(Драган
Великић, Иследник, 5. издање, Лагуна,
Београд, 2016)
Роман Драгана Великића Иследник, који је добио НИН-ову награду за 2015. годину, открива
пишчев став и однос према прошлости, садашњости и будућности, али такође
обилује аутореференцијалним деловима и сликама савременог друштва, модерног
човека и појединца унутар колектива. Интересантно је како се сви поменути
елементи Великићевог дела прожимају и произлазе један из другог.
Може се рећи да је један од главних елемената овог
романа сећање, односно памћење. Сећање се овде не схвата као чување успомене на
неко време или особу, већ као главни градивни елемент живота, однос према
традицији и наслеђу и однос према себи и својој личности. Наиме, за Великића је
битна прошлост зато што она неизбежно чини садашњост, али и зато што му она
омогућава да открије пропусте у свом развоју. Сматра да је прошлост непрестано
присутна у садашњем тренутку, она се одражава како у сликама градова у којима
је одрастао тако и у њему самом. Све је пуно записа ДНК који се преносе кроз
време. Зато у једном делу на почетку каже:
„Јер, ништа не може тек тако да нестане. Све што је
било, постоји заувек. Лебди у бездану векова. Тада још ништа не знам о првим
власницима Виле Марије. Али, и они су
ту негде у џеповима времена. Мимоилазим се са њима свакога дана. Спавам у истој
соби у којој су и они дисали. Слутим њихово неуништиво постојање. Све оне речи
које су изговорили. Призоре које су носили. Свет је бесконачно претапање“.[1]
Све је непрекидно и бесконачно претапање, преливање и
мешање. Мешају се светови, животи, времена, ликови и ствари. Све је континуитет
- свет је недељив. Општити са прошлошћу значи стално је дограђивати. Сличан је
став Љубомира Симовића који је, говорећи о односу традиције и модерности, рекао
да је битно шта традиција даје модерности, а како модерност традицију
надограђује. При овом ставу стоје и многи други песници попут Васка Попе,
Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Јована Христића и других. Дакле, не ради
се о сећању ради сећања, већ о успостављању континуитета, надоградњи прошлости
садашњим тренутком, без чега нема будућности.
Великић успоставља једну вертикалу која задире дубоко
у прошлост, чак у време пре рођења његових родитеља, пролази кроз садашњост и
нестаје у будућности. Спуштајући се низ ту вертикалу, он види све оно што је
већ проживео, али све је као слика без тона. Простор је исти, али је звучна
матрица другачија, као и хемијски састав ваздуха и мириси. Изгубила се
интонација тог времена и све оно што га је чинило. Као што видимо, писац уводи
и појам простора, што већ поменутој вертикали додаје хоризонталу. Увођење
простора укида кретање само у једном правцу и постаје кретање у свим правцима.
То му омогућава да се креће од садашњости ка прошлости и обрнуто, од прошлости
ка садашњости и будућности, да се у сећању креће кроз градове у којма је живео
или које је посећивао. Простор је исти, зато се и може лако кретати у њему. Али
све оно што испуњава тај простор се мења. Тако се губе они правци којима се
некада ишло, а пробијају се нови који не прате линије некадашњих улица. Ти правци
једино још живе у памћењу.
Занимљив приказ односa прошлости, садашњости и
будућности налазимо у слици једне солунске улице:
„Са десне стране, из смера једне од главних солунских
улица, којојм сам пола сата раније прошао таксијем, долазећи са аеродрома, чула
се бука аутомобила и сирена хитне помоћи, а сасвим лево назирао се модри обрис
морског залива. Тамо негде је и део обале уз коју су се пре стотину година у
густим низовима љуљали једрењаци“.[2]
Ово је заиста леп приказ
односа онога што је било и онога што се назире и слути као будућност из
перспективе садашњег тренутка. Лево је залив где су некада били једрењаци, а
десно бука аутомобила и сирена хитне помоћи као слутња. Долази свет који са
собом носи убрзање које ће укинути сећање и остаће само садашњост. А без сећања
нема прошлости. Све ће бити само бесконачан садашњи тренутак и вечита трка за
уживањем у том тренутку. Тако долазимо до става живети више, а не боље – што
Никола Милошевић у књизи Књижевност и метафизика издваја као девизу
Камијевог Мита о Сизифу. Пораст квантитета гуши квалитет који самим тим
опада. Такав свет плута у топлини заборава без икаквог страха или стрепње, јер
сећање значи одговорност, а ничега од тога нема у бесконачном тренутку
садашњости. А то опет значи живот у коме се ништа не мења, што јесте трагичност
живота. Човек таквог света својим неделовањем дозвољава пропаст, својом
пасивношћу и несуделовањем управо суделује у њеном настанку. Таквог човека
писац назива малограђанином:
„Шта ради малограђанин?
Сужава контекст, уместо да га шири. Верује да може да се издвоји из вртлога
историје, да сачува своја четири зида, свој банковни рачун, своје мушкатле на
прозору, и да то нема везе са гладнима у Африци и климатским променама, са
Млечним путем и комшијом кога су претходне ноћи одвели неки непознати људи“.[3]
Није се Великић зауставио
на свом схватању прошлости и њеној важности и присутности у садашњости, већ њен
значај поткрепљује и ставовима психоаналитичара и учењем о фамилијарном
несвесном, што нас доводи до још једног значајног аспекта, а то је пишчев лични
развој:
„Помињао сам захтеве који се
након истека живота и даље боре за своје присуство у потомству, конвертирајући
генетске пошиљке. Сликовито му је објаснио учење мађарског психоаналитичара
Леополда Сондија о фамилијарном несвесном. Преци су у форми латентних
рецесивних гена присутни у потомцима, несвесно утичу на избор љубавног и
брачног партнера, пријатеља, идеала, професије, врсте болести и смтри, и на тај
начин управљају њиховом судбином“.[4]
У том правцу, значајан је лик пишчеве мајке и њен
утицај на његов развој. Очигледна је опозиција између писца и његове мајке, као
и између онога што је он постао и онога што је желео да постане. Његова мајка
желела је у сваком тренутку да располаже својим искуством, да влада животом и
буде изнад сваке ситуације. Увек у покушају да организује целину, да живи живот
по унапред исцртаној шеми. У тој својој опседнутости редом чак је и гробље
видела као место тријумфа реда над хаосом. Писац, с друге стране, у тој
веселости своје мајке види самоћу, у жељи за редом види потврду хаоса у животу,
у њеној строгости страх од света. Био је то један одложен живот – како га
Великић назива. Проблем је у томе што све то представља генетски материјал који
ће она оставити потомству у наслеђе. И не само то. Такав стил живота имао је
утицаја и на писца. Због тога он у прошлости, тј. у детињству тражи корене
проблема. То је још један аспект са којег се сагледава важност сећања у
Великићевом роману.
Одузимање права да размишља и повезује ствари и
наметање императива константног реда писца одваја од себе, живот претвара у грч
и чини да сам себи постане треће лице. Отуда бекство у замиљшени живот:
„Говорила си да је најтеже бити свој. Отада у мени двојица: ја који јесам,
исфорсирани одликаш, и онај други, кога морам достићи, и у њега се претворити“.[5]
Позорница замишљеног живота био је подрум Виле
Марије. Горе, на спрату, заточеник
мајчиног очекивања, а доле у подруму његов револтирани двојник. У том контексту
подвојености личности писац остварује интертекстуалну везу са Ремарком, тачније
делом из његовог романа Љуби ближњега
свога у којем је приказан Јохан Хубер и његов двојник Јозеф Штајнер. И
писац је имао свог Јозефа Штајнера који га је од детињства пратио. Чак и
успостављањем интертекстуалних веза Великић показује став према прошлости и
традицији. Не треба прескочити ни сцену у којој Великић описује разговор са
Тишмом који му говори да треба да се отараси великог пртљага и вишка ствари јер
је то бесмислено и опасно. Од толико резервних ствари једном ће пожелети да има
и резервни живот.
Дакле, Великић се спушта у прошлост чак до свог
детињства да би открио корен проблема, а тај корен је његова мајка. Зато
покушава да се ослободи мајчиних намета не би ли коначно постао слободан. Треба
ослободити дечака из подрума, а не све време бежати од живота. Резултат бекства
је одсуство живота. То је још један смисао прошлости ка којој је писац све
време окренут. Није реч само о прошлости као културном наслеђу, већ и о
прошлости као личном наслеђу, генетском материјалу који непрекидно струји, у
нама се сабира и кроз нас се наставља. Тако постајемо „још један у низу, у тој
свити без почетка, која бауља из дубина постојања у сутрашњи дан“.[6]
Поменуто је да се у роману налазе и аутореференцијални
делови, па би то био још један аспект из кога се може сагледати значај сећања
за Великића. И овде је битан лик пишчеве мајке која му у једном разговору
говори да у његовим делима не воли то што измишља, јер прави писац не измишља:
„У твојим књигама ништа не могу да препознам. Као да
си живео негде другде. Зар је могуће толико тога мимоићи?“
„О чему би требало да пишем?“
„Па о ономе што познајеш, што си доживео, што јесте
твој живот. Где су они људи, оне куће и улице? Једну особу да сам код тебе
препознала, макар из даљине. Где си ти упознао све те сподобе?“[7]
Ово је став који ће писац касније прихватити. Признаће
да је његова мајка била у праву када је говорила да треба гледати у себе. Треба
се окренути себи, лоцирати оно „тамо“ које је далеко у нама, поново проживети
све оно сачувано у сећању. И тако опет долазимо до сећања. Потребно је сагледати
властити живот и прошлост без лажирања, распоредити доживљено, открити
палимпсесте прошлих живота. Палимпсест је још један значајан елемент овог дела
јер сећање подразумева одређену слојевитост. Зато писац на једном месту каже:
„Гледао сам и памтио. Дуго сам се спремао за занат списатељски“.[8]
Дакле, грађа за писање је у животу и то не само у ономе што јесте, већ и у
ономе што је било. Јер, сетимо се приче о фамилијарном несвесном и латентним
рецесивним генима. Живот чини све оно што се годинама сабирало као генетски
материјал пре нас, простори кроз које смо прошли, људи које смо упознали, оно
што смо доживели и преживели. Отуда толико ликова и догађаја у роману: Лизета,
Лађо Лесковар, урар Малеша, Тишма, Ремаркови јунаци, Хитеротови и други
пролазници. Све то чини живот – бесконачан број догађаја и ликова.
Из свега овога следи да треба писати о ономе што живот
јесте, а он јесте колико садашњост толико и прошлост. Како је прошлост сећање,
закључујемо да писати значи сећати се, односно сећати се значи живети. И на
крају - писати значи живети. Чин писања изједначен је са животом:
„Касније, оставши сам у кафеу, под утиском тих
потисутих призора питао сам се шта је то што ми је било најважније у животу.
Живети истовремено у различитим егзистенцијама. Зато
пишем, јер само писањем могу досегнути те животе, и на посредан начин их
проживети“.[9]
Писање је покушај да се ослободи прича из живота као
што се скулптура ослобађа из необрађеног камена. Прича треба бити испричана,
оно прећутано теже је од изговореног и једном се морамо ослободити тог терета.
Ослобађање постижемо кроз писање, како каже Тишма у претходно помињаном
разговору са писцем. Управо су прећутане приче биле оно што је писца гушило.
Зато је дошло време да се тога ослободи. Свакако је упечатљив део у роману у
којем Великић гробље Зејтинлик представља као место где су сахрањене приче:
„Тог поподнева на гробљу Зејтинлик, где је некада била
главна пољска болница српске војске, ходам између гробова и читам имена
погинулих ратника. [...] Под сваким бројем сахрањена је једна прича. Највише је
неиспричаних, невидљивих прича. [...] На Зејтинлику нема стогодишњака. Под
хумкама леже само прекинуте приче“.[10]
Читав роман писан је као сећање, што додатно оправдава
причу о значају сећања. Роман је један ход по прошлости, листање књиге
меморије. Међутим, у другом делу књиге форма приповедања се мења, прелази се из
„ја“ форме на приповедање у трећем лицу. Као да је први део прикупљање грађе, а
други део организовање те грађе у дело, тј. писање. Овај роман можемо назвати
путовањем у властити живот. Постоји још један део у којем се говори о значају
писања, а то је део о писању писама самом себи као начину да се у будућности
сумира пређени пут. Овде се писање представља као памћење, а писмо као
материјализовано сећање. Још је занимљивије што се дело завршава писмом мајци
која је умрла, тако да оно остаје без примаоца. То је уједно и последњи траг
пишчеве свести и сећања, с обзиром да га савладава деменција.
Деменција се јавља као опозит сећању. Заборав значи
смрт. Почетак заборављања само је најава краја, а крај живота је крај приче.
Старост је тренутак у којем се прича заокружује и ништа се више не мења. Како
је живот вечито кретање и протицање, старост је тренутак када све стаје и из те
позиције можемо да се осврнемо на проживљено и почнемо да живимо живот уназад.
Јер прави доживљај увек долази када све прође и једино тада можемо јасно
увидети пропусте. У старости више нема шта да се изгуби, а деменција долази као
награда за пређени пут.
Заборав укида доживљај, јер оно чега се не сећамо не
можемо рећи да смо доживели. Отуда у писцу страх при првом знаку заборава када
у дневнику налази име Иде Ронић које не може да се сети. То је знак да је
деменција почела да нагриза сећање. Самим тим се и роман приводи крају. Проблем
смрти је тај што она, како каже Витгенштајн у Логичко-филозофском трактату, није догађај у животу јер се не
доживљава. Како је већ речено, потпуну свест о догађају стичемо тек када све
прође. Управо зато смрт не можемо доживети. Међутим, иако старост значи близину
смрти, то не мора нужно да у нама изазива страх и језу. Напротив. Писац у
једном делу каже да га преплављује спокој због сазнања да све има почетак и
крај. Са нама умире наше сећање, али ми тада постајемо део нечијег сећања. И то
је оно умирујуће – сазнање да је свет јединствен и недељив.
Овај роман је прича која је почела много пре свог
стварног почетка, чак и пре рођења самог писца и његових родитеља, богато
сећање које функционише на више нивоа. Трајни документ о остајању, пишчево
сведочење у борби против малограђана и заборава. Сам назив романа може се
приписати писцу јер он је тај који себе ислеђује, испитује своју прошлост и
живот. Не треба заборавити цитат Борислава Пекића којим почиње роман у коме
пише да се човек после исповести не може осећати чистије јер на крају остаје са
оном најгором верзијом себе која се никоме не исповеда. Великићев Иследник је гледање у себе, суочавање са
најгором верзијом себе. Роман се, као што је већ речено, завршава писмом
покојној мајци које је пишчев последњи поглед на живот пре него што потпуно
потоне у топлину деменције. Јер, како је и сам рекао, „то што радиш има смисла
само ако, после свега, одатле коначно заувек одеш“.[11]
[1] Драган Великић: Иследник, 5. издање, Лагуна, Београд,
2016, стр. 33.
[2] Исто, стр. 80.
[3] Исто, стр. 76.
[4] Исто, стр. 227-228.
[5] Исто, стр. 256.
[6] Исто, стр. 146.
[7] Исто, стр. 42-43.
[8] Исто, стр. 164.
[9] Исто, стр. 82.
[10] Исто, стр. 86-87.
[11] Исто, стр. 167.
РЕЗ, Број 2, 2016. 