Небо је било празно плаве боје, оне боје
коју поприми када сунце зађе, али још увек није пао мрак. То је боја као
врисак, боја која притиска, чије плаветнило сиви и предосећа да ће бити
пробушено звездама.
Такву боју одражава сада пожутело стакло
социјалистичке зграде државног предузећа у Фрушкогорској. Радници су изашли на
своју десету паузу по реду, увлаче синхронизовано дим својих цигарета као да се
ту налази свеж ваздух који мањка унутра, ваздух који се купује на трафикама за
двеста педесет динара, који сагорева у њима и враћа се у празнину вечери,
одржавајући тако самсару потражње, рада и потрошње.
Иако је напољу меланхолично топло, они
грчевито уза се држе своје синтетичне јакне са лажним крзном око капуљаче, грчевито
као што свако од њих држи тај посао који мрзи, ту сигурност која их је
победила, која их је убедила да нису могли боље, између осталог зато што је
свуда горе. Затворени у своје јакне и цигарете, они су на ничијој земљи између
хола свога мравињака и тротоара по којем клинци пребрзо возе тротинете и
родитељи у корпама на бицикловима возе бебе.
Ови радници су слагалица. Њихови вишкови
се допуњују. Подбули стомаци употпуњују се отромбољеним задњицама, усахле дојке
распуштеним подбрацима, заједно би сачињавали заокружену, пихтијасту масу.
На крају радног времена, једна зборана
жена са кукастим носем је закопчала своју зимску јакну до грла и пошла на
аутобус. Мрак је био увелико пао, али о томе нема шта да се прича, јер су
светиљке овде погасиле звезде. По који улични фењер се одражавао у стаклу
социјалистичке зграде државног предузећа, које је у ноћи постало црно као
катран.
Повијена, по навици против неког ветра,
радница се возила дуго приградским аутобусом. Тупо је гледала у стакло прозора,
кроз свој магловити одраз, који већ годинама није био битан. Гледала је смену
малених светала у даљини, као беба кад гледа играчку која се окреће изнад
кревеца.
Када ју је запахнуо свеж сеоски ваздух,
густ мирисом биља и ноћи, од градског у исто време тежи и лакши, она је јаче
стегнула руке око пресамићеног струка, и брзим кораком стигла до капије своје
куће коју је са шкрипом отворила и са треском затворила, као тинејџерка љута на
свет.
После кратког времена, на завеси прозора
који је гледао на улицу указао се њен кукасти профил, окружен жутилом собе.
Гледала је светла на телевизији као беба која гледа играчку која се окреће
изнад кревеца.
На небу изнад њене куће, звезде су
упорно сијале, иако су их сви игнорисали. Сијале су на кућу жене кукастог носа,
на сателитску антену која је доводила илузорне низове боја и звукова у дом.
Сијале су и на кућу њеног првог комшије.
Та кућа је у току дана расла а у току
ноћи се купала у месечини. Била је прво темељ, па зидови, и сада су кровне
греде сијале у мраку као ребра острвљеног кита. Као снага извађена из хаоса. А
опет, биле су тихе, рањиве, изложене.
Биле су стварније од свега око њих, јер
су у себи садржавале и пропаст и срећу. Биле су свете у свом тренутку подизања,
јер их је било могуће подићи само једном. То је или било успешно, или није.
Значило је или кишу и мизерију, или удобност и мир. Како онда не љубити руке
онога ко их подиже и саставља! Тај не сме да се плаши ни ветра, ни неуспеха, ни
сутрашњице. Он мора да зна шта ради, греде му неће рећи како да их постави. И
никаква уверења, потврде, захтеви или молбе неће поништити прокишњавање.
Када је небо опет постало празно плаве
боје, непрозирно у правцу звезда, по крову који се рађао одјекнули су први
ударци чекића. Нису успели да пробуде сусетку кукастог носа.
РЕЗ, Број 2, 2016.
РЕЗ, Број 2, 2016.