Поезија под чашама
Под чашама
твој лик освиће,
зато волим да им видим дно.
Стегнем вилицу уместо да зајаучем,
кроз нос дунем,
јако стиснем чашу,
па пожелим да је разбијем,
али, не смем теби нанет' зло.
Цигани гуде...
срце из недара кипи...
певам, певам, певам!
липти из мене песма
к'о сунце кад се с хоризонта јавља,
свежа, уморна и тешка,
а пече док ме хлади...
А, клизи љута 'рȃна
низ моје грло бело,
о, тако бих и ја клизн'о
под сукње твоје чисте,
кроз беле ти двери освануо,
у горкој суштини се обрео,
мишић с мишићем се подноси!..
А пијем, пијем,
да снагу ми пиће избезуми...
већ сутра ћу убити песника.
Нисмо се
разумели, песниче
Не вреди,
не иде.
Сујета
изједа сваког песника
Остало су
лажи.
Постоје
тренуци када ни поезија не да одговор,
Неће
курва да лане.
А писање
је лако (кажу).
Ја
сазнајем: то је само тренутак
Када
додирнеш суштину невидљивог,
Огрнеш
сако за улазак у самоћу
И пустиш
да те азбука посипа мраком,
Ништа
више од тога.
Није
тешко написати песму,
То
најбоље знају они што суде.
Неколико
замаха оловком по хартији,
Мало
хладноће, мало топлоте,
Мало
дана, мало ноћи…
Готово.
Није
тешко написати песму
А најмање
је тешко песницима.
Али не
вреди, не иде.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.