
вредности. Корен лежи у древним, пресократским Хеленима. Он је далеко, признаје
Ниче, али ако покушамо да се окренемо нашем ,,праизвору”, онда би такав
пројекат открио незапамћено ,,велику корист за естетику”[17].
У
чему би се таква корист огледала? Немачки филозоф је уверен да је сва уметничка
достојанственост и снага за креирањем, стварањем, страдањем, херојством и
саосећањем некад лежала у трагедији познатих хеленских песника Софокла и
Есхила. Наш рад нема за циљ да улази у рефлексију познатих дела ових древних
трагичара, као ни да тумачи Ничеов однос према њима. Оно што желимо истаћи је
следеће. Наиме, Ниче посматра дубоке и мултидимензионално нијансиране уметничке
вредности које се дају перципирањем хеленске снаге и нагона за афирмацијом
живота у свом његовом изобиљу, а сама трагедија, и начин на који је настала,
основ је и темељ за тако нешто. Истичући чувену симбиозу између снага Аполона и
Диониса, који су заправо представљени у виду опозитних природних сила које
обликују људско делање, Ниче сматра да се родила повесно непоновљива
објективација живота како индивидуе, тако и народа.
У
хеленском свету је постојала непомирљива супротоност, по пореклу и циљевима,
између ликовне или предметне уметности и неликовног или музичког стварања. Ова
прва припада рационалним поривима и тежњама Аполона, бога који је одвећ
присутан у скоро свим рефлексијама старе Хеладе и, по миту, његовом брату
Дионису који доноси својеврсну оргијастичку линију, супротну начелима
индивидуације првог. Како нам Ниче саопштава, Аполон доноси принцип
,,умерености”, познат из практичко-етичких учења старих Грка. Такође, краси га
контемплативни нагон, дистанцирано тумачење стварности, мудрост, стабилност и
јак порив разумске анализе. Карактеристика сликара, епских проповедника као и
високопотребна ,,мера” законодаваца, политичара и државника може се огледати у
аполонским начелима. Ниче га назива и ,,Богом снова” што је, под извесним
утицајем Шопенхауера, допринело да се облици и форме мултипликоване и хаотичне
појавности света ,,смире” и синтетишу у јединство. С обзиром да је човек
окружен и детерминисан феноменима реалног окружења, аполонска сила му је
потребна, не би ли сву слојевитост датости обухватио у индивидуално. ,,Сјај
привида” је основ ликовњака и видовњака, према Ничеу. Без силе и дејства
аполонске анализе појавне стварности, ликовна и епска објективација Хелена не
би била могућа. „Аполон, бог свих ликовних творачких снага, у исто време је и
бог-предсказивач, тумач сна. Он који је по свом пореклу 'видљив сјај',
божанство светлости, влада и сјајним привидом унутарњег света маште”[18]. Потпуна супротност лежи у снази
пијанства, разобручених нагона, експанзији афеката, бесу и љубави диониског
импулса. Индивидуа, према Ничеу, излази из сопства, излази из тамнице
индивидуалног тела, обухвата општост и уплиће се у оно оргијастично захваљајући
сили Диониса. Овај прекида сву смиреност, тежњу ка умерености, анализу појава и
синтезу истих, што је било омогућено аполонским утицајем. „Под чаробним деловањем диониског начела
не само што се поново склапа савез између човека и човека већ и отуђена, непријатељска
или подјармљена природа опет поставља празник помирења са својим блудним
сином-човеком”[19].
Спој
ових природних сила, синтеза и извесно помирење између светла и мрака,
оптимизма и песимизма, јединственог и разореног, обликованог и дисхармоничног
итд, према Ничеу отвара уметничко поље за Софокла и Есхила. Обојица су успели у
ономе што је озлоглашени Еурипид зауставио, а то је поменуто помирење између
оргијастичких или подсвесних сила колектива и снаге умерености или аналитичког
духа индивуде. Специфичним аудиторијумом, хорском музиком диониског порекла,
индивидуалним успесима или неуспесима главних карактера, родила се естетски
најсавршенија синтеза форме и садржине − сама трагедија. Она је првенствено из
духа музике чинила хор, сматра Ниче, утолико Грци нису само ,,китили” позорницу
овим певањем, као што је то чинила “пластична” опера ренесансе. Сама трагичност
је основа херојства грчког народа у предсократским временима, а афирмација и
импулс животних снага је доказ да се у песимизму итекако проналази животна
енергија коју модеран човек не познаје. Ово је била основна искра хора, а
гледаоци нису били, као рецимо у модерним публикама, свесни уметничког дела,
већ реални саучесници уздизања и пропадања главних јунака. Хор није декорација
нити, као код Аристотела[20], сценски апарат у извођењу трагедије,
већ сила Диониса обликована музиком. У хорском певању је основ подсвесних и
ирационалних афеката, док је у гледаочевим очима, захваљујући аполонским
манирима, сама радња, комуникација, дијалог, аналитичност, лепота појаве,
јасноћа, одређеност. Хелен се кроз дионијску маглу музике пење до ,,најдубљег
дна бића” јунака трагедије управо аполонском снагом ока[21]. Аполоново „помагање” Дионису, и
обрнуто, Дионисово испуњавање патосом или раштимовиним импулсима у основи су
трагедије и функционишу као нераскидиво јединство. Једино на тај начин живот
има своје обличје. Хаотична осећајност Диониса добија своју аполонски креирану
форму, док форма Аполона балансира у синтези афекција оног првог, притом не
губећи своја начела.
Софокле
и Есхил, првобитни песници трагичари, знали су да оформе и обликују речи како
би се из истих погледом ишчитала поменута представа егзистенције древних
Хелена, а срж те представе лежала је првенствено, како Ниче сматра, у
дионијским оргијастичким нагонима. Није чудо што је немачки филозоф гласно
осудио све постесхилове трагичаре, посебно Еурипида, Сократовог савременика.
Наиме, Ниче сматра да је у основи садоживљаја гледаоца и страдања јунака управо
,,дионијска патња”, и да је ,,једини јунак на позорници био управо Дионис”[22]. Оног тренутка када је дијалошка форма
потиснула музику поменутог извора, Аполон је однео победу и уметничка
егзистенција патоса како трагичног дела, тако и живота, бива укинута. У публици
није више саосећајна снага масе, већ аналитичко око Сократа[23]. Оно жели да ,,зна” идеју, појам, да
,,научно” обликује садржај трагичног догађаја. Једноставно, сила аполонског
освајања стварности доминира превасходно гушећи дионијску ватру афекције.
Трагедија тиме добија нови правац, међутим, како Ниче то тумачи, њен се извор
губи у тим моментима и њена древна аутентичност нестаје са позорнице старе
грчке културе. Ево како филозоф-поета узвикује: ,,Трагедија је мртва! Поезија
сама пропала са њом! Одлазите, губите се, ви закржљали, смршали епигони! Идите
у Хад, да се онде мрвицама некадашњих учитеља једанпут сити наједете!”[24] Озлоглашени Сократ заједно са
,,свезнајућим” Еурипидом осваја дионијске импулсе, помера их, дискредитује,
потискује, сублимира и тиме прекида основ функционисања хорског колектива који
је био, на шта смо у претходним редовима указали, темељ митолошких и патолошких
енергија трагедије.
У
уметничком формирању једне културе, као што видимо, лежи афекција, патос или
телесна снага коју ваља оформити аполонским постулатима[25]. Међутим, афективност је протерана. Сви
моменти су прерушени сократским методама науковања, а Ниче у томе види почетак
,,пропадања” европског човека. Цинизам, обратили смо пажњу, влада у реченицама
где се Ниче обрачунава са научним достигнућима. Свеопшта криза логоцентризма
одавно не познаје хоризонте афективности човека. Аполон преузима трон
рационализацијом реалности у свим сферама људске културе и обичаја. Са друге
стране, и сама естетика ,,пати” због овога, јер се, на шта смо такође
реферирали, оно ,,естетско” у непосредним доживљајима живота мумификује и
преобличава у хладни и равнодушни појам. То је хладноћа европске цивилизације.
Патос је изгубљен, самим тим и заједништво једног народа и његовог могућег
културног израза.
Ако
је сократско-платоновски идеализам потиснуо непосредну снагу телесности и
виталности бивствовања, онда се лако може наслутити какав је даљи став Ничеа у
критичкој рефлексији историје ,,естетике живота” човека. То се посебно може
видети у обрачунавању са хришћанским вредностима. Хришћанство је, уз модерну
конвенцијалност, за овог филозофа најгора манифестација људског деловања. Шта
више, Ниче не сматра да је овај период људске историје[26] допринео јачој снази религије или
душевности, напротив: онако како види оно ,,естетско”, тако посматра и ,,религиозно”
у датој егзистенцији. А то не значи ништа друго него да оно мора бити исказано
непосредношћу, виталним контактом тела и душе, а не симболизованом црквеношћу
која такође деструктивно раздваја заједништво ,,спољашњег” и ,,унутрашњег”,
извлачећи ,,љубав, наду и веру” из саме датости. ,,Хришћанство је смртно
непријатељство према онима који се држе земље, према отменима…”[27] вели Ниче. Уметничко обликовање
бивстовања остаје празно и апстрактно уколико не саучествује телесност
(дионијски нагон), а средњевековна идеја духовности управо потискује исто.
Дијалеткика
сократских немузичких мотива отвара поље оптимизму науке и њене уверености у
неприкосновеност разума и рационалног реда у космосу. Одавно су изгубљене
мистерије патоса, тајанствена екстатичност Хелена је разорена, а хришћанско
омаловажавање тела само је крунисало декадентни пут Европљана. Према Ничеу,
аполонске вредности су однеле победу над неправедно протераним диониским
начелима и утолико се нашем бивству губи траг креативности и потенцијалне аутентичности
постојања. У томе лежи немогућност превазилажења песимизма модерне, онако како
га је култура хеленског духа савладала, кроз трагичност живота са једне стране,
и уметничким изразом трагедије из духа музике са друге стране. Оптимизам је
однео победу, а култура народа Европе сведена је на конвенцију и вештачку
декорацију. Тиме је завуек дошло до расцепа између ,,унутрашњег” и
,,спољашњег”.
Осврт
Поетичност
и нашироко позната афористичност Ничеа дозволила нам је слободније кретање у
правцу кратких анализа неколико, по нашем суду, инспиративних делова раних
радова и списа овог филозофа. Циљ је био садржајно усмерен на откривање
Ничеовог сагледавања снаге уметничких објективација људске егзистенције, а тиме
је сврха есеја добила задатак да, држећи се првенствено филозофовог првенца Рођење трагедије, укратко окарактерише
мислиочево разумевање артифицијелности човекове.
[1] Фридрих Ниче,
„Филозоф као исцелитељ културе“ у: Књига
о филозофу, Службени гласник, Београд, 2011, стр. 78.
[2] У порукама
младим генерацијама са краја књиге о рођењу трагедије Ниче упућује следеће:
„Најзад, после повратка на праизвор свог бића, сад он може да корача пред
народима смело и слободно, а не на узици романске цивилизације, ако само уме
непоколебљиво да учи од народа од којег већ и сама могућност учења представља
узвишену славу и ретко одликовање – од Хелена“, у: Фридрих Ниче, Рођење трагедије, Дерета, Београд, 2012,
стр. 103.
[3]Фридрих Ниче, Филозофија у трагичном раздобљу Грка,
Графос, Београд, 1979, стр. 12
[4] Уп. Фридрих Ниче,
О користи и штети историје за живот, Графос,
Београд, 1990. Наиме, Ниче класификује људско делање сходно односу према
историји тј. повести. Уколико смо антикварни, затворени у прошлост,
егзистенцирамо само на основу вере у пијетет некога или нечега. Гробље или
музеј су места за таквог човека, а у томе овај филозоф види искривљену
научности и метафизичност модерне свести. Са друге стране, критични однос
отвара нешто више од претходно описаног, али и ту живот често заборавља
тренутак јер је исувише заокупљен критиком нечега прошлог. Једино монументални
став према историји може помоћи људском бивствовању у уздизању изнад
декадентних вредности Европе. Наравно, луцидни Ниче тврди да су сва три односа
према прошлости неизбежна и нужна особина човека, и зато је човек љубоморан на
животињу која орно пасе и живи у тренутку. Међутим, појединац, управо зарад
културе, мора да се уздигне и користи прошлост зарад будућности не би ли сам
живот и бивствовање ојачао новим идејама. У томе лежи потенцијална уметничка
страна човека.
[5]Фридрих Ниче, О користи и штети историје за живот, стр.
16
[6] Слободно
говорећи, Кјубрикова одисеја почиње моментом спознаје, односно, у моменту
откривања оруђа, примордијална сфера бивства примитивних разара наивно и лепо,
отварајући пут рационалном духу и технички моћним средствима у коме човек
уништава своје биће. Науком до почетка универзума, науком до краха
аутодеструктивних манира наше цивилизације.
[7] Одвећ и нашироко
је позната речерница Ничеа да се читава стварност треба свести на естетски феномен.
Неколико књига могу да потврде, а најузвишенији пример је сам крај предговора
Рођењу трагедије упућен тадашњем Ничеовом пријатељу, славном композитору
Вагнеру. У њему каже да је потпуни промашај свих савременика што исувише
„научно“ третирају естетику као философску дисциплину не би ли била схваћена
као „споредан весео додатак“. Не, упућује јаким гласом овај мислилац, естетика
је сам живот и сва његова озбиљност!
[8] Уп. Фридрих Ниче,
„Сазнајнотеоријски увод о истини и лажи у изванморалном смислу“ у: Књига о филозофу, стр. 87-105
[9] Исто, стр.
88-89.
[10] За Ничеово
разумевање релације Аполон-Дионис нешто детаљније погледати у каснијим редовима
есеја. За сада је довољно рећи да начела бога Аполона вреде као рационални увид
у искуствено окружење човека, што је својеврсна симболизација научности
емпирије. Са друге стране, диониска искра лежи у патосу, емоцији, телу и
нагонима анималне природе, што бива претерано сократским идејама.
[11] Исто, стр. 87.
[12] Уп. Фридрих Ниче,
Сумрак Идола или како се филозофира
чекићем, Графос, Београд, 1979., стр. 9-10.
[13]Фридрих Ниче, О користи и штети историје за живот,
стр. 37.
[14] „Наука, међутим,
подбадана својом силном заблудом, незаустављиво јуро ка својим границама, на
којима се разбија њен у суштини логике скривени оптимизам. Јер, периферија
крига науке има бескрајно много тачака, и дк се још уопште не да сагледати како
ће се тај круг икад моћи потпуно изменити, племенити и обдарени човек ипак, још
пре него што стигне на половину свог животног пута и неминовно наилази на такве
граничне тачке периферије и отуд схвати како се логика на тим границама увија
око саме себеи најзад се уједе за реп – онда пробија нови облик знања, трагичко
сазнање којем је, да би се уопште могло поднети, потребна уметност као заштита
и лек”, Уп: Фридрих Ниче, Рођење
трагедије, стр. 80.
[15] Ваља ово добро
маркирати, јер се такозвана сократовска метода испоручила као меродавна за
читаву научну вредност европског запада. Зато Ниче често грубо напада све идеје
везане за овог филозофа, посебно истучући његов утицај на Платонов идеализам,
јер је овај пак отворио хоризонт хришћанском учењу о оностраним вредностима
душе, не би ли се тело показало као ништавно спрам ње. Све су то моменти људске
историје које треба осудити, сматра Ниче. Погледати у наставку есеја.
[16]Фридрих Ниче, „Jeдино
луда, једино песник“ у: Дионисови
дитирамби, Графос, Београд, 1988, стр. 10
[17]Фридрих Ниче, Рођење трагедије, стр. 17.
[18] Исто, стр. 19
[19] Исто, стр. 20.
[20] Аристотел хорско
певање посматра из свог рефлексивног угла као један од неколико основних
„квалитативних“ делова трагедије. Утолико, он је само декорација, није срж и
супстанца трагедије која се пак огледа у „прочишћавању афеката“. Ниче у томе
види пуку конвенцију, прозаичност и неуметничку форму, као и чисту спољашњост
која не обухвата прави патос трагичког певања. За Аристотелово схватање овог
момента, видети посебно: Аристотел, O
песничкој уметности, Дерета, Београд, 2008., стр.. 65-68.
[21]Фридрих Ниче, Рођење трагедије, стр. 50.
[22] Исто, стр. 55.
[23] Сократ је такође
утицао на Платоново омаловажавање поезије. Дијалог, првенствено
логичко-дијалектичка манифестација рационалног Аполона, бива основ филозофије
код Платона.Ниче у томе види даљи понор естетских вредности, јер филозофија,
као битно појмовна активност сократовске природе, гуши телесним путем
испровоцирано песништво. Како само иронично Ниче говори о сократско-платонским
методама када пише да је основ „деспотских логичара“ муза, а не сатирска игра
осећаја.
[24]Фридрих Ниче, Рођење трагедије, стр. 59.
[25] У томе су успели
једино древни Грци, а трагедија је врхунац таквог испољавања егзистенције.
Сократска дијалектика као лажни оптимизам научних уверења, институционалност
религије, метафизика као рушитељица „појавне лепоте“ света итд. само су моменти
које смо маркирали у правцу Ничеових тврдњи да се оно трагично у животу, и сама
трагедија као уметничка форма, изгубила у победи аполонских начела.Ова су
протерала диониске снаге, објективиране кроз експанзију афеката, а главни
стожер трагедије био је баш у њима тиме што је музика била њихов најсавршенији
израз. Утолико, да би модерна јединка избегла, на шта смо такође обратили
пажњу, пуку „спољашњост“, прозаичност, ефемерност и конвенционалне продукте
обмањујућег оптимизма западног света, она мора учити од Хелена као од својих
праотаца за људске вредности.
[26]Мислимо на
средњовековне вредности, епоха „теолошких истина“, како узвикује Ниче.
