What's on your mind?
Свако може да напише причу, скромно закључујем, након
прочитане антологије кратких, блиц причица, нетом швићнутих фикција које је, из
разних тачака васцелога света, прикупио и шеровао Срђан В. Тешин,
објединивши их под насловом ''Скрати причу''. Притом, наравно, немам намеру
(осим да убризгам врло малу, ваљда безопасну дозу ироније) да изведеним
закључком хистерично омаловажим књижевни занат (уосталом, зашто би се ово,
забога, схватило у погрдном контексту? Зар не би најлепше било да се коначно
обистини пророчанство једног песника, да се најзад сви бацимо на здушно
зарезивање оловке, да сви зајашемо подивљалу тастатуру и да сви, готово
истовремено, придавимо нарастајућег, распеваног петла што кљуца у свакоме?);
такође немам намеру да започињем свршену, узалудну расправу о уметничкој,
односно неуметничкој литератури. Напросто, меморија сваког људског бића (ма
колико била разорена, рецимо, сенилношћу или сновима) поседује бар неку причу,
ту фамозну фабулу; сопствену или туђу, која би се, на пример, могла прочитати,
или чути за шанком, или у парку, или на каквом састанку, растанку, уопште у
пролазу, на путу до средишта обећане, пусте земље; и у том животном мимоходу,
прича се, на овај или онај начин, присваја, постаје Ваша прича, настављајајући
да се обликује по сећању, по сопственој, неисказаној фотографији, окинутој
прстом безмало божанским. И све што већ поменути свако даље треба да
уради, јесте да причу исприча.
А приповедање је, знамо, древна работа. Откад на свету
има сваког, отад би успевао да се измигољи и какав ловачки песмичак,
библијски виц. Временом свако би све више причао, а његове приче се још
више трпале значењем, да је свет убрзо постао препун садржаја, готово потопљен
надирућим Текстом; све је већ одвајкада до врха речено. И то знамо. Међутим, у
модерној ери, као и у Тешиновој антологији ''Скрати причу'', да не заборавимо о
чему је овде, заправо, реч, пажња се поклања једном другом, веома битном, још
ненатопљеном основном елементу – форми, поступку. Поетика које се држи ова
збирка прича, одређених као модерна светска флеш фикција, што те приче
обједињује, јесте поетика сажимања. Наиме, управо краткоћа јесте, како и
сам приређивач у уводу наводи, био главни принцип по ком је материјал за
''Скрати причу'' изабран. Затим је додато да све те причице, до хиљаду (и
једне) речи, односно њихови аутори, носе своје географско порекло разбацано по
вртоглавом глобусу, спајајући Канаду, Сједињене Америчке Државе, Велс, Ирску,
Енглеску, Мађарску, Хрватску, Нигерију, Русију, Тринидад и Тобаго, Француску,
Шкотску, Аустралију, Јапан, Кину, Италију, Аргентину, Чиле, Боливију, Србију,
Шпанију, итд, творећи тако једну панорамну слику данашње, флеш књижевности. У антологији
„Скрати причу“ нашло се 66 не
тако брбљивих срдаца, између осталих, могу се прочитати она одвећ славна као
што су: Ен Бити, Лидија Дејвис, Маргарет Атвуд, Лори Мур, Мемпо Ђардинели, Ана
Марија Шуа... Она позната: Давид Албахари, Владимир Сорокин, Дејвид Седарис,
Џејмс Робертсон... Као и она што тек треба да одјекну: Меги О'Фарел, Алисон
Мур, Џонатан Сафран Фор, Алехандра Костамагна... И сви аутори из збирке, који
су добрим делом непознати домаћим читаоцима (јер још нису стигли да буду
преведени на српски језик), надахнуће и мотивацију за писање проналазе на
најнеочекиванијим местима. Малколм Гледвел, пише Тешин, кратку је причу
''Двоминутно подизање амбара'' написао за ланац мексичке брзе хране Chipotle
и штампао је на чаши. Затим идеја за пројекат објављивања кратких прича на
ресторанској амбалажи припада Џонатану Сафрану Фору, а Нивен Говинден је причу
''Сусед'' написао као део пројекта британске организације Liberty, у
оквиру којег је осамдесеторо аутора имало задатак да пише о слободи. Онда имамо
Теџуа Кола који је причу ''Хафиз'' првобитно објавио на Твитеру, тако што је
сваки њен следећи статус упутио на адресу другог @tviter-пријатеља, итд. У овој
се антологији на брзину могу прочитати приче о љубави, духовите приче,
трагичне приче, приче о животињама, смрти, одрастању, очајавању, прибојавању,
чежњи, старењу... сажето речено, о свему.
Дакако, некада су се првенствено читали
тешки, дебели романи (а они мало нежнији, женственији, опробали би се
евентуално у каквој књизи песама), међутим, данас се много више, могла бих и то
скромно да закључим, читају и пишу управо овакве, (ултра)кратке приче. Разлог
томе, између осталог, лежи у недостатку времена (а, богами, и стрпљења), што
је, рекла бих, типично за једну савремену душу. Знатно убрзан ток живота,
експлозивни развој технологије, електронски медији, све у свему један
дигитализовани, вриштећи језик што палаца свевидећим друштвеним мрежама (што се
лако лепе за твоја слабашна крилца) јесу утицали да краткоћа, сажетост,
наговештај, та поетизавана, фалична информација (узмите како хоћете) постану
оличење модерног доба, већини привлачна форма. А онда опет, тек мала количина
речи (уверићемо се читајући ову антологију), тај згуснути текст, довољан је да
остави изненађујуће много простора за слободу, за играње, тај
вечити експеримент.
Јер све је прича. Данас се много лакше и са много мање
стидљивости (то и сам видиш), можеш обратити директно свету, повезаном (илити конектованом)
са тобом наелектрисаном нити, много лакше се може пустити глас у етар, много
слободније зацвркутати уз твитерашку машину. А на теби је (уколико си се баш у
овом тренутку логиновао), само да одредиш колико ћеш своју причу –
скратити.
Status has been posted.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016. 