Супермаркет у
Калифорнији
Какве
мисли о теби имам ноћас, Волте Витмане, јер сам шетао улицама
испод
дрвећа са главобољом самосвестан гледајући у пун
месец.
У
гладном умору, и у потрази за сликама, ушао сам у неонски осветљен супермаркет,
Сањајући
твоја набрајања!
Какве
брескве, какве полусенке! Читаве породице ноћу у куповини!
Полице
Пуне
мужева! У авокаду жене, међу парадајзом бебе! ---а ти,
Гарсија
Лорка, шта си радио тамо доле поред лубеница?
Видео
сам те, Волте Витмане, без деце, усамљени стари алавац, прчкаш
по месу
у фрижидеру, одмераваш дечаке из бакалнице.
Чуо сам
постављаш питања свакоме: Ко је убио свињетину? Која је цена бананама? Да ли си
ти мој анђео?
Налазио
сам се час ван, час међу бљештавим редовима конзерви пратећи те, и мене је у
мојој глави пратио детектив те радње.
Корачали
смо низ отворене ходнике заједно у својој усамљеној маштарији пробавајући
артичоке, присвајајући све смрзнуте посластице, и никад не пролазећи крај
касира.
Где смо
кренули, Волте Витмане? Врата се затварају за сат времена. У ком правцу
показује
твоја
брада ноћас?
(Додирнем
ти књигу и сањам нашу одисеју у супермаркету и осећам се апсурдно.)
Хоћемо
ли целу ноћ ходати кроз самотне улице? Дрвеће слаже сенку на сенку, светла нема
по кућама, обојица ћемо бити усамљени.
Хоћемо
се шетати сањајући изгубљену Америку љубави крај плавих аутомобила на
прилазима, дом за нашу тиху колибу?
Ах,
драги оче, седобради, усамљени стари учитељу храбрости, коју си Америку ти имао
када је Харон престао управљати својом лађом, а ти изашао на обалу која се
дими,
и стао
да гледаш како брод нестаје на црним водама Лете?
5 ујутру
Полет што ме дигне изнад облака
у чист простор, безвремен, да, вечан
Дах претворен у речи
Претворен опет у дах
за сто двеста година
скоро бесмртан, Сапфиних 26 векова
усклађеног дисања – изван времена сатова, царстaва, тела, аутомобилa
кочија, ракета небодера, царства Нацијe
месинганих зидова, углачаних мермера, уметничких дела Инкậ
из ума – али одакле је дошло?
Инспирација? Музе удишу за тебе? Бог?
Ма немој у то веровати, упетљаћеш се у Пакао или Рај –
Моћ кривице, од које ти срце целу ноћ будно откуцава
плавећи ум простором, одјекујући кроз градове будућности, Мегалополис,
критско село, пећину Зевсовог рођења Ласити равнице, кућу на фарми Отсего округа,
предњи трем у Канзасу?
Буда баш помаже, обичном уму не обећава нирвану,
кафа, алкохол, кокаин, печурке, марихуана, гас за смејање?
Не, претешки, јер ова лакоћа мозак уздиже у плаво небо
Полет што ме дигне изнад облака
у чист простор, безвремен, да, вечан
Дах претворен у речи
Претворен опет у дах
за сто двеста година
скоро бесмртан, Сапфиних 26 векова
усклађеног дисања – изван времена сатова, царстaва, тела, аутомобилa
кочија, ракета небодера, царства Нацијe
месинганих зидова, углачаних мермера, уметничких дела Инкậ
из ума – али одакле је дошло?
Инспирација? Музе удишу за тебе? Бог?
Ма немој у то веровати, упетљаћеш се у Пакао или Рај –
Моћ кривице, од које ти срце целу ноћ будно откуцава
плавећи ум простором, одјекујући кроз градове будућности, Мегалополис,
критско село, пећину Зевсовог рођења Ласити равнице, кућу на фарми Отсего округа,
предњи трем у Канзасу?
Буда баш помаже, обичном уму не обећава нирвану,
кафа, алкохол, кокаин, печурке, марихуана, гас за смејање?
Не, претешки, јер ова лакоћа мозак уздиже у плаво небо
мајске зоре
кад птице запевају у Источној дванаестој улици
Одакле то стиже, где одлази заувек?
Одакле то стиже, где одлази заувек?
Хаику[1]
без шећера –
нема разлике.
Врабац сере
наглавачке
---аа! мој мозак и јаје
Мајанска глава у---
стаблу што је нанео Пацифик
--једном ћу живети у Њујорку.
Гледам преко рамена
покрили ми задњицу
цветови трешње.
(Зимски хаику)
Нисам знао имена
цветова-- сада
моје баште нема.
Треснем комарца
и промашим.
Шта ме навело на то?
Читајући хаику
несрећан сам,
жудња за Безименим.
Жаба плута
у апотекарској тегли:
летња киша на сиве плочнике.
(после Шикија)
На трему
ја у шорцу;
фарови кола на киши.
Још једна година
је прошлост
– свет није другачији.
Прво што сам тражио
у старој башти је
Дрво трешње.
Мој стари сто:
прво што сам тражио
у својој кући.
Мој дневник из младости
прво што сам нашао
у старом столу.
Дух моје мајке
прво што сам нашао
у дневној соби.
Престах се бријати
а очи што су у мене зуриле
још у огледалу.
Манијак
избија из филмова,
улица за време ручка.
Дечака градови
су у својим гробовима,
а у овом граду…
Док лежим постранце,
у празнини:
дах у мом носу.
На петнаестом спрату
пас глође кост –
Шкрипа таксија.
Дигнута кита у Њујорку,
дечак
у Сан Франциску.
Месец преко крова,
црви у башти.
Ову кућу плаћам.
