Док
бејах уплетена у чудан сан, кроз прорез између две завесе исијавала је
магличаста светлост, уједно тмурна и блистава. То беше Месец. Мењајући
расположење свету пружа онолико колико сматра да треба. Менама у улози оружја,
али –
како то ради?
У
сну ми је један човек пришао и разговетно рекао:
„Ти
си компликованa“.
Упитала сам га због чега тако
мисли, а он ми рече:
„Велики
јаз видим између твоје свакодневице и твојих речи утиснутих на папиру. То ме
наводи да се запитам: да ли си ти лажна? Да ли си цела истинита и, ако ниси, који део
тебе је илузија?“
Тог
трена је нешто лоше кликнуло у мени и нисам могла да одржим равнотежу
контроле над собом. Мој мозак је био у дефанзиви. Порицала сам све што сам
чула
или бар оне делове које сам хтела да чујем или пак
мислим да сам чула.
Сада се ипак питам да ли је то била одбрана или самоодбрана? Можда и обе солуције.
Мој свет је стао у тачки његове реченице, запео за сваки зарез.
Сада,
када сам будних очију присутна,
замишљам разговор уживо са тим човеком о тој истој теми. Са те дистанце
бих могала
рећи да знам шта бих му одговорила
на његове утиске о мени. Питала бих га, пре свега, шта
мисли о Месецу?
Да ли је икада у себи набасао на питање о једнакости Месеца и човека? Ипак смо
сви у истом космосу којим влада хаос. Приметио би противуречност која влада
мојом реченицом о космосу, баш као и опозицију Месечеве светлости и његових
мена. Као шлаг, навела бих му све опозиције
света којих бих се тада сетила,
разуме се, и ону најпознатију: супротни полови се привлаче. Цео систем природе
још увек је под велом необјашњивости који научници не успевају да отклоне, јер она је у
сталном развитку, као и човек. Зато бих му рекла:
„Драги
пријатељу, јесам уметник, бар у мени тиња мисао да јесам. Али ово што ћу ти
сада рећи више је природног карактера, ако желиш. Погледај ме, нисам
елипсаста,
али јесам као она из које сам изникла и у коју ћу лећи. Јесам као Земља.
Имам север, имам и југ. Али некако ми је најдражи екватор. На њему је најтоплије,
дан најдуже траје, море је најлепше, али не и стварност. Далеко боље се живи на
северу, 'хладне главе'. Ех, али мени смета толика хладноћа, зимогрожљива сам, од ње се укоче
образи и имам осећај да ће ми пући вилица уколико се насмејем у погрешном трену.
Желим да се стопим у тај екватор, да на средишту свега пронађем средиште себе.
Желим добро да подносим лоше. Ја верујем у јин и јанг, дакле, ја јесам јин и
јанг. Филозофи и наука нису доказали истинитост њиховог постојања, али ја
верујем. Нису доказали ни непостојање, а принцип се преноси на читав свемир.
Пријатељу,
погледај облик. Земља, Месец и симбол енергије су округличасти. Оно
што наука покушава ја не умем нити желим. Као уметник, не бих могла са својом савешћу да
квадратуришем космос. Ја подражавам његов природни хаос. Јер свемир је космос и
хаос и човек је истоветан.
Још нешто. Приметиш ли да је симбол јина
и јанга црно-бели, да је Месец кроз своје мене и црн и бео, да Земља у Сунчевом
систему има једну
обасјану и једну тамну полулопту? У мени се преплићу космос и хаос, црно и
бело, два таса ваге, дајући једну егзотичну, а тако природну, за тебе
неразјашњиво компликовану салату постојања.
Шта
бих ти још могла
рећи, осим да сам и ја део Сунчевог система?“
РЕЗ, Број 2, 2016.